U tom Somboru...

Fijaker stari, salaši na severu Bačke, tamburaši, žene i vino! Ne čudi što malo koji grad može da se pohvali da je opevan toliko puta kao Sombor. Kroz istoriju dugu skoro  sedam vekova ovaj grad bio je pod vlašću i Turaka i Austrijanaca. Stanovnici kažu da su dva puta dobijali status grada, poslednji put 2007. godine.

Čini se da im je mnogo važniji datum 17. februar 1749, kada je posle uplaćenih 150 hiljada forinti, austrijska carica Marija Terezija potpisala povelju kojom se Somboru dodeljuje status slobodnog i kraljevskog grada. To se po srpskom dobrom običaju moralo valjano obeležiti.

Na proslavi su Somborci toliko pili i jeli da su polupali bukvalno sve iz čega je moglo da se pije i jede tako da su morali da šalju kočiju u Baju, to je sada grad u Mađarskoj, nekada je to pripadalo Somboru, i od tamo su doneli još čaša, flaša, tanjira da bi mogli da nastave slavlje", kaže Tivadar Farago, novinar iz Sombora.

Na prvi pogled skupo plaćena privilegija uticala je na brz privredni, kulturni i prosvetni razvoj Sombora.

Sombor može da se pohvali da je grad u kojem je preteča visokog školstva u Srbiji. Davne 1778. godine u tadašnjoj Habzburškoj monarhiji osnovana je najstarija srpska škola za stručno osposobljavanje učitelja - Norma, prethodnica slavne somborske Preparandije, današnjeg Pedagoškog fakulteta. U proteklih 235 godina ovde su se školovali brojni učitelji. Među njima i Isidora Sekulić i Jovan Dučić.

"To je nešto što obavezuje našu instituciju da vodimo računa o tradiciji i o kulturi prosvetiteljstva, obrazovanja i da nastavljamo ono što su oni tada započeli u toj prvoj srpskoj učiteljskoj školi", kaže Nataša Branković, prodekan za nauku Pedagoškog fakulteta u Somboru.

Pre tri godine zgrada Preparandije je obnovljena i u njoj se nalaze tri stalne retrospektivne izložbe poznatih somborskih slikara.

"Pored toga u zgradi Preparandije fakultet je izložio muzejsku zbirku koja obuhvata mnoga arhivska dokumenta, knjige, fotografije koje svedoče o toj dugogodišnjoj tradiciji obrazovanja učitelja u Somboru", dodaje Brankovićeva.

U zadužbini patrijarha Georgija Brankovića nalazi se i biblioteka sa starim i retkim knjigama od preko 4000 naslova štampanih od kraja 17. do kraja 19. veka, na različitim jezicima. Danas se na Pedagoškom fakultetu školuje 900 studenata.

"Ovaj fakultet pruža veoma dobre mogućnosti za studiranje svim svojim studentima. Imamo veliki broj učionica, predavaonica, amfiteatar, nekoliko kompjuterskih laboratorija, laboratorija za prirodne nauke, 24 sata dostupan internet, kantinu, dom neposredno pored fakulteta", objašnjava prodekan za nauku.

U istoriji Sombora velikim slovima ostalo je zapisano i ime Bene Čihaš. Ovaj gradonačelnik zaslužan je što je više od veka grad poznat po drveću - bođoš.

Sombor - grad umetnika

Još od davnina za Sombor važi da je najzeleniji grad u državi. Da li zbog idiličnih slika ovdašnjih pejzaža ili nečeg drugog, tek u Somboru su inspiraciju nalazili mnogi umetnici koji su tu živeli i radili. I danas u ovom gradu stvaraju slikari poznati i van granica Srbije.

"Ja sam Somborac i dabome taj Sombor me je inspirisao pošto ima arhitektonsku građu i taj zeleni čuveni eksterijerni deo koji je izvanredan. Sve to me je inspirisalo i motivisalo da se počnem baviti slikarstvom. Inače ja sam u ovoj zgradi gde se nalazimo završio i učiteljsku školu", priča slikar Pavle Blesić.

Zato ne čudi što su na slikama ovog umetnika detalji iz somborskih sokaka.

"Taj koncept arhitektonski je izučavan na koledžima. Imamo tu glavnu ulicu, četvrtasti venačni koncept, i ulice koje se zrakasto pružaju prema centru. Sve je to bila jedna mogućnost da prošetam tim ulicama i da uočim ono što me vizuelno tog trenutka motivisalo", dodaje Blesić.

Nikada, objašnjava, nije patio za životom u velikom gradu, jer je i u Somboru bilo dovoljno motiva za slikanje. Za uzvrati, ovaj umetnik poklonio je gradu skulpture koje krase park ispred opštine.

