Zabrđe – Krečnjačko predvorje Visoka

S naše strane Staroj planini može se prići iz tri smera. Smera Knjaževca, koji je u poslednje vreme zbog ski centra Babin zub najforsiraniji, smera Pirota, koji je zbog kvaliteta puta najčešći, i smera Caribroda ili Dimitrovgrada, koji je iz neznano kojih razloga najmanje korišćen.

Planina takoreći počinje još od samog Caribroda, brdom Kozarica koje je visinom od 800 metara predstavlja blagi uvod u pravu Staru planinu.

Iza sebe ostavljamo nekadašnji Translitus, na drevnoj Via militaris (Via militaris) i uzimamo usmerenje Via besike ( Via besica) ili Via metalike ( Via metalica), puta koji Prokopije pominje kao kasnoantičku tvorevinu i vezu sa ondašnjom i današnjom Montanom, vrlo značajnom rudarskim središtem još od preantičkih vremena.  

Ostavljamo grad sa 40 kafana, kako ga opisuje Nušić, u „Pismima jednog kaplara" iz srpsko-bugarskog rata 1885. godine, ostavljamo i "Pametnik" na Neškovom visu, koji podseća na tu suludu avanturu grofa od Takova. Ostavljamo varoš o kojoj reči pohvale ostavljaju Džon Rid, Aleko Konstantinov, Ivan Vazov, Agata Kristi i mnogi putešestvenici i pisci, a u sadašnjosti ostavljamo vrlo posustalo mesto, sa manje od 10 000 stanovnika i nekadašnju trasu puta Via militaris zakrčenu kamionima, na putu ka Sofiji i Istanbulu ili Nišu i Beogradu.

Sa prevoja Gosen se već vide obrisi Srebrne glave i Koma, staroplaninskih vrhova u čijem podnožju je planina Vidlič i naše najveće kraško polje Zabrđe.

Dugačko petnaestak i široko pet kilometara Zabrđe, Smilovsko ili Odorovačko polje, u zapisima Kanica iz polovine 19. veka, imalo je pedesetak sela. Biće da je Kanic loše procenio ili uopšte nije imao terenske opservacije, jer i sa naše i sa bugarske strane polje danas nema više od petnaest sela. Najveće i centralno je Smilovci.

Tu u dvestotinak domova, kako lokalno stanovništvo kaže, živi 150 duša.

Sudeći po arhitektonskom ustrojstvu sela, organizovanom oko dve naspramne i dve horizontalne centralne ulice, selo je pravljeno sa ambicijama da bude palanka. Uostalom, do početka 20. veka, kao pijačno mesto, možda je to i bilo. Tada je imalo hiljadu stanovnika, desetak dućana, isto toliko kafana, potkivače, grnčare, ćurčije, abadžije, mandre (radionice sira) i, naravno, policijsku stanicu....pravu malu čaršiju, od koje danas rade tek dve prodavnice i dve kafane.

Jedna je „etno", u skladu sa nadirućim trendom evroregiona i parka prirode „Zapadna Stara planina", ali je „iščašena" na lokalan način.

Kafana radi po sistemu „crkve". Nikad se ne zaključava i svako plaća koliko može i ako može. Njen vlasnik, Petar Bekov Perča, motiv za ovako fleksibilan cenovnik nalazi u sebi.

"U životu sam se najviše mučio za pare i pijenje, pa ako sam ja morao, što i drugi da se muče"- kaže on.

Od njega čujemo i priču o zgradi preko puta kafane. Ona je bila metoh obližnjeg manastira Sv. Kirik i Julita. Tu su iz SSSR-a odbegle besarabijske kaluđerice, dvadesetih godina prošlog veka tkale najfinije laneno platno i heklale čudno lepu čipku, koja je lako nalazila put do beogradskih, sofijskih ili čak peštanskih dama .

Ali put ka istinskoj Staroj planini najpre nas vodi, pored dva veštačka ne baš uzorno sređena jezera i dalje prema Vidliču, planini gde za „svaku bolku ima travka", planini sa poljima jagoda, samoraslom lavandom, moćnim utvrđenjima Čerbez i Via voda, manastirištima i gradištima, bezbrojnim okruglim osnovama karakačanskih poluukopanih zemunica i pogledom koji prema jugoistoku i jugozapadu domašuje i naslućuje Sofiju i Niš, a na severoistoku i severozapadu Montanu, Čiprovce, Pirot, Knjaževac, Berkovicu i Belogradčik.

Vidlič je danas potpuno pust, bez pastira, nekadašnjih stada ovaca, koza, konja i goveda, bez pojata i bačišta.

Toliko pust da je od njega zapusteliji jedino naš deo Stare planine, čiji je Vidlič tektonski, kulturološki, istorijski i ambijentalno neraskidivi deo i uvodi nas u novu priču koja se zove Visok.

broj komentara 1 pošalji komentar
(petak, 18. dec 2009, 17:45) - anonymous [neregistrovani]

Daj jos putopisa iz ovog kraja

Slobo bravo