Kikinda, grad mamuta i ludaja

Za nju kažu da je lepotica severnog Banata. Kikinda. Prvi put je ovaj naziv zabeležen početkom 15. veka, a na geografskoj karti Velika Kikinda je prvi put upisana 1718. godine i tada obeležava nenaseljeni prostor. Poreklo imena Kikinde nije potpuno razjašnjeno, a najčešće se povezuje sa mađarskim nazivom korovske biljke trnjine.

Na području Kikinde nalaze se bogati tragovi ostataka starih i iščezlih civilizacija i kultura. Brojne humke, nekropole, arheološka nalazišta svedoče da su ovde ljudi živeli u organizovanim zajednicama i 5000 godina pre nove ere. Tu su ostaci mlađeg kamenog i bronzanog doba, keltske kulture i civilizacija Dačana i Sarmata.

"Kikindski muzej poseduje više zbirki - arheološku, etnološku, istorijsku, umetničku i prirodnjačku i ono po čemu se razlikujemo od većine ostalih muzeja u Srbiji jeste upravo ta prirodnjačka zbirka. To je stari gimnazijski kabinet iz vremena Austrougarske koji je edukativnog karaktera, ali je vrlo zanimljiv i vrlo se retko pronalazi i na nekom širem prostoru, a ne samo u Srbiji", kaže Lidija Milašinović, direktorka muzeja u Kikindi.

Iako je Kikinda još u vreme carice Marije Terezije imala poseban status, jer je bila sedište specifične feudalne jedinice sa značajnim ekonomskim i političkim povlasticama u okviru Austrougarske monarhije, danas je ovo jedina opština u Vojvodini koja je sedište okruga a nema status grada.

Te 2007. godine lokalna vlast u Kikindi razlikovala se od one u Republici i zato je, kažu, Kikinda izostavljena sa spiska naselja koja su dobila status grada. Ako već nema status grada, ne znači da Kikinda nema čime da se podiči. Naprotiv. Ima čak i Mamuta.

Mamut Kika i Dani ludaje

"To su fosilni ostaci mamuta koji su pronađeni 1996. godine u glinokopu fabrike "Toza Marković" prilikom redovne eksploatacije i koji su u okviru projekta "Kikindski mamut" 2007. godine preseljeni u kikindski Narodni muzej i izloženi. Njih prati Tri-De film o mamutu i kopija mamuta u prirodnoj veličini", objašnjava direktorka muzeja.

Mamut Kika jeste postala simbol Kikinde, ali nikako sa trona nije skinula ludaju, po čemu je varoš i te kako poznata. Da bi opisali koliko je Kikinda ravna još u davnoj prošlosti ljudi su govorili: "Popneš se na ludaju i vidiš Kekendu." Upravo to je iskoristila grupa entuzijasta, koja je pre 28 godina organizovala prvu manifestaciju pod nazivom - Dani ludaje.

"Mi smo manifestacijom Dani ludaje želeli, pre svega, da stare zaboravljene recepte iz bakinih kuhinja, vojvođanske specijalitete pokažemo i da to prezentujemo. Normalno, i tada nam je centralni deo bilo merenje najtežih, najdužih tikava, ludaja i interesantnih jesenjih plodova", kaže Dragoslav Ugarčina iz Odeljenja za lokalno ekonomski razvoj i turizam.

Najduža do sada izmerena ludaja imala je 213 centimetara, a najteža 253,4 kilograma. U početku ova manifestacija je bila lokalnog karaktera, a sada je bitna srednjoevropska svečanost. Iako nema ni more, ni jezero, ni planinu, ipak svake godine sredinom oktobra Kikinda uspe da privuče znatan broj gostiju, koji se upoznaje sa mentalitetom ovdašnjeg stanovništva.

"Mi ne možemo da se merimo recimo sa Gučom. Guča ima nešto što je specifično, što je zvuk. Ali 25-30.000 ljudi bude prisutno na programima manifestacije. Ti programi su vrlo različiti, odvijaju se na različitim lokacijama, etno-prostorima našeg grada. Tu imamo gastronomske specijalitete, zabavno-muzički program, ali imamo i edukativna predavanja, različite izložbe, književne večeri...", objašnjava Ugarčina.

Oživljavanje kratke priče

Nisu samo književne večeri tokom Dana ludaje jedine koje u Kikindu dovode pisce. Od 2006. godine ovde se održava Međunarodni festival kratke priče, koji, kako kažu organizatori, ima za cilj da promoviše jedan nepravedno zapostavljen književni žanr.

