Paraćin – tegla puna "žvazbuke"

Iz ovog pomoravskog grada stiže nam najpoznatije staklo, omiljene žvake u obliku cigareta i najkvalitetniji cement. Reka Crnica, koja je zadala muke meštanima maja prošle godine, ipak je ukras Paraćina.

Kada se jednom knjaz Miloš najavio da dolazi u Pomoravlje, Jagodinci su mu za doček ispekli ćurku, a naivne Paraćince posavetovaše da mu spreme - džigericu. Neprijatno iznenađen, knjaz se u Paraćinu nije mnogo zadržao. Ostala je legenda kako su Jagodinci smestili Paraćincima, koje će zauvek nazivati – "džigeranima".

U Paraćin krećemo iz vazduha. Ovo je teren po kojem se najbolje snalaze članovi Aero-kluba "Naša krila", jednog od najpoznatijih i najnagrađivanijih u Srbiji.

"Verujte mi, ja godinama hodam po zemlji, ali i po oblacima. Mnogo je lepši osećaj gore na 3.000, na 4.000 metara iznad prelepih kumulusa nego na zemlji. Bitno je samo želja da imate jaku motivaciju da letite", priča predsednica aero-kluba "Naša krila" Svetlana Simić.

Kako kaže, svako ko želi da napravi svoj prvi skok, svoju prvu vazduhoplovnu avanturu, može da dođe u aero-klub.

"U roku od pola sata napravimo pripremu za tandem-skok sa 3.000 metara, dobije se snimak i sa osmehom napusti aerodrom", priča Simićeva.

Piloti paraćinskog Aero-kluba "Naša krila" višestruki su državni prvaci i ekipno i pojedinačno. Više puta su osvajali "Zlatnog orla", najprestižnije priznanje Vazduhoplovnog saveza Srbije.

Jedan od njih bio je potpukovnik Života Đurić, koji je poginuo na zadatku tokom NATO bombardovanja 25. marta 1999. godine. Života je odrastao na samo stotinak metara od civilnog aerodroma u Davidovcu. Još kao dete gledao je starije pilote kako lete, pa je to i sam poželeo. Danas ovde svoje prve padobranske skokove prave neki novi klinci, a klub je za najmlađe Paraćince obezbedio besplatnu obuku.

Dobrom vetru, pored letača, nada se i paraćinska privreda. Istina, industrija je u ovom gradu razvijenija nego u mnogim susednim opšinama, ali je nezaposlenost verovatno najveći problem Paraćina.

Prvi čovek Paraćina Saša Paunović kaže da je, iako industrija radi, nakon tranzicije veliki broj ljudi ostao bez posla.

"Mi imamo tu fabriku cementa koja radi i proizvodi kao i pre privatizacije, ali je 2.000 ljudi ostalo bez posla i sada radi u toj fabrici samo oko 350 ljudi. Dakle, oni koji su ostali bez posla sigurno se ne mogu složiti da je to dobro stanje privrede u Paraćinu", objašnjava Paunović.

Uputili smo se u čuvenu cementaru u paraćinskom selu Popovcu da se i sami uverimo kakvo je stanje u toj kompaniji. Mada može da prevari, prvi utisak je da cementara veoma uređena, jer dvorište fabrike više liči na izletište. Jednostavno, ovde se na svakom koraku vidi da je vlasnik Švajcarac. Doduše, još samo oko tri meseca, kada bi cementara trebalo da dobije novog vlasnika, iz Irske.

"Mnogo smo uradili na modernizaciji i strukturiranju procesa proizvodnje, kako bismo bili efikasniji i konkurentniji na tržištu. Da bismo mogli da isporučimo najbolje proizvode našim potrošačima", kaže generalni direktor Cementare "Holcim" Klaudiu Soare.

Sve je počelo još 1897. godine kadaje Popovčanin Nikodije Pavićević ispekao sivu zemlju, samleo je u vodenici i dobio – cement. To mu je lako pošlo za rukom, jer je ovaj kraj bogat rudama od kojih se cement pravi.

