Kovin – rudnik pod vodom, tamburaši na pesku

Grad na Dunavu, ali bez kvalitetne pijaće vode. Ima sopstveni rudnik, ali greje se na plin. I pored hektara plodne zemlje, poznatiji je po jednoj bolnici. A omiljeno mesto meštana je tvrđava, koje zapravo nema već tri veka.

Tvrđavu Kontra Margum izgradili su još stari Rimljani, kada se zvala ždral-grad, a danas po onome što je ostalo od nje, umesto ždralova, šetaju gušteri. Kovinci šetaju odmah preko puta – pored rukavca Dunava, zvanog Dunavac.

Kovin je bogat grad, makar po broju naroda koje žive u njemu. Lućijan Bogdanov, kovinski novinar u penziji, priča nam da, pored Srba kojih je najviše, u Kovinu živi još dvadesetak drugih naroda: Mađari, Rumuni, Romi, Česi.

"Imamo i jednu Japanku, koja je ovde udata", dodaje Bogdanov, za koga će vam mnogi Kovinci reći da je enciklopedija koja hoda.

Nije čudno to što se Kovinci hvale da su tolerantni, a o tome svedoče i četiri bogomolje: dve srpske pravoslavne crkve, rumunska pravoslavna crkva i rimokatolička crkva.

"Kovin je jedina varoš u Evropi koja je 30. novembra 1428. godine dobila privilegiju da samo njene crkve biraju svog sveštenika. To je, inače, privilegija kralja bila. Dobili su te godine 60 katoličkih crkava, i jedina varoš Kovin sa svim svojim crkvama", navodi Lućijan Bogdanov.

Istoriju Kovina mnogo puta je određivalo to što je bio pogranično mesto, a mnogo puta ga je to i koštalo.

Ovde se još prepričava događaj s jeseni 1915, kada su Austrougarska, Nemačka i Bugarska udružene napale Srbiju. Na vojničkom groblju u Kovinu sahranjeno je skoro 500 srpskih, nemačkih i austrougarskih vojnika, zajedno.

Na grobovima austrougarskih i nemačkih vojnika ispisana su imena i činovi. Srpski vojnici nisu imali pločicu sa identifikaciojom, pa na njihovim grobovima piše jednostavno "srpski vojnik".

Takođe, u vreme Prvog svetskog rata, u Kovinu je izgrađena kasarna. Ali, bilo joj je suđeno da bude bolnica za psihijatrijske bolesti.

Ono po čemu svi znamo Kovin

Ali ovaj gradić je nezasluženo poznat samo po bolnici, jer ima nešto što niko u svetu nema – rudnik u jezeru.

Mikica Lukić, tehnički direktor Rudnika "Kovin", priča da je bager za iskopavanje montiran u jezeru 1991. godine, a da je eksploatacija uglja počela 1994. godine i da traje do danas.

"Sa dna jezera vadi se ugalj lignitne starosti. Uglavnom je to ugalj koji je po kvalitetu sličan onom u kostolačkom basenu, donekle i kolubarskom", navodi Lukić.

Sa 250.000 tona uglja, koliko se ovde iskopa godišnje, Rudnik godinu završava u plusu. Iako je firma u restrukturiranju, u kovinskom rudniku se hvale da ne koriste pomoć države i da zarađuju od sopstvenog rada.

"Plate su redovne i sve obaveze prema državi se finansiraju, i jedan deo čak i zaostalih obaveza ugovorom o reprogramu se izvršavaju", dodaje Lukić.

Vetrovi su hteli da baš na prostoru kovinske opštine stvore najveću peščaru u Evropi. Deliblatska peščara prostire se na površini od čak 350 kvadratnih kilometara. Sa odlično obeležnim stazama za šetnju, idealna je za one koji vole takvu vrstu rekreacije. Banatski pesak, kako još nazivaju ovo mesto, privlačan je za prirodnjake širom sveta.

U vreme SFRJ, ovde nije bilo dovoljno kreveta za sve goste, pa su se dograđivale nove sobe. Ali sa Jugoslovenima otišle su i njihove navike. Većina soba je sada prazna, pa ne čudi što prenoćište sa tri obroka ovde košta samo 1.200 dinara.

