Bor, rudarski Diznilend

Put se završava kod direkcije Rudarsko-topioničarskog basena "Bor", a do nje vas prate pogledi sa prozora crvene, zelene ili žute zgrade. To je, kažu, bila ideja generalnog direktora RTB-a.

"To je nešto poput Barselone, Amsterdama, Praga. Znači - svežina, nova nada, nova svetlost, otvorene oči u budućnost, i ono što Ameri kažu - san sa otvorenim očima," objašnjava svoju viziju Blagoje Spaskovski, direktor RTB-a.

Dok Borani sanjaju, iznad grada kruži instalacija u obliku crvenog svetlećeg Feniksa. To je znak da se Bor podigao iz pepela. Iako, na zgražanje kulturne zajednice grada, kojoj nije bliska nova estetika, niti nedozvoljeno premeštanje rudarskih mašina koje su u gradskom parku bile eksponati Muzeja rudarstva i metalurgije.

Bor poslednjih godina više nije siv grad. Građani su šarenim fasadama uglavnom zadovoljni, ali ima onih koji se brinu koliko će to zadovoljstvo trajati, jer neke zgrade u glavoj ulici su okrečene samo sa prednje strane. Nije im urađena izolacija, niti su renovirane.

Renovirana je zato pista malog aerodroma, hipodrom na kojem još nema konja i izgrađen je Zoološki vrt. Jedan je od četiri u Srbiji, i jedini u ovom kraju.

"Zveri su najegzotičnije jer toga nema u bližem okruženju. Ko je najpopularniji? Tu je prava trka, doskoro je bila lavica Mara, a sada su njene tri sestre od šest meseci," kaže direktor Zoo-vrta Borislav Milovanović.

Zoo-vrt je skupa igračka, pa ovaj u Boru pomaže Opština, zapravo RTB, odakle je stigao novac i za ulepšavanje grada, iako to preduzeće prolazi kroz proces restrukturiranja, a njegovi dugovi, najveći prema državi, samo se gomilaju.

"Ali ipak, svi smo vezani za RTB, samo da nam ne padne cena bakra na svetskom tržištu, to nam je jedini uslov za opstanak ovde", optimističan je Vladimir Stanković, ugledni bloger iz Bora i direktor OŠ "Đura Jakšić" u Krivelju.

Tako je još od 1903. od kada je otkriveno da su borska brda bogata bakrom, da ima i zlata i srebra. Bor selo je tada bilo najmanje u opštini, nazvano po drvetu čijeg korenja danas više nema.

"Stanovništvo se bavilo stočarstvom, zemljoradnjom, pčelarstvom, vinogradarstvom i početkom 20. veka, kada je ovo bogato rudište otkriveno, kuće su bile primitivne, od dasaka prekrivene slamom", priča o istoriji grada etnolog Suzana Mijić.

Građanski sloj u gradu koji nastaje

U to vreme nije bilo crkve, ni škole, ali selo je imalo Tilva Roš, Crveno brdo. Krajem 19. veka počela su istraživanja na njemu, ali je ruda sasvim slučajno otkrivena na susednom Čoka Dulkanu. Finansijer radova Đorđe Vajfert do tada je bankrotirao već nekoliko puta, pa je pomoć tražio i od vlade u Beogradu i na dvoru u Beču. Nije dobio novac, ali jeste koncesiju za eksploataciju rude i 1903. pokreće proizvodnju.

"Vajfert je 1904. prodaje francuskoj banci 'Mirabo' u Parizu i formirano je Francusko društvo borskih rudnika. Period do Prvog svetskog rata bila je kolonijalna faza, sve što se radilo bilo je u interesu profita", objašnjava Suzana Mijić.

Francuzi su za radnike podigli skromne barake, od kojih neke i danas imaju stanovnike, a između dva svetska rata u grad stižu Rusi belogardejci. Francuzi su u Bor pozvali inženjere, geologe i arhitekte, pa zahvaljujući jednom od njih, Andreju Klepinjinu, niču zgrade koje podsećaju na carsku Rusiju. Stižu i Italijani, Nemci, Poljaci, Dalmatinci, Hrvati, Slovenci.

