Sigurna kuća kao jedini spas, šta posle?

Prvi put je rekla lekarima da su povrede nastale zbog pada niz stepenice, jer je muž pretio da će je ubiti. Drugi put je povukla prijavu, jer je obećao da će se promeniti. Batine su bivale sve češće.

"Kada sam videla da je krenuo ka meni, ja sam utrčala u tu radnju, međutim, on je mene povukao za leđa, udario glavom o glavu. Bacio me na pločice, udarao mojom glavom o pločice, šutirao. Sve je to bilo jako strašno", objašnjava žrtva nasilja.

Poput mnogih drugih žena i ona je spas pronašla u Sigurnoj kući. Nadu da će se stvari promeniti na bolje polažu u novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici.

"Mi sada imamo situaciju da su žrtve iseljene iz stanova i smeštene kod nas. Ako se ovaj zakon bude primenjivao kako treba, mislim da ćemo žrtava nasilja u sigurnim kućama imati znatno manje", naglašava Vesna Stanojević, koordinatorka savetovališta za borbu protiv nasilja u porodici.

Pored hitnih mera iseljavanja nasilnika, zabrane približavanja žrtvi i kontaktiranja sa žrtvom, novi zakon je predvideo i deo koji je nedostajao – a to je deo odgovornosti profesionalaca koji su zaduženi za preduzmanje mera i aktivnosti na zaštiti žrtava nasilja, rekla je direktorka Kancelarije za ljudska i manjinska prava Suzana Paunović.

Veliki je problem i kako, po izlasku iz sigurne kuće, bez posla i primanja preživeti sa decom. Grad Beograd najavljuje obuku za njih, pomoć da steknu znanja i veštine za poslove koji se traže na tržištu rada.

"Imamo najavu da će se promeniti Zakon o zapošljavanju u tom delu da će žene žrtve biti prepoznate kao teže zapošljive grupe. Tako da ćemo imati zakonski osnov da to možemo da primenimo i kada su naša preduzeća u gradu Beogradu u pitanju", kaže Nataša Stanisavljević, sekretarka za socijalnu zaštitu Beograda.

Da bi žrtve dobile šansu za život bez zlostavljanja, nasilje se mora prijaviti. Da je na vreme prijavljeno i da su mere pravovremeno preduzete, mnoge od tih žena bi danas bile žive.