Gde je sahranjen graditelj centrale?

Veliko Gradište je još 1914. godine, među prvima u Srbiji, dobilo električnu energiju. Izgradnja hidrocentrale na Peku počela je 1908. godine. Montirali su je inženjeri "Simensa", čija je oprema u nju i ugrađena.

Sa grupom austrijskih inženjera iz Beča stigao je i Mateas Ružička. On je sa sobom doveo i porodicu, jer se znalo da će izgradnja centrale trajati nekoliko godina.

Kada su radovi na hidrocentrali završeni, a prve sijalice zasvetlele u varošici na Dunavu, počeo je Prvi svetski rat. Mateas Ružička, austrijski državljanin, odlazi u Bukurešt, ali njegova porodica ostaje u Velikom Gradištu.

Ružička se vratio posle rata, ali nije dugo poživeo. Posle Mateasove smrti, njegova porodica se preselila u Beograd. Tu je rođen Dragan Nikić, praunuk Mateasa Ružičke, koji danas živi u Nici.

Dragan je došao u Veliko Gradište da obiđe pradedino delo ali i, pre svega, da pronađe mesto gde počivaju njegovi zemni ostaci. "Ne znamo ni kada je umro, niti gde je sahranjen", kaže Dragan. "A mnogo bi mi značilo kada bih pronašao njegov grob."

Težina zaborava

Hidrocentrala na Peku radila je do 1950. godine. Oprema je nakon toga demontirana i odneta u Muzej elektroprivrede Srbije, gde se i danas nalazi.

Zgrada u kojoj je bila električna centrala proteklih decenija služila je kao skladište trgovinskog preduzeća "Promet". Preduzeće je propalo a ovaj objekat je danas u nadležnosti Agencije za privatizaciju.

Na kapiji je veliki katanac, a preko ograde se vide ostaci mašina. Staru centralu, iako je pod zaštitom države, polako ali sigurno nagriza vreme.

"Nisam ravnodušan. To je, nekako, povezano i s mojim postojanjem", kaže Dragan gledajući preko zaključane kapije.

Dragan se nada da će pronaći pradedin grob. I veruje da će se Gradištanci dostojno odužiti čoveku koji je doneo svetlo u njihovu varoš.