"Postojao je jedan građanski sloj, i arhitekturom i mentalitetom imao je neke specifičnosti u odnosu na druge male gradove u Srbiji", kaže Suzana Mijić.

Razlog je brzi industrijski razvoj. U Boru danas nećete videti ostatke turske vladavine, ali reći će vam da su u doba razvoja imali tri osnovne škole, francusku, rusku i srpsku.

"Zlatno doba Bora su sedamdesete-osamdesete godine prošlog veka. Tada je ceo grad bio u zamahu, gradilo se, ljudi su dolazili, velika je stvar što postoji Univerzitet pa su novi ljudi dolazili i ostajali dok je bilo posla," priča Zvonko Firicki, stanovnik Bora.

Iz rudnika je za više od veka izvučeno oko pet miliona tona bakra i sto šezdeset tona zlata. Danas su tehnologija i oprema prilično zastarele, a veća kriza počela je padom cene bakra na svetskom tržištu početkom dvehiljaditih.

"Onog trenutka kad se spustila cena bakra najniže, postavilo se pitanje ko će poslednji ugasiti svetlo, dotle smo stigli," seća se Vladimir Stanković.

Održanje RTB-a je, pokazalo se, državni interes. Da bi rudnik opstao, svaka vlada mu je odobravala nova zaduživanja. I novi premijer, u svom ekspozeu, najavio je da država neće dozvoliti propadanje RTB-a.

Nezvanične procene stručnjaka, ipak, predviđaju da će to biti veoma teško jer, kažu, proizvodnja i rezerve bakra smanjuju se iz godine u godinu, a novac u razgrtanje zemlje i otkrivanje novih nalazišta još nije uložen. Uprava RTB-a dobrim potezom zato smatra rudarski turizam.

Kafa 420 metara ispod civilizacije

Bor ima nešto što nema nijedan grad u svetu, kafić u rudarskoj jami. Ima rudnika koji primaju turiste, ali oni su svi zatvoreni, u Boru na oko 400 m ispod zemlje možete popiti kafu u rudniku koji nikada nije prestajao sa radom.

U ovom kafiću nećete sresti rudare koji na oko desetak različitih nivoa ispod zemlje, rade u tri smene. Jedan od rezultata njihovog rada je i svakodnevna "dimna magla" koja se spušta na grad i od Bora čini jedan od najzagađenijih gradova Srbije.

Kvalitet vazduha kontrolišu sedam mernih stanica u gradu, a zbog zagađenja, radnici stranih kompanija koje rade na novoj topionici, u poslednje dve godine, ukupno 26 dana obustavljali su radove. Isti kriterijumi, međutim, ne važe i za zaposlene u RTB-u.

"To je već viša sila, to je opravdanje za nova ulaganja. Ima stvari koje se ne mogu sprečiti kod naglih promena pritiska i temperature", objašnjava Blagoje Spaskovski, direktor RTB-a.

Sve bi trebalo da bude čistije sa filterima nove topionice i fabrike sumporne kiseline. Izgradnja kasni, pa nije izvesno koja će generacija Borana dočekati svež vazduh. Čuju se i sumnje u rentabilnost topionice čija će prerada rude biti skupa, čak i ukoliko bakra u Boru bude dovoljno.

Grad blogera i tviteraša

Novca nikad dovoljno, a prekomerno trošenje jednog njegovog dela, Borani su pre nekoliko godina sprečili kada su se organizovali preko interneta. Stvorena je jedna od jačih virtuelnih zajednica u zemlji, a Bor je postao poznat kao grad forumaša, blogera i konferencija o poslovanju na internetu.

