Kuća na osami

Posle nekoliko nedelja šetnje, mnogo podataka i utisaka, od kojih je najjači da na njoj ima sve manje ljudi, stoke, da sela umiru, da tradicije koje dugo baštini polako nestaju ili postaju deformisane i neprepoznatljive, priču o Staroj planini završićemo nasumično. Na Vidliču, pored kuće nikle na temeljima stare karakačanske kolibe.

Kuća je, zapravo improvizovano sklonište, na krajnje neobičnom mestu ispod samog vrha Slavinski kamik, na visini od gotovo 1400 metara. Nastala je ne tako davno, isto tako nebičnim povodom.

Podigao je za nas bezimeni čovek u begu od neuzvraćene ljubavi. Malobrojni meštani zaista rado pričaju priču o upornosti tog čoveka da je sagradi, o razlozima i muci dok je gradio, ali njegovo ime, položaj i stalno mesto boravka ne otkrivaju, kao da je reč o najsvetijoj tajni.

Pričaju i da ju je koristio tek jednog proleća, leta i jeseni. Prvi snegovi i ovako besputno i osamljeno mesto, oterali su ga natrag u grad. Ono malo ovaca i koza što je imao poklonio je onima, koji su mu pomagali da se skloni od "sveta" u svet planine, koji nije dobro poznavao.

Da li je rešio svoje emotivne probleme, to niko ne zna, ali je ostavio materijalizovanu uspomenu na svoj pokušaj da se izdigne iznad ovozemeljskih briga na krajnje originalan način, živeći visoko... na mestu, koje je u neposrednoj blizini kasnoantičke gradine Čerbez, sa još uvek dobro održavanim bunarima, čarobnom ispašom, obiljem lekovitog i aromatičnog bilja, šumskog voća i u blizini hrastove šume, koju Visočani, zovu „cerak".

Živeo je u „raju" koji samo planina može da pruži, sa pogledom koji u bilo kom smeru, za vedra dana dostiže barem sto kilometara.  „Raj" su pomeli zimski vetrovi i posle prvobitne radoznalosti, sve ređe posete pastira i drvoseča, gradske navike i čovek koji se usudio da se drzne i gotovo dohvati praiskonski način života i ponovo se srodi s planinom vratio se banalnoj stvarnosti. Vratio se tamo odakle je krenuo.

On nije znao da će se prvobitni udari zimskog vetra smiriti i da je na takvim mestima, takozvanim suvatima, tempretura mnogo konstantnija pa i viša, nego u čak preko 1000 metara nižem Ponišavlju.

Nije znao ono što su znale generacije pre njega, da tu nikada nema magle, da su takva mesta odvajkada korišćena za pojate i jegreke. Nije znao ni priču akademika Srejovića da je planina najbolje ubežište, sklonište i izvor hrane, te da je na planinama a pogotovo na Staroj počelo, razvilo se i sa nje se u počecima Metalnog doba proširilo „okulturenje", na poloustrvo koga je imenovala.

Nije znao ni izreku Staroplaninaca - „ da svete gore ima mnogo a sveto polje nema nigde".

Nije znao... ili verovatnije, nije ni hteo da zna!

Nije mogao da zna, a sigurno mu ne bi ni bilo važno što ćemo priču o Staroj planini završiti upravo pričom o njegovoj građevini.

Napravio je "Kuću na osami", baš kao što je i Stara planina jedna gigantska kuća, sa jedinstvenom kulturnom energijom, koja počinje nedaleko od Gamzigrada i pod patronatom UNESKO-a , a završava se uvirom u Crno more, kod grada Nesebra i takođe pod zaštitom UNESKO-a.

Po tome ona je jednako usamljana, izdvojena i jedinstvena, među svim planinama Balkana, kao i kuća nepoznatog gradatelja, podno najvišeg vrha Vidliča.

broj komentara 1 pošalji komentar
(sreda, 15. okt 2008, 15:48) - anonymous [neregistrovani]

interesantno

Interesantan tekst.