Cementara je imala presudnu ulogu u privrednom, ali i kulturnom razvoju Popovca. Ali kako svaka medalja ima dve strane, Popočani su se često žalili na cementnu prašinu. I sami smo se uverili da su pojedini krovovi prekriveni sivim prahom.

"Prašine imate svuda. Gde god je saobraćaj, tu je prašina. Mi odlično kontrolišemo emisiju prašine koja proizilazi iz naše proizvodnje i ona je jasno ispod propisanih granica. Mogu da vam kažem da ćete, čak i da se ovde ne proizvodi cement, i dalje imati prašinu na krovovima", objašnjava Klaudiu Soare.

Prašine ima i u fabrici bombona "Paraćinka", ali je ona – šećerna. Jak miris žvaka i bombona oseća se već kada se primaknete vratima fabrike, a unutra je gotovo zagušujući. Menta, eukaliptus, jagoda, limun, narandža... Pravo carstvo mirisa.

"Najprepoznatljiviji smo po bombonskom programu, zatim smo jedini proizvođači žvakaćih guma među kojima je i poznata robna parka 'žvazbuka', zatim tu je i 'skip'. Radimo i male bone, bombone koje su naš najprodavaniji proizvod, a ono što je tradicija jeste program ratluka i želea, što su bili prvi prozvodi od početka osnivanja fabrike koje su još tada rađene", priča nam prvi čovek "Paraćinke" Dejan Simić.

Prvi ratluk i prve bombone, doduše ne u modernim mašinama, ovde su napravila braća Milojković još pre 91 godinu kada počinje priča o prvoj paraćinskoj fabrici bombona. Od tada, mnoga deca su odrasla sa "Paraćinkinim" lizalicama, bombonama, žele bombonama i žvakama. Čuvena je "žvazbuka", a jednako su omiljene i žvake u obliku cigareta.

Ukoliko vam roditelji rade u "Paraćinki", velika je mogućnost da ćete i vi ovde biti zaposleni. Zapošljavanje s kolena na koleno ovde je tradicija.

"Taj koncept kadrovske politike, da se nasleđuju generacije, pokazao se kao uspešan. Imamo po tri, četiri generacije koje su prošle kroz 'Paraćinku' i mislim da je to dobra varijanta iz razloga što je drugačiji i odnos tih ljudi. 'Paraćinku' bukvalno doživljavaju kao svoju drugu porodicu", dodaje Dejan Simić.

Ako bismo i na Paraćin gledali kao na jednu veliku porodicu, njena majka bi, svakako, bila Srpska fabrika stakla. Pored toga što hrani više od 850 porodica, staklara je jedan od glavnih brendova Paraćina.

"Rekao bih da je fabrika jedna vitalna stoosmogodišnja starica i kad je toliko izdržala, mislim da će dobaciti još jedno pedesetak godina ili više. Pošto ne vidim da se ovi prozvodi koji ulaze u našu ambalažu mogu pakovati u nešto drugo, a ne vidim ni da se može piti iz nečeg drugog, osim iz čaše, to još uvek nije pronađeno", kaže izvršni direktor ekonomskih poslova Srpske fabrike stakla Borislav Vuković.

Domaćini, ne brinite – flaša za rakiju neće faliti. Domaćice, možete da odahnete – biće dovoljno tegli za ajvar i džem. Dvesta hiljada tegli dnevno se napravi u paraćinskoj staklari.

Obilazeći fabriku, osvrtali smo se tražeći takozvane duvače stakla. Ovde ih, međutim, više nema. Proizvodnja je automatizovana, ali ručni radovi se ovde čuvaju u posebnoj sobi.

Od svog osnivanja do danas, Srpska fabrika stakla teško je pronalazila mir. Mnogo puta je menjala gazdu, prekidala, pa potom obnavljala proizvodnju. Ratovi su drmali i njene temelje. Ali nijedan rat je nije pogodio kao neuspešne privatizacije.