"Šta može mlad čovek da radi? Uglavnom je zbog RTB-a segmentacija na ljude koji se zapošljavaju tamo i na one koji ostaju u privatnom sektoru koji je ovde vrlo slab. Ono što vidim kao prednost je "onlajn" priča, marketing, dizajniranje, programiranje. To je nešto što nije RTB, a nije ni privatni sektor da radite u kafiću. I onda tu ste, u Boru ste, a posao vam je globalan", otkriva Miloš Petrović, bloger i internet preduzetnik.

Zvuči kao dobro rešenje za malobrojne Borane čiji posao nije povezan sa proizvodnjom bakra. Kao što je Vladimir Stanković, to jest, ugledni bloger Deda Bor. Direktor je Osnovne škole "Đura Jakšić" u Krivelju, selu pored grada. Škola je stara vek i po, a ove godine dobila je nagradu kao najbolji poslodavac u Srbiji. Deda kaže da je Krivelj selo koje je "izrodilo" najviše intelektualaca, a on se trudi da đaci i nastavnici imaju najbolje moguće uslove za rad.

Prvi umreženi informatički kabinet u Srbiji, školski blog, kompjuterske programe na kojima đaci prave školske novine i mnogo entuzijazma za pripremu takmičenja iz hemije, biologije, matematike, sa kojih donose nagrade. Sportom se bave u sali na kakvoj bi im pozavideli i sportski klubovi iz grada.

Ring umesto košarkaških i fudbalskih terena

Kada bi bilo više novca valjda bi se neko setio i nekadašnjeg fudbalskog prvoligaša. Stadion Omladinskog fudbalskog kluba Bor može da primi oko 4.000 navijača, kojima je, doduše, vrlo neudobno da prate utakmice. U svlačionicama, slika je još gora, ne zna se jesu li trošniji  tuševi ili njihov krov. U Boru se lopta šutira i na stadionu kluba Rudar, ali ni u fudbalu ni u košarci, iz ovog grada ne pamtimo zvezde srpskog sporta.

Dvostruka prvakinja Evrope i učesnica Olimpijskih igara Bobana Veličković najuspešniji je sportista u poslednjih nekoliko godina. Ova skromna devojka karijeru je verovatno mogla da nastavi u nekim boljim uslovima, ali odlučila je da ostane kod kuće.

"Mi dugo nismo imali streljanu u Boru, tako da su nam RTB, Opština i Sportski centar izašli u susret i opremili jednu. Ovde još dosta fali, ali polako idemo, nadamo se da će neki novi klinci doći ovde i početi i osvajati medalje kao što ih osvajam ja i još dosta mlađe dece iz kluba", kaže naša reprezentativka u streljaštvu.

O zatvorenom malokalibarskom strelištu maštaju i Bobana i ostali strelci iz reprezentacije Srbije, ali i trenutni uslovi u Sportskom centru "Mladost" izgledaju kao luksuz za one koji treniraju na drugom kraju iste zgrade. Kik-boks klub "Bor" postoji duže od deset godina, a treninzi u njihovoj trim sali su čist entuzijazam.

"To je sala koja prokišnjava i uslovi su dosta skromni i teški za rad. Mi smo navikli da radimo i u gorem od ovoga, ali za decu i nekog ko hoće da se priključi, ovo su uslovi koji ne privlače, ja sam imao nekoliko roditelja koji su ušli i zgranuli se gde mi vežbamo," objašnjava Siniša Vladimirović Siki iz Kik-boks kluba "Bor".

Uprkos tome, članovi kluba su godinama donosili medalje. Siniša sa mediteranskih, evropskih, svetskih prvenstava. Dejan Novaković je bio šampion u bodi-bildingu, a danas je začetnik MMA sporta u Boru. Borani, čini se, više od fudbalskog i košarkaškog terena vole ring.

"Uglavnom su borilački sportovi dosta vezani za Bor. U staroj Jugoslaviji imali smo veoma dobar džudo klub, ali tada je ceo grad stajao iza njega," kaže MMA borac Dejan Novaković.