"Na ovom festivalu mladi autori čitaju priče na maternjem jeziku, a publika, koja je na naše veliko zadovoljstvo mnogobrojna, ima priliku da čuje i po desetak stranih jezika jer se prevod kratkih priča prati na ekranu preko video-bima", kaže jedan od organizatora festivala Vera Papić.

Do sada su na festivalu učestvovali autori iz 23 zemlje, a ove godine organizatori planiraju da manifestaciju održe u tri države.

"Kikinda je centar trougla koji povezuje Segedin, Temišvar i Zrenjanin, tako da će ove godine jedno književno veče biti održano u ova tri grada, jer ćemo autore podeliti u tri grupe i oni će čitati svoje priče u Mađarskoj, Rumuniji i Zrenjaninu", objašnjava Vera Papić.

Inače, kada je reč o kulturi, Kikinda može da se pohvali i pozorištem starim više od pola veka, iako je prva predstava na mađarskom jeziku izvedena 1796. godine, a 1834. i na srpskom. Tu je i društvo za negovanje muzike "Gusle". Najstarija ustanova kulture je Narodna biblioteka.

"Godine 1845. pokrenut je rad Srpske čitaonice u Kikindi i ona neprestano radi sa svojim korisnicima. Ima veoma bogat fond oko 195.000 naslova i ima ogranke u svim naseljenim mestima naše opštine", dodaje Papić.

Od Mike Antića do borbi gusana i tucanijade

Da Kikinda i te kako polaže na tradiciju, iako ne odbacuje ni ono što je moderno, svedoče i manifestacije u Mokrinu. Jedna od njih je borba gusana.

Mesto u kojem je rođen Miroslav Antić nadaleko je poznato, jer se ovde svakog Uskrsa, već 24 godine održava Svetsko prvenstvo u u tucanju farbanim jajima. Lokalo stanovništvo kaže da su mokrinska jaja malo jača od ostalih.

"Ljudi dolaze iz Brazila, Kanade, Amerike, Švedske, Sirije. Imamo takmičare iz Kine, tako da je maltene čitav svet ovde prisutan. Najviše imamo takmičara iz Mokrina", kaže Dragoljub Badrljica, profesor iz Mokrina.

Mesna zajednica svake godine priprema i deli meštanima farbana jaja, a u tome im pomaže i Udruženje žena iz Mokrina. Na Veliki petak, dočekiju nas sa tradicionalno posnim uštipcima i kokicama.

"Mi farbamo vunenom farbom, ne farbamo onom iz kesice. Uspe se voda, doda se malo soli i malo sirćeta. Kad prokuva onda se stavljaju jaja i s vremena na vreme ih gledamo. Jaje kad se suši, ono je kuvano, onda se vadi napolje i maže se mašću ili uljem da bude sjajno. To je po starom, mi ne pravimo ovo novo šaranje, mi hoćemo da zdržimo tradiciju", kaže Smiljana Karać, predsednica Udruženja žena iz Mokrina.

Ofarbana jaja fijakerom se nose najpre u mesnu zajednicu, a potom i u crkvu. Najvažnije je da se na takmičenje na dan Uskrsa dođe s najjačim kokošjim jajetom. Koliko se tome pridaje značaja pokazuje i činjenica da u Mokrinu postoje Institut i Akademija za odabir najtvrđih jaja.

"Kucanje jajeta u zube treba da ima što finiji zvuk, kao kada biste kucali u neko staklo. Ono jaje koje ima tuplji zvuk to je slabije od onog koje ima oštriji", kaže Živica Terzić, predsednik takmičarske komisije na 24. svetskom prvenstvu u tucanju kokošjim jajima.

Kod lupanja jaja postoji tačno određeno pravilo.

"Nema odjednom, nego laganim pokretima iz nekoliko puta, 10-15, sve zavisi. Kada su dva ekstremno jaka jajeta onda to traje i tridesetak udaraca", dodaje Terzić.

Sve mora da bude po propisima, jer se prevare ne tolerišu.

"Postoji veoma rigorozna komisija koja pregleda ispravnost tih jaja. Na kraju imamo specijalnu oficirsku sablju kojom sečemo to finalno jaje, prikazujemo ga prisutnima i zajedno sa ljuskom moraju da ga pojedu glavni sudija i budući pobednik. Ako ostanu živi, e onda se proglašava pobednik", objašnjava Badrljica.

U Mokrinu su ponosni na svoje manifestacije, ali kažu da bi voleli da bar isto tako, ako ne i više, budu ponosni i na to što su bogati naftom i gasom.