Marius Olđa iz JP "Vojvodinašume" kaže da je privređivanje Deliblatske peščare u najvećoj meri zasnovano na ekonomiji korišćenja i gajenja šuma, a manji deo se obezbeđuje od priliva stočara, pčelara i ribara.

"Udeo turizma, da li organizovanog grupnog i sportskog turizma ili individualnog posmatrača ptica i ljubitelja prirode i nešto većeg broja lovaca, neznatan je u celom prihodu preduzeća", dodaje Olđa.

Ako, ipak, odlučite da ovde provedete koju noć preko leta, biće vam potrebno rashlađivanje danju, a ćebe noću, zbog stalnog vetra. Temperatura peska leti ide i do 70 stepeni. Možda baš zato ovu peščaru nazivaju i Evropskom Saharom. Ipak, ne očekujte da ovde jašete kamile.

"Najkrupnije vrste iz grupe sisara u Deliblatskoj peščari jesu evropski jelen, divlja svinja, srna. Od grabljivaca, tu je poznato stanište, doduše danas retkih vukova, i vrlo povećanog broja šakala", priča Marius Olđa.

Filmski studio pod vedrim nebom

Ovaj jedinstveni park prirode u Evropi, pored toga što je raj za ljubitelje prirode i one kojima ne smeta vetar, ima i svoju komercijalnu stranu. Ovde su snimljeni neki od naših najpoznatijih filmova: Ko to tamo peva, Balkan ekspres, Sveti Georgije ubiva aždahu, Boj na Kosovu.

Iako nikada tamo nije snimao film, glumac Nenad Stojmenović dobro se seća banatskog peska. Mada skoro dvadeset godina živi u Beogradu, Kovin u kojem je rođen i gde žive njegovi roditelji, kaže, budi u njemu lepe uspomene.

"Mislim da su Kovinci pravi Banaćani, pravi Vojvođani, i posebno onako neke stare porodice neguju mnogo lepu tradiciju. Meni je majčina strana kompletno odatle, čak je moja baba Nemica, tako da i moja porodica pripada tom jednom arhaičnom senzibilitetu, onako pravom vojvođanskom", kaže Stojmenović.

Kovin ima i svoju plažu, takozvanu Šljunkaru. Preko leta, ovo je omiljeno mesto Kovinaca. Šljunak prži, ali je zato u šumi hlad.

"Najlepši mi je centar Kovina. On je nekako pravi austrougarski, nemački, vojvođanski stil. To je nešto što mi i danas najviše imponuje kad prođem tu, pa pomislim: 'Baš je lepo'. I ono što je najveći kvalitet Kovina kao mesta, kao grada, jeste drveće", dodaje Nenad Stojemnović.

Upravo je u drveću jedna kovinska porodica videla posao. Rasadnik "Zelena pločica" u selu Pločici jedan je od najvećih u jugoistočnoj Evropi.

Vlasnik rasadnika, Dragan Stefanov, priča nam da gaji više od hiljadu kultura.

"Najviše ima tuja, emanciparisa, crnoborišnog bora, smrče raznih varijateta, kleka, dosta vrsta drvorednih sadnica lišćara. Naš rasadnik je 25 hektara i imamo proizvodnju busena trave", kaže Dragan Stefanov.

Između ljubavi i biznisa

Njegova supruga Ljiljana dodaje da rasadnik ne bi opstao bez ženske ruke. "Pored proizvodnje, tu ima i niz drugih okolnosti za koje je i te kako potrebno da i žena učestvuje. Ovde je proizvodnja čitave godine, zavisno od toga koje biljke se u kom periodu pogodno razmožavaju", kaže Ljiljana Stefanov.

Sve više ljubav, sve manje biznis. Tako Ljiljana i Dragan opisuju situaciju u kojoj se danas nalaze, jer kriza nije zaobišla ni njihov rasadnik.

"Ja se, pored ovoga, bavim i nešto malo stočarstvom, ali više ratarstvom. Tako da smo nešto što se u nekim boljim vremenima zarađivalo od rasadnika ulagali i u poljoprivredu", kaže Dragan.

Pa, i ako se od motike preživljava, od tambure u Kovinu odavno ne može da se živi. Ali ne može se ni bez nje.

