Privredno čudo pod jednim hrastom

Stanovnici Gornjeg Milanovca vole da kažu da on nikad nije bio balkanska palanka nego srednjoevropska varoš. Šumadijski Beč Miloša Obrenovića, bez sokaka i šorova, sa ulicama pod pravim uglom.

Jedan od najmlađih srpskih gradova, smešten između Rudnika i Vujana, na mestu nekadašnjeg Divljeg polja, i sa ljudima koji dočekuju sa osmehom. Grad "eurokrema", Dečjih novina, "Metalca", i najpoznatijeg srpskog hrasta, ali ne onog sa Koridora, nego Miloševog lužnjaka, hrasta pod kojim je na Cveti 1815. Miloš Obrenović odlučio da se diže nova buna na dahije. Taj hrast je bio kao crna kukavica.

"Narod kaže: Kad god se nešto loše desilo dinastiji Obrenović, sa onog originalnog grma otpadala je po jedna grana. Prvo 1860. kad je umro Miloš, pa osam godina kasnije kad je ubijen knez Mihajlo, pa 1889. kada je abdicirao Milan, i na kraju u junu 1901. u oluji je pao, neposredno pre majske katastrofe", priča nam Aleskandar Marušić, istoričar i kustos Muzeja rudničko-takovskog kraja.

Iz Kneževih livada milanovačka tura vodi do Takova, do brda Glavica, gde je često boravio Sveti Sava. Prema predanju, svojim čudotvornim štapom stvorio je mineralne izvore na rečici Dičini. Veruje se da je jašući Sava prešao reku, a da je konj bio toliko moćan pod njim da je ostavio tragove u kamenu, a oni dan-danas mogu da se vide kao vrlo neobični.

Devojke su se pred udaju, u osvit zore, na ovim izvorima kupale potpuno nage kako bi sprale sa sebe sve grehe i imale zdravo potomstvo. Da li zato što je greha manje, ili je mnogo hladno, no devojke se danas ovde retko kupaju. Stare običaje odnelo je vreme, ali nije Savino čudo, jedino koje Milanovčani pamte.

Beskrajni fabrički krug – "Metalac"

Kako je prvi čovek "Metalca" u najcrnje vreme srpske privrede uspeo da od fabrike napravi neviđeno čudo?

"Oslonjeni na svoje znanje, na svoje umeće, daleko od Beograda, da nam neće niko pomoći ako zakrčimo Ibarsku, nego da rešenje tražimo unutar same fabrike", kaže Dragoljub Vukadinović.

Uspeo je sa formulom socijalnog preduzeća. Nema velikih otpuštanja, ali nema ni prevelikih plata. Ako patimo, patićemo svi, ali niko neće ostati na ulici. Koliko je to važno za ovaj grad dovoljno govori podatak da svaki peti zaposleni Milanovčanin radi ovde. Prvi čovek opštine skoro da likuje za razliku od komšijskih gradonačelnika. Kako je voditi grad u kome ima privrede?

"Milanovac ima i dosta rešenih komunalnih pitanja, doveli smo vodu sa Rzava, kvalitetnu, grad je sto posto gasifikovan, imamo modernu deponiju za prečišćavanje, privreda dobro funkcioniše, imamo političku stabilnost, i moramo da opravdamo ono sa čim se ponosimo – da je na ovim područjima stvarana moderna Srbija", tvrdi Milisav Mirković, prvi čovek grada.

Najslađa šumadijska dolina

Sve je ovde "Metalac". Onaj fudbalski Metalac ima novi stadion, po Uefinim standardima. Kad smo mi bili ovde, fudbaleri su bili u Crnoj Gori na pripremama, ali imaju privilegiju da igraju na ovakvom stadionu.

Nije lako trenirati praznog stomaka u dolini "eurokrema", gde se spajaju svi ukusi i mirisi najpoznatijih slatkiša iz ovih krajeva.

"Trenutno je zaposleno 460 radnika i najveći su procenat Milanovčani, nekih desetak odsto su Čačani, ali to smo mi, to su nam komšije, mi ih smatramo našim ljudima", kaže Olivera Obrenović iz "Svislajona".

I to nije sve od fabrika. Ovde radi cela industrijska zona. Ipak, malo ko će vam u Milanovcu na prvu reći da je zadovoljan životom. Jer, uvek može bolje. Ali, u Milanovcu nikada nije prestajalo zlatno industrijsko doba. Ovde postoji i nešto što se u Srbiji gotovo izgubilo –srednja klasa.

Zato ne čudi što dobar deo studenata iz Milanovca posao ne traži u Beogradu nego se ovde vraća.

Muzička scena Milanovca počinje sa "Bjesovima", najpoznatijim milanovačkim rokerima. Mada će vam oni reći da je njihov muzički pravac grandž, a ne rok. Njihova muzička priča počinje pričom o urušavanju roka.

"Rok je poslužio za slamanje Slobodana Miloševića takođe guranjem heroina u male gradove, kao što je Gornji Milanovac... To je bila 1994, za finansiranje rata... Mi smo bili oružje hladnog rata, i Gornji Milanovac i rokenrol u SFRJ", tvrdi Zoran Marinković, pevač "Bjesova".

"Dečje novine" – sećanje na detinjstvo

Nekima je prva asocijacija na Milanovac pop kultura, muzički časopis, rokenrol, stripovi, ali Zoran ima neobičnu asocijaciju kad mu kažete Gornji Milanovac.

"Bio sam četvrti-peti razred. Ustao sam rano i pogledao u pravcu brda iznad moje kuće. Video sam leteći objekat. To je bila jedna vatrena kugla koja se digla iznad Ždrebana i vratila se. Ne znam šta to znači..."

Za četnički važi ovaj kraj Srbije, mada će vam Milanovčani reći da su komšije iz Čačka veći četnici. Ima i Milanovčana koje je Tito odlikovao. Dečja redakcija Dečjih novina, simbol izdavaštva u Jugoslaviji, pa i Evropi. Stečajem 2000. završila se ta priča, ali su Zeka, Tik-tak, sličice i stripovi za mnoge generacije ostali jedno od najlepših sećanja na detinjstvo.

U gradu kom je kumovao Miloš Obrenović, a ukazom ga gradom proglasio Aleksandar Karađorđević, ima jedna kafana, idealna da se u njoj završi ova tura. Sećanje na staru čaršiju, sa dvojicom kumova – glumcem Draškom i rediteljem Mihailom vodi nas do Lunjevice.

"Milanovačke kafedžije su bile veoma veliki prijatelji međusobno. Jednom kad bi krenuo posao loše, svi ostali bi određenih dana u nedelji dolazili u njegovu kafanu na piće, da mu pomognu da se vrati", kaže glumac Draško Obrenović.

U aprilu, na dva veka ustanka pod Takovskim hrastom u gradu plemića sjatiće se cela politička Srbija. Do sledećeg jubileja malo ko će se od državnika da setiti Gornjeg Milanovca, ali ne mari. Ovde se od prošlosti pune samo muzejske kase, a srećom po Milanovčane, živi se u sadašnjosti i od nje.