Bezbrižno detinjstvo i ljubav u pribojskim porodicama

U dom Zumrete i Šefketa Divalića, stigao je kao beba. Sada je devetogodišnji školarac koji, iako u kontaktu sa biološkim roditeljima, hraniteljicu zove mama. 

"Ja sam mama, a svoju biološku mamu, zove imenom", kaže Zumreta Divalić.

I za sve druge, a do sada je udomila desetoro dece, bila je mama, kod koje su, ma odakle stizali, uvek dobro došli.

"Ja sam imala i romsko i albansko i srpsko i muslimansko dete. Nikada ne bi osporila da dete svoje običaje sprovodi i da ide i u crkvu i u džamiju, da ima veronauku, ja to ne podvajam", kaže Zumreta.

I u domu Stojića, deca su s ljubavlju prihvaćena ali zbog obaveza prema unucima, godinama već, njihov izbor je samo jedno dete.

"Trebalo je tu i vremena i razumevanja, i biti psiholog i pedagog i učitelj i roditelj, sve to u jednom momentu, morao si da budeš spreman na sve", kaže Julija Stojić iz Pribojske Banje.

I petoro Ćehovića, otac, majka i troje dece, zbog takozvanog "urgentnog" smeštaja, 24 sata dnevno spremno je da prihvati nove, najmlađe članove porodice, bebe.

"Ide to fino, podigneš, daš nekome život, uzmeš ga sa pet dana, sa četiri godine ode, pružiš mu život, pružiš mu sve", kaže Kadira Ćehović.

"Navikli smo se na to. Kad nemamo, kad odu na usvajanje bebe, jedva čekamo da dođe drugo", kaže Enver Ćehović.

Sve ovo je, kako kažu u pribojskom Centru za socijalni rad, čiju obuku su prošli svi hranitelji uz dvostruku dobit.

Milanka Jevtović Vukojičić, supervizor Centra za socijalni rad Priboj kaže da je najvažnije da deca rastu u porodici i porodičnom okruženju, da usvajaju porodične obrasce ponašanja.

"Sa druge strane dolazi i do ekonomskog osnaživanja hraniteljica", kaže Vukojičić.

I dok, bez obzira na nadoknadu, nesebično daju sebe, u domovima ovih ljudi, tugu zbog rastanka, nadomesti sreća i zadovoljstvo zbog saznanje da su uspeli i dete smestili tamo gde ga s nestrpljenjem iščekuju.