Slavinja - Jabuka u krletki

Slavinja je selo smešteno na severozapadnim padinama planine Vidlič i ušću Slavinjske reke u Visočicu. Severoistočna međa mu je Srebrna glava i Midžor.

Kada je početkom 19. veka jedan od pionira književnosti kod Bugara, Dobri Čintulov, radnju jedne od pripovedaka iz zbirke „Seoska idila" smestio u Slavinju, sigurno nije slutio da će od sela punog života, mladosti i lepote, posle dva veka ostati samo lepota.

I zaista Slavinja je jedno od mesta u kojoj se lepota otkriva već sa prvim korakom ili pogledom. Da li je to zbog srećno izabrane naslonjenosti na Vidlič, zbog litica nad njom, zbog pitomine i obilja vode oko nje, zbog pogleda na najviše vrhove Stare planine, svega toga zajedno, sasvim trećeg, četvrtog, petog....ili nečeg nedokučivog, nevažno je.

Slavinja je lepa i sa polusrušenim kućama i polupusta i već pomalo zaboravljena. To odmah osete namernici, to večno pamte Slavinjčani.

Zato joj se, za razliku od drugih Visočana, vraćaju, bez obzira na profesiju, starosnu dob, stanje ili udaljenost. Jedan takav, možda od poslednjih, povrataka u rodnu Slavinju beleži kamera Milana Marovića u proleće 1940. godine.

 

Beleži Kostu Kostića- Vatu, poslanika Caribrodskog sreza u ondašnjoj kraljevini Jugoslaviji, koji želi da ovekoveči svoju Slavinju, svoje kumstvo porodici Džunov, i svoje "Grlo" i do danas malo poznat kanjon na Slavinjskoj reci.

Poslednji povratak Koste Kostića- Vate bio je sedamdesetih godina prošlog veka, kada je urna sa njegovim posmrtnim ostacima na Slavinjsko groblje dopremljena iz daleke Kanade.

Sa groblja ispod Vidliča, kao i mnogi drugi Slavinjčani, Kosta Kostić može da sagleda Grlo - mesto sa mirom u sebi. Tu gde je nevelika reka pre mnogo miliona godina na putu od Stare planine ka Visočici najpre probila pećinu, pa potom ona, nekakav trust ili sila teže obrušila njenu tavanicu.

Rezultat toga je kanjon, ne širi od pet metara, ne viši od sedamdeset i ne duži od petsto metara. Sasvim dovoljno dug, širok, visok i strm da ga čovek nikad ne zaboravi.

Zbog strmine stena, vodi u Grlu je skoro nemoguće prići. A ako i priđete nemojte se kupati. To vam neće dozvoliti prozirno bistra „gorska suza", koja i po najtoplijem danu teško da premašuje pet- šest stepeni.

Zato je na Grlu najbolje da slušate, gledate i upijate. Ono je jedno od retkih mesta gde možete shvatiti govor, miris i boju vode, zemlje i neba- tih praelemenata kosmogonije.

Grlo je i mesto gde u sedimentima krečnjačkih škriljaca, oni najhrabriji mogu naći mnogobrojne i raznovrsne amonite i kao kroz kakav udžbenik u naslojavanju njegovih stena, čitati istoriju Zemlje, paleobotaniku, paleozoologiju i paleotektoniku.

Kada se iz Grla budete vraćali u Slavinju saznaćete da se proširenja u kanjonu zovu „kotlove", kovitlaci vode „buke", a fosilizovani amoniti „ohljuvće".

No niko, čak ni u Slavinji, neće znati da vam ispriča priču o specijalitetu, neobičnog imena- „jabuka u krletki", čije je Slavinja rodno mesto. I mi smo je pozajmili iz istoimenog romana Zdenke Todorove.

Ako ste pomislili da je reč o mlečnom proizvodu, niste u pravu. Radi se o slatkišu. Dugo je bio ponos kuhinje dinastije Sakskoburgot i uvek se iznosio samo pred krunisane glave i važne goste.

Ono što se zna je da je njegov autor, Slavča Petrov, inspiraciju za izgled „jabuke u krletki" dobio gledajući Slavinju sa Grla.

Shvatio je da je Slavinja lepota optočena lepotom. To je transponovao u slatko sa oplatom od slatkog. Da ne bi skliznuo u ispraznu sladunjavost, potrudio se sam i tajnu recepta „jabuke u krletki" poneo sa sobom u Slavinjsko groblje.

Tako je napravio ekskluzivitet za kojim čeznu istinski sladokusci, kao što i istinski ljubitelji prirode treba da čeznu za Slavinjom, neiskvarenom lepotom u prirodnoj krletki lepote.

broj komentara 9 pošalji komentar
(četvrtak, 12. jan 2012, 21:25) - anonymous [neregistrovani]

povratak

već punih šest godina svaki slobodan dan provodim u slavinji.moja majka je iz slavinje,kao dečak raspuste sam provodio tamo.dali to ima uticaja na mene ili naprosto magija koju selo ima potpuno me obuzima.ako nađeš duhovni mir na jednom mestu ti si najsrećniji čovek na svetu.pozdrav iz pirota..

(petak, 27. maj 2011, 22:52) - anonymous [neregistrovani]

koreni

prelepo. ne secam se bas Slavinje dobro, ali ceznem za tom prirodom. nadam se da cu uskoro otici u obilazak. pozdrav za sve iz Slavinje.

(sreda, 25. maj 2011, 23:10) - zoki [neregistrovani]

moji koreni

moj tata je čisti slavinjčanin i mnogo se ponosi time.živi več 40 godina u sloveniji ali uvek se vrača ,da vidi slavinju bar dan ili dva.i mene oduševljava slavinja a posebno grlo i mir.svidja se i mojoj deci i ženi.svima u visoku lep i srdačan pozdrav iz ljubljane.zoki

(sreda, 17. mar 2010, 22:49) - anonymous [neregistrovani]

Vasko

Lep opis zaista lepog mesta. Siguran sam u to. Moje poreklo je odatle. Kad -tad, kao i Vata, vracem se i ja.

PS. Pomenuti poslasticar, koliko znam, ipak je sahranjen na Orlandovcima u Sofiji. Nemogu se zakleti ali letos cu obavezno proveriti.

Hvala RTS-u!

(ponedeljak, 01. feb 2010, 17:07) - Goran krosninci [neregistrovani]

Najbolje selo na svetu

Nema lepseg sela. Porucujem svim ljubiteljima prirode da dodju i uvere se u njene lepote.

(četvrtak, 09. jul 2009, 20:15) - anonymous [neregistrovani]

Sam se uveri

Slike su lepe,a i tekst.Ali je ipak najbolje sve to videti uživo i uveriti se u samu lepotu
Slavinje,jer su reči isuviše male i beznačajne spram lepote tog sela.Veliki pozdrav za sve iz Slavinje.

(petak, 13. mar 2009, 15:37) - Sasko- Slavincainin [neregistrovani]

Stara planina je super:)

Jedan od boljih tekstova koji sam procitao na tu temu.,Argumentovano,precizno i tacno

(petak, 26. sep 2008, 14:53) - natalija [neregistrovani]

stara planina je super:)

Kao neko ko je imao priliku da u julu ove godine poseti Staru planinu, mogu samo reci da je predivna u svakom smislu reci. Tekst je za svaku pohvalu

(četvrtak, 25. sep 2008, 15:24) - anonymous [neregistrovani]

snezana

Veoma dobri i intersantni tekstovi i fotografije a pogotovo poslednji film iz 1940. godine. Pozdravljam ovu novinu na sajtu.