"Oni imaju ovog trenutka određene probleme zbog problema koje ima sam vlasnik u Bugarskoj. Ako ti problemi budu uspešno rešeni, Paraćin očekuje još jedan period značajnog investiranja u samu staklaru. Već smo videli u poslednje tri godine da je došlo do znatne modernizacije proizvodnje, što znači nova radna mesta verovatno, ili zaštita postojećih u SFS, ako ta priča bude uspešna", kaže Saša Paunović.

Skoro godinu dana prošlo je od razarajućih poplava koje nisu zaobišle ni ovaj pomoravski grad. Niko nije mogao ni da sluti da će Morava i mala Crnica, koja preseca Paraćin, toliko nabujati i ugroziti čitav grad nanevši nenadoknadivu štetu okolnim selima.

"Posle godinu dana, mi smo uspeli da vratimo u neko prvobitno stanje javne prostore. Pri kraju je rekonstukija javnih objekata, škola, još jedna srednja škola je ostala da se okončaju neki važniji radovi", navodi predsednik Opštine Paraćin.

Prema njegovim rečima, čekaju se neke procedure i papiri, ali i zbog tehničkih uslova – zime i sušenja zidova – nije bilo moguće sve radove privesti kraju. Ali, dodaje, u narednih mesec do dva, očekuje se završetak i sanacija radova u tom delu.

Predsednik opštine Paraćin, koji se na tom mestu nalazi već 11 godina, pored industrije, i turizam vidi kao jedan od stubova razvoja grada. Paraćin i Arheološki institut u Beogradu rade na arheološkom nalazištu Drenovac, pored samog auto-puta.

"To bi bila jedna od tih tačaka. Druga tačka jesu termalne vode u naselju Sisevac, gde postoje manastiri iz srednjeg veka. Dakle, čitav kompleks postoji od starog grada Petrusa kod Popovca, dalje Zabrega, pa prema Sisevcu, i to dalje treba povezati sa manastirom Ravanicom u ćuprijskoj opštini, zatim Manasijom, Resavskom pećinom, dinosaurusima u Svilajncu i akva-parkom i zoo-vrtom u Jagodini. I ta celina bi bila jedna prava ponuda za višednevnu ekskurziju na ovom prostoru", objašnjava Paunović.

U turističku ponudu grada danas ulazi muzej u samom centru Paraćina, koji čuva lobanju krokodila pronađenog u Popovcu, ali i ostatke još iz gvozdenog i bronzanog doba. Mnogo toga pronađeno je baš na prostoru nekadašnjeg utvrđenja Petrus.

Kustos Zavičajnog muzeja u Paraćinu Aleksandar Srdanović objašnjava da je Petrus dobio naziv po grčkoj reči za kamen.

"Utvrđenje potiče iz druge polovine 14. veka kada je car Dušan celu ovu teritoriju preneo županu Vukoslavu, svom vlastelinu, da mu ovde organizuje kraišt. Znači, to je nekad bila granica srpske srednjovekovne države", dodaje Srdanović.

U kanjonu Crnice krajem 14. i početkom 15. veka bilo je na desetine crkava i manastira. Zato je ovo mesto poznato i pod nazivom mala Sveta gora.

A sa druge strane brda, na samom ulasku u Paraćin, nalazi se teren za fudbal koji je videla cela Srbija. Upravo na tom stadionu, Moša, Tirke i Milutinac napravili su svoj najveći uspeh, ali samo na filmu. Stadion Fudbalskog kluba "Jedinstvo" bio je studio pod vedrim nebom leta 2012. Niko ne bi ni pomislio da to nije pravi Urugvaj.

broj komentara 1 pošalji komentar
(sreda, 15. apr 2015, 19:36) - anonymous [neregistrovani]

Moj grad Paracin

Samo treba dodati da je oko 20.000 ljudi ostalo bez posla iz Staklare, Stofare, Paracinke i Cementare tokom tranzicije i svi oni su se pridluzili jos 10.000 ljudi koji sad zajedno cekaju zaposlenje ili kolektivni beg u inostranstvo!