Dorijan Mohora, predsednik Muzičkog društva "Kovinski bećari" priča nam da je to amatersko društvo koje ne živi od muzike.

"Okupljamo se i sviramo iz ljubavi. Ima tu i penzionera, ima ljudi koji rade. Mi smo društvo koje radi preko 30 godina", kaže Mohora.

Njegov kolega Ilija Kraju, ili Bibi, kako ga svi Kovinci znaju, ima jednostavan odgovor na pitanje zašto su "Kovinski bećari" najbolji tamburaši u Kovinu: "Jedini smo i zbog toga smo najbolji".

Nedovoljno severno da bi bio vojvođanska varoš, nedovoljno južno da bi bio šumadijska palanka. Upravo zato Kovin je zanimljiv, ali i zbog Dunava, rudnika, peščare i, naravno, najpoznatije psihijatrijske bolnice koja je toliko opsedala Eduarda Sama, glavnog književnog junaka Danila Kiša.

broj komentara 6 pošalji komentar
(četvrtak, 04. jan 2018, 01:13) - Dragan [neregistrovani]

Najlepsi grad !!!

Kovin je najlepsi gradic na svetu!!!

(subota, 07. mar 2015, 21:25) - Dragomir Brcan [neregistrovani]

Bravo Nemanja

Odavno nisam pročitao zanimljiviji tekst o Kovinu, inače mom rodnom gradu. Neke stvari o Kovinu nisam ni znao a zahvaljujući ovom tekstu sada znam. Živim u Splitu već skoro 49 godina ali ga nikad ne zaboravljam. Ima 3 godine da sam bio u Kovinu sa suprugom da vidim rodbinu koju do tada nisam dugo vidio. Iznenadio sam se koliko je napredovao. Pratim često na internetu novosti o gradu a fotografije su najzanimljivije jer fala bogu danas skoro svako slika mobitelom. Ali da ne dužim previše, još jednom želim da pohvalim g. Nemanju na sjajnom tekstu i želio bih da napiše još toga zanimljivoga o Kovinu pogotovo za nas koji više ne živimo tu. Pozdrav svima Kovincima i redakciji a posebno g. Milutinoviću.

(subota, 07. mar 2015, 06:57) - MITA [neregistrovani]

Kovin nekada zvan MILICIJA

Citajuci ovaj lep tekst koji me je odusevio posto sam i ja rodjen te 1964 te u Kovinu a vec 25 godina zivim u Kanadi gde je moj ujak sa porodicom vec davno. Resio sam da napisem par reci o starom nazivu Kovina da se nebi zaboravilo. Moja mama i njeni roditelji su iz Kovina i od mog dede Mite Budimlica ( 1901-1981 ) sam cuo mnoge lepe price o deliblatskoj pescari gde je iznosio kosnice i pcele. Uvek nam je donosio - kovilje- tanku trskastu travu koja je u jesen imala belu suvu cvat ( ne kao trska braonsku) i med od bagrema. On je bio poznat u Kovinu i po drvenoj nozi a i po jorgandzijskom i strikerajskom zanatu. Medju ostalom sam cuo od njega da se Kovin nekada davno zvao Milicija. Kaze da je za vreme Turako tu bilo uporiste sa ove strane Dunava od navale Turaka.I da je to bio razlog da se to mesto kasnije sve vise i vise naseljavalo. ( Izvinete na gramatici i pisanju )

(subota, 07. mar 2015, 05:54) - Mladen [neregistrovani]

Aerodrom

Zaboravili ste da pomenete aerodrom! Zaboravljena pista vojnog aerodroma koju lokalci koriste kao svojevrsnu obilaznicu oko grada a klinci kao mesto gde mogu da voze kola i motocikle brže nego što se sme na drumu.
Na samo 50 km od Beograda mogao bi da postane odlična alternativa za low-cost kompanije.

(petak, 06. mar 2015, 22:07) - Vaso [neregistrovani]

Lep prilog o Kovinu

Jako divan prilog o lepom gradu u Banatu! Hvala RTS-u.

(petak, 06. mar 2015, 20:37) - svetlana [neregistrovani]

moj kovin

eh moj dragi Kovin