Život Srba u Vučitrnu

Van glavnog magistralnog putnog pravca Kosovska Mitrovica–Priština, bez ikakvog obeležja, vodi put ka maloj srpskoj oazi kraj Vučitrna. Priroda kakvu ljudi mogu da požele krasi čitav predeo podno Kopaonika, ali je suživot sa albanskim susedima gotovo nepodnošljiv. Najteže je kada padne noć, jer im komšije otimaju stoku i drugu imovinu.

Aleksandar Lazić iz sela Gojbulja kaže da je zbog takve situacije u selu prodato šest kuća. Ističe da ljudi više nisu mogli da izdrže pritisak i da je sada još teže.

Predstavnik sela Gojbulje Bratislav Kostić smatra da država Srbija u tako malim sredinama mora da osmisli nešto što imaju Mitrovica, Zvečan ili Leposavić.

"Zašto i ovde neko ne bi bio član neke civilne zaštite? Na taj način bi ti ljudi svojim radom osmatrali situaciju, mogli da probude komšiju u problemu ili bilo kom drugom slučaju", navodi Kostić.

U Vučitrn odlaze samo iz nužde jer, osim sveštenika koji se nedavno vratio, u toj varošici nema Srba.

"Kretanje naših građana je veoma teško i nebezbedno jer nema sigurnosti. Ja slabo odlazim u grad. Ja se osećam nebezbednim", kaže predsednik Privremenog organa opštine Vučitrn Desimir Miljković.

U susednom srpskom selu Miroču, od 1999. godine – pustoš i ruševine.

"To je sve zapaljeno, uništeno, zavladala je gore jedna albanska porodica. Nemamo pristup gore, ne možemo da odemo. Tražimo od države da nam pomogne da opstanemo ovde", objašnjava Milutin Miladinović iz Miroča.

Povremene patrole slovenačkih vojnika iz sastava Kfora veoma su važne za preostale meštane, koji se uz njih osećaju sigurnije.

"Mi patroliramo najmanje jednom nedeljno, a ako možemo, i više puta. Tu sam već dva meseca. Ljudi su otvoreni i mislim da se bezbednije osećaju kad smo tu", ističe kapetan Benjamin Škrinjar iz Kfora.

Muči ih i nemaština, pa se snalaze. Najveću zahvalnost, kažu, duguju zemljaku koji pomaže celom selu. Meštane angažuje da po nekoliko meseci rade u Norveškoj i na taj način prehranjuju porodice.