"Imamo 200 naftaških bušotina i ja, evo godinama, u jednoj od tih 200 stalno tražim jaja u okolini i nekako nemam sreće. Nadam se da će posle ovog Vaskrsa bar Mokrin imati sreće i imati neke koristi od svega ovoga što imamo, a mislim na 'Naftagas' i njihove bušotine", kaže Goran Dumitrov, predsednik Mesne zajednice Mokrin.

Najveći problem je, kažu, što već godinama unazad ne dobijaju novac od rudne rente, a stanovnici trpe veliku štetu.

"Žale se na uništene puteve i polomljene ćuprije na kišnim kanalizacijama. Kad toranj ode ostane isplaka. Imamo nekoliko tih divljih isplačnih deponija koje nisu rekultivisane. Dugogodišnji je to rad bio i mislim da će dosta godina trebati da se to rekultiviše, ali mislim da je krajnje vreme da bar Mokrin dobije neku pravičnu nadoknadu za to", dodaje Dumitrov.

Poljoprivreda, šansa za razvoj Kikinde

Kikinda jeste formalno izbegla da nosi zvanje grada, ali nije i probleme s kojima se nosi većina srpskih gradova. Privredne.

"Kikinda je mirna varoš bogate tradicije i velikih potencijala u kojoj se lepo živi, a bilo bi i bolje da nije ovog tranzicijskog sivila. Već dve decenije svake godine u Kikindi više osoba umire nego što se rađa beba", kaže Peđa Miljanović, dopisnik RTS-a iz Kikinde.

Od nekadašnjih giganata, kao što su Livnica koja je u srećna vremena zapošljavala blizu 7.000 ljudi ili "Toza Marković", čijim je crepom u staroj, velikoj Jugoslaviji bila pokrivena skoro polovina zgrada, danas su ostali samo gubici i dugovi. Ne treba zaboraviti ni da se u Kikindi proizvodio i "opel".

"U Kikindi trenutno ima 15.000 zaposlenih. Nekada je 20.000 ljudi radilo samo u privredi i bilo je 15.000 na budžetu. Ovo je sad obrnuto mnogo je više budžetskih radnika nego u privredi. Računa se da je svaki četvrti radno sposoban nezaposlen, u stvarnosti je svaki treći. U poslednjih 20 godina i nije bilo nekog zapošljavanja, bilo je samo otpuštanja", objašnjava Tibor Šebek, predsednik Privredne komore u Kikindi.

Ni prosečnom platom Kikinđani ne mogu da se pohvale, iako je za mnoge na jugu zemlje ovdašnji prosek visok.

"Nešto iznad 20.000 dinara je prosečna plata u privredi, minimalac je praktično veći. Prosečna plata u Kikindi je veća od minimalca zahvaljujući platama budžetski zaposlenih i iznosi oko 32.000 dinara", dodaje Šebek.

Ipak, potencijala ima, pogotovo u poljoprivredi, budući da Kikinda raspolaže sa 62.000  hektara plodne zemlje.

"Činjenica je da se mnogo njih okreće poljoprivredi, jer mnogi ostaju bez posla. Za koji dan 160 radnika Livnice će ostati bez posla, 'Toza Marković' je u stečaju, to je 800 radnika - znači oni moraju hteli - ne hteli da se okreću selu, a mnogi otvaraju plastenike", kaže dopisnik RTS-a iz Kikinde.

Jedna od uspešnih kompanija koja već 35 godina radi u Kikindi jeste "Banini". Počeli su kao mala, anonimna firma koja proizvodi biskvit, a danas se njihovi i slani i slatki proizvodi prodaju i u zemlji, i na tržištu bivše Jugoslavije, ali i u Rusiji, Mađarskoj, Italiji, Španiji...

"Poslovna politika naše kompanije utemeljena je na vrednostima kao što su poštenje, ispravnost i poverenje, i to smo preneli na naše zaposlene. Naš cilj je uvek bio zadovoljenje potreba naših potrošača i kontinuiran rad na unapređenju proizvoda uz garanciju kvaliteta, ali po pristupačnim cenama", kaže Bojana Rudović, direktor marketinga u kompaniji "Banini".

Štapići, keks ili kolači iz "Baninija" nalaze put do mnogih tržišta, pa je kompanija nedavno izgradila i nov pogon i to opet u Kikindi.

