Senokos, selo koje se poistovećivalo s kačkavaljem

Sam toponim je jasna kovanica dveju reči - seno i kositi. Nesumnjivo je slovenski ali ne i tako mlad, jer se u timarima pominje još 1447. godine. Ni Turci mu nisu menjali ime a tragovi ljudskog obitavanja u njegovom ataru mnogo su stariji i od Turaka i od Slovena.

Tu uz Vodeničarsku reku u podgorini vrhova Mučibaba, Srebrna glava i Crni vrh još od pre rimskih vremena prolazio je put. Pominju ga prof. Gavrilo Vidanović-Sazda i Bogdan Nikolov i vezuju za stara rudarska okna.

Da je tako potrudili su se da provere studenti arheologije iz Istraživačka stanice Petnica početkom ovog veka. Nalazi preantičke keramike i šljake daju za pravo Vidanoviću i Nikolovu.

„Nekada veliko i bogato mesto, koje je svoje bogatstvo zasnivalo na petnaest hiljada ovaca i izradi prvoklasnog kačkavalja, danas ih ima tek nekoliko stotina", piše 1983. godine dr. Kosovka Ristić.

Leta ove 2008.godine zatekli smo tek jedno stado ili buljuk, kako Visočani kažu. S njim smo sreli deda Vitka, čoveka koji je preko sedamdeset godina sa ovcama na bačijama, jegrecima i pojatama i koji nema ličnu kartu i ne želi da zna u kojoj zemlji živi. Pravi pastir sa navikama nepromenjenim od pojave intenzivnog stočarstva na Staroj planini. On  nije mnogo znao ili hteo da nam govori o kačkavalju.

Zato smo od meštana čuli priču da je Senokoški kačkavalj, zajedno sa onim iz obližnjeg sela Dojkinci, mostarskom Blatinom i Njeguškim pršutom  do početka II Svetskog rata bio obavezni deo menija mnogih evropskih dvorova i Bele kuće.  

Tradiciju proizvodnje tog starplaninskog specijaliteta još uvek kako- tako održavaju mlekare u Dojkincima i Visočkim Odorovcima, ali mandra (radionica kačkavalja) u Senokosu je već par godina zatvorena.Njen poslednji vlasnik preselio se u Zemun.

Zanimljivo je da Senokošani kačkavalj smatraju proizvodom turskog porekla a veštinu pravljenja pripisuju Kucovlasima ili Crnovuncima.

Međutim istina je malo drugačija. Kačkavalj je tvrdi sir italijanskog porekla, koji je na Staru planinu stigao sa reformama Selima II. Tehnologiju izrade doneli su ljudi sa Jadranskog primorja i do danas u svojim patronima poznati kao „Talijanci" i uspeli da ostvare sultanovu nameru da napravi trajan, za transport i trgovinu pogodan proizvod,  da kačkavalj uhvati koren na Staroj planini i odatle se proširi na celo Balkansko polustrvo. 

Kačakavalj je pravljen od maja do avgusta od mešavine ogromnih količina ovjeg i neznatne kozjeg mleka i sa ispaše sa savata i suvata na nadmorskoj visini od oko 1000 metara. Posle toga je soljen morskom solju i puštan je uz svakodnevno okretanje da „odleži"  najmanje pola godine.Tek takav je mogao na trpezu.

Senokošani se slažu da bi  pri današnjim uslovima takav proizvod bio ili preskup ili neisplativ. Ipak sa vrlo malo poštovanja govore o surogatima kačkavalja, koji se prave u Ponišavlju na poluindustrijski način  i sa pežoratvnom intonacijom zovu ih „mešanac" ili Pirotski kačkavalj, pošto kažu, Staroplaninski nikako nije.

Na pitanje u čemu je tajna Senokoškog kačkavalja od Velizara Tošića, sa 37 godina najmljađeg stanovnika Senokosa, dobijamo odgovor u gori, vodi i ispaši.

No Senokos nije samo priča o kačkavalju i ovcama.

On je i selo koje je sraslo s planinom, selo koje je sačuvalo najviše autentične arhitekture u celom Visoku i kuća sa krovovima od kamenih ploča, selo sa najviše vodotokova oko njega, najviše šuma i pašnjaka i jedino selo koje je obuhvaćeno master planom za izgradnju žičara, ski staza i hotelskih kompleksa. Kako će se, ako uopšte mogu, pomiriti novo i staro, ostaje da vidimo.

Senokos je selo sa preko 150 kuća u kojima živi 44 stanovnika - 29 bugarske i 15 srpske nacionalnosti.