Kuda koračaju srpski opanci

Jedan par opanaka putuje na Island, a pravljen je za jednog 18-godišnjaka koji u njima želi da došeta u Guču. To je samo jedan od zahteva pristiglih u jednu opančarsku radnju.

"Nema povećane prodaje leti, prodaje se dobro tokom čitave godine i zato i opstajemo kao firma", navodi vlasnik Zanatske radionice za izradu narodnih nošnji i opanka "Kiri" Miomir Aleksić.

Opančarski zanat više od 100 godina neguje već četvrta generacija porodice Aleksić, a opanke i narodnu nošnju izrađuje 10 radnika. Nekada je koža za opanke nabavljana u Srbiji, danas stiže iz Italije.

"Uglavnom kupuju naši ljudi iz dijaspore i ljudi koji drže do tradicije. Naravno tu su i naša kulturno-umetnička društva koja nažalost nemaju novca, ali ponekad ponešto kupe ili par opanaka ili jedan pojas da bi domirili ili bar malo obnovili taj svoj fundus", objašnjava Aleksić.

Tradicija može da prati modu. Na internetu se mladi, kažu u ovoj radnji, sve češće raspituju koji tip opanaka mogu da sašiju i da li za ovu obuću daju garanciju.

"Više se niko ne stidi opanaka kao nekada, nego se čak i fino uklapa sa nekim drugim proizvodima. Mogu da se uklope i u ovo današnje vreme, mada bi moglo, poruka je i našim dizajnerima, da se redizajnira, da se uredi malo. Skoro smo radili uzorke za 'Rosi' modu, za Italijane, faktički naš opanak sa njihovim materijalom. Tako da vidim da se stranci sve više interesuju", navodi Aleksić.

Srbija nije zaštitila opanak ni na jednoj listi nematerijalnog nasleđa. Kada bi to učinila, srpski opanci bi, kažu u ovoj radnji, češće šetali, širom sveta, a u Srbiji ne bi morali da se prodaju samo kao suvenir.