"Nismo razmišljali da prebacimo proizvodnju iz Kikinde u neki veći grad, jer smo mišljenja da uspešnost jedne kompanije ne zavisi od mesta na kom je ta kompanija locirana već od zaposlenih u toj kompaniji, koji svojim posvećenim radom i trudom doprinose njenom napretku i razvoju", dodaje Rudović.

U fabrici je zaposleno 500 ljudi većinom iz Kikinde i okruženja, a još 90 radi u distributivnim centrima širom Srbije. Kompanija indirektno zapošljava mnogo više ljudi, jer gotovo svu sirovinu nabavlja od domaćih dobavljača. Brine i o sredini u kojoj se nalazi.

"'Banini' učestvuje u svim gradskim aktivnostima radi unapređenja kvaliteta života i u tom smislu mogu reći da je 'Banini' učestvovao u izgradnji dva igrališta, da je radio na rekonstrukciji školskog dvorišta i da je već 20 godina tradicionalano sponzor jedne manifestacije 'Trka za srećnije detinjstvo', gde posle trke svi đaci, učenici, učesnici dobijaju poklon-pakete kompanije 'Banini'", kaže Rudović.

Dom za sove

Već godinama Kikinda je najveće na svetu zimovalište za sove. Prostor u centru grada zaštićen je kao njihovo stanište. To znači da niko ne sme da seče i orezuje drva na kojima se sove gnezde. Uz to, bine za manifestacije i svetleće reklame moraju da budu postavljene najmanje 20 metara od drveća na kojima su sove. U Kikindi je ove zime bilo manje sova nego ranijih godina.

"Ako je godina pogodna za razvoj glodara, onda i njih ima mnogo više, onda se one u tim periodima mogu i dva puta gnezditi, a ako je godina takva da imamo malo glodara - onda imamo i manje sova", objašnjava Ljubica Vojvodić, viši kustos biolog Narodnog muzeja u Kikindi.

U centru Kikinde obično bude oko 400 sova, ali je bilo godina i kada ih je izbrojano i više od 700.

„Jedan par sova utina u toku godine uništi 10.000 glodara, pa kada se to prenese na neke brojke, može da se vidi koliko su one značajne za samu poljoprivredu", dodaje Vojvodić.

Ljubitelji sova kažu da su to izuzetne životinje.

„Ako izuzmemo ta neka narodna verovanja, koja su bar kod Kikinđana zanemarena - da su sove loše ptice, zloslutnice - sove su izuzetno korisne i pametne životinje. Inteligentne životinje. Imaju izuzetno razvijena čula, pre svega čulo sluha. Njihove uši se nalaze simetrično na glavi, tako da mogu da čuju noću mnogo bolje nego ljudi", objašnjava Vojvodić.

Bogata sportska istorija grada

Kikinda ima bogatu tradiciju i kada je reč o sportu. Još 1878. ovde su bili zastupljeni konjički i streljački spotovi, a potom počinju da se formiraju sportska društva i za mnoge druge sportove. Fudbalska, atletska i rvačka sekcija daju sportiste koji širom sveta afirmišu Kikindu.

Iako ima 18 godina, džudista Denis Jurakić može da se pohvali brojnim uspesima i to u borbama sa starijim kolegama.

"Bavim se ovim sportom od svoje devete godine i imam dve titule prvaka države za preko 23 godine, drugi sam na Balkanu za preko 23 godine i imam neke medalje sa evropskih kupova. U Kikindi ima uslova za uspešnog sportistu, pružaju nam i salu, opremu, takmičenja, inostranstvo po ostalim turnirima", objašnjava Jurakić.

Uprkos dobrim uslovima za treniranje, Denis će ipak od jeseni promeniti klub.

"Pošto uskoro idem na fakultet u Beograd, prinuđen sam da se prebacim u drugi klub, a to će najverovatnije biti ODžK", kaže ovaj džudista.

Kikinda ima i najstariji fudbalski stadion, čija je izgradnja započeta 1922. godine, a dve godine kasnije je odigrana i prva prijateljska utakmica sa Slavijom iz Zrenjanina.

Ukoliko želite na odmor, a da to nije more, jezero ili planina, Kikinda bi mogla da bude pravi izbor. Na raspolaganju su vam bogat kulturni sadržaj, obilje tradicionalne vojvođanske hrane i mogućnost da upoznate mentalitet ovdašnjih ljudi kroz vekove. Mamut Kika će vas vratiti u istoriju, a možete čak i da se popnete na ludaju pa da vidite Kekendu. Sigurno je da ćete poželeti da se bar još jednom vratite.