Koritnjak ne broji stare i ne čeka nove godine

Koritnjak, mesto iznad Niške banje gde je vreme stalo, je selo u kome je poslednji stanovnik umro 2002. godine, a dečji plač se poslednji put čuo pre više od 60 godina.

Selo ne broji više stare i ne čeka nove godine, iako je od Koridora 10, od puta i pruge Niš-Sofija, udaljeno samo četiri kilometara.

Mesto je, kako kažu, na istoj visini sa oblacima, nalazi se na severozapadnom ogranku Suve planine ili južnom obodu Niške kotline, a kad je dan ispran, puca pogled na blještavilo Niša i Niške banje.

Dan je suv, "niti je jesen, niti počinje zima" dok se ekipa Tanjuga na izmaku 2014. godine penje uz strminu uskim asfaltnim putem i zastaje na poletištu za paraglajdere po kojima se Koritnjak još uvek spominje. Tu se asfalt prekida, a do centra sela stiže se izrovanim zemljanim putem.

Do ulaska u selo, samo "virovi tišine", u centru sela česma bez vode, zarasla u šiblje.

U Koritnjaku zatičemo Stanislava Nedeljkovića, sedamdesetosmogodišnjaka sa suprugom, sina poslednjeg stanovnika sela Mihajla Nedeljkovića koji je preminuo 2002. godine.

"Moda donela, moda odnela"

"Dođem po potrebi ovde, selo je pusto, dođe još neko, preko leta je više ljudi koji obilaze Koritnjak", kaže Stanislav na početku razgovora, pa baca pogled prema kotlini i dodaje, "ovde je džungla, dole je život".

O razlozima iseljavanja kratko kaže: "Moda donela, moda odnela".

Kada se pojavila industrija, ljudi su otišli, nastavlja Stanislav i navodi da su oni koji su se iselili sada školovani ljudi - neće oni da uzmu ralicu, kosu, motiku, neće da čuvaju stoku.

"Nesposobni su uništili industriju. Sada imamo školovane kadrove koji su veća beda od nas nepismenih, nemaju gde da rade", raspričao se Stanislav.

Koritnjak je bio ranije poznat po proizvodnji kreča, a Stanislav odmahuje rukom i kaže da niko danas neće da stoji uz temperaturu koja topi kamen.

Selo nikada nije imalo struju, a dalekovod je na dohvat ruke, po ataru je više izvora, a nema vode, Niška banja je na 1,5 kilometara vazdušne linije, dole niz strminu, a nikada nije u selu bilo lekara, zemljani put je održavan kulukom, priča Stanislav.

Masovno iseljavanje zabeleženo je šezdesetih godina prošlog veka kada se još uvek mislilo "da je kućni prag najteže preskočiti".

Vlasti su sa meštanima potpisali ugovor o razmeni zemljišta, pa su se ovdašnji preselili u najvećem broju u Nišku banju i Niš.

Stanislav je čuo da se priča o tome da se ovde stvori etno selo i izgradi žičara iz Niške banje do poletišta za paraglajdere koje je "na cigaret hoda" od sela.

"Mravinjak bi od ljudi bio ovde", optimista je Stanislav i kao da njegove godine ne pojačavaju sumnju da bi i ta priča mogla da bude još jedno neispunjeno obećanje političara.

Među oronulim čatmarama je jedna novozidanica koja prkosi vremenu i divljini, kao predskazanje nekog novog vremena za Koritnjak.

Zemlja hrani i cara i mrava, podseća nas Stanislav i kaže da je sve proizvedeno u Koritnjaku zdrava hrana.

"Nekada sam ovde šumskom stazom izlazio bez graška znoja, sada više nema rada. Kad padne sneg ovde se ne dolazi", priča on.

Koritnjak je srednjevekovno mesto, u pisanim izvorima prvi put se spominje 1564. godine pod nazivom Koritar i sa susednom Radikinom Barom bilo je spahijski posed izvesnog Jusuf-bega.

Kasnije, kada bi se zaratilo i kada bi nastupilo vreme razmirica, stanovništvo se ovde sklanjalo od bombardovanja.

Koritnjak nije dovoljno velika opomena. Iseljavanje iz sela na jugu Srbije se nastavlja.