Za sportiste je bilo više razumevanja, podrške i novca. Bez straha od povreda, zbog iscrpljenosti od redovnog posla, mogli su da se posvete treninzima i organizaciji turnira. Danas im to nije lako.

Umerena klima za ekstremne sportove

Klinci su u Boru aktivni. Vežbaju, igraju na ulici, sami prave video-klipove i, naravno, stavljaju ih na internet.

"Mislim da i ovde mora da bude života i da se vidi taj naš sport, skejt, vožnja bicikala, be-em-iksova, rolera. Ima tu momaka koji rade brejkdens, friraning i još sportova iz naše branše," kaže skejter Marko Milenković.

Marka i neke od njegovih "kolega" gledali smo u filmu "Tilva Roš", zahvaljujući kome su kasnije dobili i skejt park, jedan od najvećih u regionu.

Stari kop, najveća veštačka rupa u Evropi, bio je scenografija i za filmove "Na putu za Katangu" i "Čarlston za Ognjenku".

Uprkos rudniku u centru grada, Bor je jedan od zelenijih gradova u Srbiji, pun parkova i drvoreda. Glavna ulica se u letnjim popodnevima zatvara za saobraćaj i postaje šetalište, a Borani mogu da biraju hoće li njime do muzeja, kulturnog centra, pozorišta ili bioskopa.

"Imamo bioskop 'Zvezda' koji je jedan od boljih u Srbiji. Radimo na tome da se digitalizuje, a za sada imamo vikendom tri-de projekcije," priča Milica Kabić iz Centra za kulturu.

"Čini mi se da više predstava vidim kad sam u Boru nego u Beogradu, iako je tamo veći izbor, ovde je nekako fokusiranije i ljudi lakše odu na te predstave. Ima svirki, opet novih sadržaja, jedino što je to uvek na istoj lokaciji", kaže Miloš Petrović.

Da ožive muzičku scenu pokušali su prošlog leta borski bajkeri. Organizovali su prvi rok festival "Rok-en-Bor". Sviralo je dvanaest bendova iz grada, a ove godine pokušaće, kažu, da dozovu i one iz Paraćina, Negotina i Zaječara. U Boru im smeta što su zime duge pa ima
malo vremena za vožnju. A muku muče sa plaćanjem taksi na svoj hobi.

"Registracije su nam katastrofa, grcamo i grcamo. Tu su čekovi i administrativne zabrane, i na poslu se zadužimo da bi registrovali motore jer se trudimo da kad izađemo na ulice, da budemo kako treba, da ne bi imali problema sa zakonom," kaže Miloš Mančić iz Moto-kluba MC "Izi rajders" i dodaje ga Boru treba mnogo više rokenrola a manje šunda i kiča.

Od kiča se uvek može pobeći u prirodu. Borani se ponose Dubašnicom, Lazerevim kanjonom i Zlotskim pećinama. Ima ih oko stotinu, a najpoznatije, one u koje se može ući, jesu Vernjikica i Lazareva, najduža pećina u Srbiji.

Ko se boji mraka, može na Stol, Veliki krš ili Crni vrh, borsko skijalište. Ili do Brestovačke banje, jedne od osam kraljevskih banja u Srbiji. U prvoj i jedinoj privatizovanoj banji su i letnjikovac Aleksandra Karađorđevića i konak kneza Miloša Obrenovića. Nije čudo što su banjske vode bile popularne. Od deset izvora, prvo nailazite na onaj sa vodom za živce, potrebniji možda danas nama, nego što je u ono vreme bio kraljevskim glavama.

Na Borskom jezeru nisu boravile, nije ga tada ni bilo. Omiljeno izletište Borana staro je tek pola veka. Napravljeno je veštački, podizanjem brane na tri reke, a danas je, umesto dimnjaka i kopova, ilustracija za razglednice kojima se šalju pozdravi iz grada rudara.