Može li se živeti od uzgajanja pečuraka?

Prve gajene pečurke u Jošanici kod Žagubice nikle su pre 26 godina. Sada se njihovom proizvodnjom bavi šest porodica iz ovog homoljskog sela. Nedeljno isporuče i do deset tona šampinjona u Niš, Zaječar, Bor, a najviše u Beograd.

"Ovo je posao koji zahteva svakodnevni rad. Morate biti prisutni maltene 24 sata u proizvodnji da biste došli do željenih rezultata. Radno vreme nije određeno. Jednostavno, pečurke kada zatraže berbu, vi morate biti tu", kaže proizvođač šampinjona Dražen Stević.

Aleksandar Milovanović, takođe proizvođač šampinjona, kaže da se proizvodnjom šampinjona bavi bliža i dalja familija.

"Svi smo skoro u rodbinskom odnosu i onda svako svakog pomaže. Ko negde zataji, neko mu pripomogne", ističe Milovanović.

I svi zaposleni su rođaci iz sela. To je meštanima posebno važno, jer je teren razuđen, fabrika ovde nema, a poljoprivreda se teško isplati.

"Ovde živim, radim duže vreme. To mi znači mnogo, zato što sam iz ovog mesta, ne putujem", kaže radnica Lelica Živković.

U međuvremenu, proizvodnja šampinjona iz Jošanice, prošla je razne faze. Pre nego što je klimatizacija stigla u Srbiju, pečurke su tokom leta uzgajali u napuštenim vojnim tunelima u Gornjačkoj klisuri.

"Drugačiji su uslovi. Ne može da se utiče temperaturom i vazduhom. Sve ide prirodno. Proces proizvodnje traje dosta duže nego u prostorijama, skoro duplo", objašnjava proizvođačica pečuraka Živadinka Stević.

Potražnja je uvek veća od onoga što mala Jošanica proizvodi. Pa se kapaciteti stalno proširuju i modernizuju.

"Kompost koji trenutno dobijamo je u džakovima. Hteli bismo da modernizujemo, jer smo bili skoro u Mađarskoj i oni tamo rade u rinfuzu. To je jedna pokretna traka koja sve izbacuje ođednom i isto tako ubacuje. To je mnogo lakši način proizvodnje", dodaje Stević.

Ljudi u ovom selu žele da napreduju, uprkos tome što ćete u Srbiji teško naći lepša i veća prirodna bogatstva sa manje mogućnosti za zaposlenje.