Profesorka koju pamte generacije studenata Filološkog fakulteta

Profesorka Radmila Marinković nije prvi pedagog u porodici. Otac joj je bio oficir i nastavnik, majka učiteljica. Na fakultetu je provela četrdeset i dve godine. Žao joj je što nije mogla duže da predaje jer, kaže, dobar profesor voli svoj posao.

"Za sve u svetu je najvažnije voleti. A šta možeš više da voliš nego istoriju svoga roda i svojih predaka. Ja ne znam kako bih to mogla objasniti, možda što smo mi poreklom Karađorđevići, što smo bliski rod, što je naš predak bio najmlađi Karađorđev brat Marinko", kaže Radmila Marinković.

Bavila se starom srpskom književnošću, srpskim srednjevekovnim romanom. Proučavala je žitija, a posebno se zanimala za dela Stefana Prvovenčanog, Domentijana, Svetog Save.

"Kako govoriti o Sv. Savi kad sam ja Sv. Sava i kad ste vi Sv. Sava. i kad je on Sv. Sava... Svi smo negde na svojim počecima otuda krenuli. A on nije početak, on je posle velikog razvoja srpskog naroda i srpske patriotske svesti došao kao završetak jedne epohe i otvorio je jednu novu epohu koja još uvek traje", kaže Marinkovićeva.

Njen duh ne miruje. Često razmišlja o deci s kojom, kada joj pokucaju na vrata, popriča i počasti ih čokoladom.

"Ovde oko mene puno se dece igra. I taj interes za život, koji je toliko svež, koji je toliko čestit, naivan, ali ne naivan u negativnom smislu, naivan u čistoti, to daje toliku snagu čoveku", kaže profesorka.

A kada je vedro nebo, gleda u Kumovu slamu. Jer, kako kaže, njena pamet ide dalje, i želi da zna šta je iza toga.