Sedam godina života u mraku, baka Mariji potrebna pomoć

Trećeg novembra 2010. godine, među stotinama u zemljotresu porušenih i oštećenih stambenih i drugih objekata na području Kraljeva, bila je i kuća Marije i Stanislava Zdravković iz Samaila. Iste noći morali su na ledinu.

"Smestili smo se u uglu dvorišta, na daske pokrivene s malo posteljine iz kuće. Četiri cigle su nam služile kao šporet na koje smo stavljali lonac ili šerpu u kojima smo spremali jelo. Tuga. Preko noći, zemljotres je našu sirotinju napravio još većom. Na kući pukotine i rupe, krov samo što se nije srušio", priča Marija Zdravković.

Sutradan je Zdravkoviće obišao komšija Miroljub Kolović. Kaže da su se iste večeri Marija i Stanislav preselili pod salaš i tu ostali sve dok im Štab za vanredne situacije nije obezbedio kontejner za smeštaj.

Za vreme boravka u kontejneru bilo im je dobro, imali su struju, siguran krov nad glavom, nije ih tukla kiša i sneg. Međutim, najveće nevolje nastaju kada im je kontejner oduzet. Tada im je isključena struja zbog duga, kako kaže Marija, koji je u međuvremenu s kamatom narastao na 100.000 dinara.

Svetlana Stanić iz Centra za socijalni rad u Kraljevu kaže da bi mogla da se koriste prava o socijalno povlašćenim potrošačima električne energije prema Uredbi Vlade Republike Srbije, međutim, moraju se ispunjavati neki uslovi, pre svega da se struja redovno plaća, što sa Zdravkovićima nije slučaj. Tu nije kraj nevoljama.

Popravka kuće Zdravkovića iz sredstava namenjenih obnovi Kraljeva poverena je jednoj privatnoj kraljevačkoj firmi koja je izvodila radove po onoj narodnoj "drži bure vodu dok majstori odu".

Danas se plafon urušava, zidovi pucaju a crep, oluci i fasada postavljeni su samo na prednjoj strani kuće.

Pre tri godine Marija je ostala bez supruga i na nemaštinu došla je samoća. Živi sa 9.500 dinara socijalne pomoći od koje polovina odlazi na lekove. Ponekad joj stigne i neki paket od Crvenog krsta.

"Ništa nemam. Ni struju, ni vodu. Traže mi 100.000 da platim dug za struju i 60.000 za priključak a ja nemam ni za lekove i suv hleb", kaže Marija.

Komšija Miroljub ističe da Mariju sve ređe pozivaju da nešto radi jer je bolesna i učinak sve manji.

Poziva ljude dobre volje, posebno odgovorne u Elektroprivredi Srbije da pomognu Mariji, dok ona ćuti kao da je izgubila svaku nadu. Ipak, vidljiva je njena želja da samo u jednoj sijalici ima struju, da prekrati noć i otera strah iz duše i kuće.