Vladika Porfirije: Pomirenje u praksi, ne na rečima

Kada je prošlog leta dolazio u sredinu opterećenu ratnom prošlošću, u zajednicu koja se bori za očuvanje nacionalnog i verskog identiteta, mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije rekao je da dolazi otvorenog srca. Posle nešto više od pola godine, kaže da mu je uzvraćeno na isti način. Ipak, kada je reč o problemima Srba u Hrvatskoj, napominje da je, neretko, velika razlika između onoga što piše u hrvatskim zakonima i njihove primene u praksi. Žali i što se Srbi, uprkos ponekad objektivnim razlozima, nedovoljno obraćaju Mitropoliji zagrebačko-ljubljanskoj.

Zalažete se za dijalog, praštanje i pomirenje i to u praksi, a ne samo na rečima. Koliko ovde ima spremnosti na sve to?

Ne vodim mnogo računa o tome koliko su drugi spremni na otvorenost, samo sebi dajem zadatak da u praksi stupam u kontakt sa svima, svedočim ono što mislim da jeste jevanđelje i da budem potpuno otvoren.

Koliko ste imali kontakata i kako sarađujete s predstavnicima katoličke crkve i drugih crkava i verskih zajednica? Koliko dele vaša načela?

Za ovih nekoliko meseci video sam se sa svim važnim ljudima u ovoj zemlji, s predsednikom više puta, premijerom, nekim ministrima, poglavarima verskih zajednica, poglavarom Rimokatoličke crkve, uglavnom sam svuda naišao na otvorenost, pokušao sam da iznesem šta su to problemi, s čim se suočava naš narod i naša crkva...

Na čemu ste insistirali?

Na punoj slobodi realizacije savesti, vere i svih prava zagarantovanih zakonima Hrvatske i međunarodnim pravom. Uglavnom su svi podržali moja nastojanja i tvrdili da će u praksi učiniti sve da ono što piše u zakonu bude i ostvareno

Kako biste ocenili položaj Srba u Hrvatskoj?

Zakoni su manje-više dobri, ali je veliki raskorak negde između onoga što garantuje zakon i onoga što se sprovodi u praksi. Tu pre svega mislim na pravo na pismo, tj. upotrebu ćirilice. Ćirilicu ovde pokušavaju da sabotiraju na svaki način, ali kroz ćirilicu postoji jedno nastojanje da eliminišući ćirilicu neko hoće da eliminiše one čiji identitet ona predstavlja.

Razumem bol svih ljudi koji su negde nekoga izgubili, razumem i to da imaju otpor u odnosu na narod iz kojeg dolazi njihova nesreća, ali sam potpuno siguran da nisu oni inicijatori borbe protiv ćirilice, već da to dolazi spolja, od nekih političkih, bolje reći politikantskih faktora koji manipulišu bolom ljudi, zloupotrebljavaju ga, produbljujugu ga u praksi, zarad svojih efemernih interesa

Kako Mitropolija tu može da pomogne?

Naše je da svedočimo Hrista, ne da dokazujemo da smo u pravu, već da svojim životom svedočimo istinu, ljubav i slobodu kako bi i oni koji su eventualno protiv nas prepoznali autentičnost, bili oslobođeni svoga egoizma i svojih sputanosti i našli nekako spokoja u komunikaciji, lepoti zajedništva.