Priča o slepoj Aleksandri i njenom humanom odeljenju

Prva klupa u četvrtom četiri Pravno-poslovne škole u Nišu četiri godine bila je rezervisana za Aleksandru i njenu mamu Sunčicu. Svakodnevno su zajedno jer Aleksandra je rođena kao zdravo dete, pa Brajevu azbuku nikada nije naučila.

"Ja joj pročitam, nekada jednom, nekada dva puta – zavisi od težine predmeta. Uglavnom su to teži predmeti. Kada mi nije jasno pitam decu, kada nismo tu oni nam daju da prepišemo ili foto-kopiramo. Pomažu nam, tako da nam nije ništa bilo teško", kaže Sunčica Arsić, Aleksandrina mama.

I posle mnogo operacija, veštačkog oka, odstranjenog tumora, problema sa kretanjem i gubitkom vida na zdravom oku, Aleksandra je nasmejana.

"Mislim da je pre svega potrebna upornost i saradnja sa društvom, profesorima, direktorom, razumevanje i ništa drugo", kaže Aleksandra Arsić.

"Mi smo se trudili da joj pomognemo kada je trebalo, mi smo bili tu za nju i ona za nas", rekla je Tamara Tošić.

Teodora Radivojević kaže da je Aleksandra divna. "Mislim da ovo naše odeljenje ne bi bilo tako da ona nije tu. Teta Sunčica nam je uvek pomagala kada je trebalo", kaže Teodora.

Treće mesto iz istorije na republičkom takmičenju Aleskandra ističe kao poseban uspeh. U školi ne kriju da su bili u dilemi da li da dozvole mama Sunčici da svakodnevno prisustvuje nastavi, ali Aleksandrine petice potvrđuju da je odluka bila prava.

"Nismo znali kako će ostala deca da reaguju, kako će njihovi roditelji da reaguju – da jedna starija osoba bude svakodnevno sa njima na nastavi. Izvanredno je odeljenje prihvatilo i milim da su ta deca položila jedan veliki ispit humanosti", kaže Milorad Gavrilović, direktor Pravno-poslovne škole u Nišu.

Aleksandrina mama kaže da je preponosna jer nije očekivala toliki uspeh. "Čovek samo treba da se bori i da se uvek nada boljem i da ne odsutaje", kaže Aleksandra.

Želja ove devojke je i da pomogne i u humanitarnom radu, jer kaže da dobro zna koliko joj je humanost drugih pomogla, kada joj je u životu bilo najteže.