Busije, sećanja na izbegličke dane

Ljude iz kolone put je odveo na sve strane sveta, dobar deo u Busije. Plakati, u ovom naselju, nisu potrebni. O "Oluji" se govori svakog dana.

"Mene je to zateklo na Velebitu. Bio sam gore i onda Velebit, povlačenje, Republika Srpska, Drina, Nova Pazova i sada sam ovde uspeo napraviti nešto kućice kao i većina zemljaka, koji su u Busijama", kaže Mirko Vujanić iz Knina.

Busije kriju oko pet hiljada sličnih priča. Meštani su se kućili jedan za drugim, međusobno pomagali, poštujući čak i ista pravila gradnje.

Većina meštana Busija, avgusta 1995. godine, bila je u koloni koja je napuštala Baniju, Kordun, Liku. Danas, malo ko se istim putem vraća u svoja rodna mesta.

Prečica do Banije, ovde, ipak, postoji. Prečica vodi do restorana, gde se čuva banijska tradicija.

"Poenta banijskog pečenja je bukovo drvo, znači vatra gori sa strane i žar se privlači. Ne na ćumur", kaže Stevo Đaković, vlasnik restorana "Banija" i izbeglica iz Gline.

Miris prošlosti manje prija. Vlasnika, Banijca, "Oluja" je razdvojila od porodice, srećom nakratko. Usledili su teški izbeglički dani i borba za opstanak.

"Bilo je malo struje, malo vode i tu na goloj livadi krećem da se bavim ugostiteljstvom. To nam je bilo prvo sastajalište svih, radilo se dan i noć", ističe Stevo Đaković.

Za akciju koja je tim ljudima izmenila živote, proterivanja, ubijanja, razaranja, pljačkanja, nema krivih pred Međunarodnim sudom u Hagu, pred hrvatskim pravosnažno je osuđena samo jedna osoba. S početka avgusta, ta činjenica naročito boli.

"Osećam se nekako kao da sam potresen tih dana, kao potresen, jer odmah mi pada na pamet i sećam se toga dana i ne mogu nikada da ga zaboravim", kaže izbeglica iz Donjeg Tiškovca Jovan Vukobrat.

"Iskreno se nadam da će naša deca biti pametnija od nas i da neće ratovati. Ako nema rata, sve se može postići", navodi Mirko Vujanić.

Što najbolje dokazuju svojim primerom – sami su izgradili celo naselje, od donacija crkvu, infrastrukturu i spomenik koji seća na stradale zemljake.