U zgradi nekadašnje županije nalazi se čuvena slika Ferenca Ajzenhuta Bitka kod Sente od čak 28 kvadrata - najveće ulje na platnu u našoj zemlji.

Sa čika Savom Stojkovim, na žalost nismo razgovarali, jer je u vreme naše poste Sombru bio bolestan. Ali, njegove slike i čuveni pejzaži dobro pokazuju kako doživljava grad u kojem je rođen.

Slikar Zoran Stošić Vranjski u Sombor je došao kao student, pre više od 50 godina. Ni sam nije siguran da li je sada više Somborac ili Vranjanac.

"Ovde se odmah oseti da sam ja Vranjanac, a u Vranju se odmah oseti da sam ja Prečanin, kako oni kažu. Oni kažu ti pevaš kad govoriš, tako mi kažu u Vranju", priča ovaj poznati slikar.

U svojoj zbirci ima preko 2500 slika. Na njima nisu vojvođanski pejzaži.

"U meni se desio jedan slikarski, misaoni šok kada je bilo osvajanje meseca i kada su ljudi oskrnavili mesec, sad govorim kao Vranjanac, jer za Vranje je mesec, mesečina važnija od sunca. Ja sam se okrenuo slikanju kosmosa", dodaje Vranjski.

Za Somborce u žargonu kaže da su pravi lafovi.

"Somborci su po mentalitetu veoma slični Vranjancima, tu je pesma, tu je veselje, tu su žene ako hoćete", kaže Zoran Stošić.

Iako se nikad nije pokajao što je napustio rodni grad, vranjanski "žal za mlados" ipak oseća.

"Znate, čovek što je stariji sve je bliži zemlji, bogu i zavičaju. Zemlja mu je neminovnost, bog mu je uteha, a zavičaj je vraćanje na početak", objašnjava poznati somborski slikar.

Da je život prolazan Somborce svakodnevno podesća jedan sunčani sat, za koji mnogi misle da je najjeziviji na svetu. Ispod njega stoji natpis - "jedan od ovih ti je poslednji". Napravljen je po nalogu Jovana Čokora, upravnika Učiteljske škole koji je proteran iz grada jer je učenike surovo kažnjavao.

Da za pravog umetnika nije bitno da li stvara u malom ili velikom gradu dokazao je Milan Konjović, koji se iz Pariza vratio u Sombor i tu sačinio svoje likovno čudo. O njemu i danas svedoči galerija koju je osnovao 1966. godine. Pre pola godine postala je ustanova kulture od nacionalnog značaja.

"Ovaj prostor zgrade je bila pre apoteka koja je preinačna te godine u galeriju, naravno uz prehtodne pregovore i dogovore između umetnika i gradskih vlasti, on je gradu donirao 500 slika. Mislim da je Konjović više dao gradu, ali je isto tako i grad sad uzvraća", kaže Peter Mraković, direktor galerije Milan Konjović.

Čini se da i pored bogatog kulturnog sadržaja koji Sombor ima, taj potencijal nije dovoljno turistički iskorišćen.

"Po protokolu dosta ljudi sa funkcija dolazi ovde i kažu ovakva galerija na zapadu da postoji verovatno bi bio red, kao što je red ispred Albertine, ispred raznih institucija umetničkih galerija. Tako da taj spoj treba napraviti, da bi pospešili veći broj dolazaka ljudi ovde da ta galerija ima i opravdani razlog zašto postoji", dodaje Mraković.

U glavnoj gradskoj ulici, na klupi ispred kuće u kojoj je živeo, dočekaće vas niko drugi do sam pesnik Laza Kostić. Iako nije rođen u ovom gradu, za vreme dok je tu živeo, napisao je čuvenu pesmu Santa Marija dela salute, koja svedoči o njegovoj nedostižnoj ljubavi prema Lenki Dunđerski. Takođe, u Somboru je nastala i njegova Knjiga o Zmaju. Ovde je kratko živeo i Jovan Đorđević, pisac srpske himne Bože pravde.

Posrnula privreda somborska

Koliko je kultura u Somboru razvijena i bogata, toliko je, čini se, privreda osiromašena. Prosečna plata je oko 35 hiljada dinara, a trenutno je zaposlen tek svaki četvrti Somborac. Mnoge firme su ili zatvorene ili su u restrukturiranju.

"Nakon raskida privatizacija u ovim preduzećima ostali smo u situaciji da su nasleđeni dugovi. Uglavnom sve ove kompanije imaju dugovanja, obaveze prema poveriocima koje su mnogo veće od njihove imovine. Tu je situacija veoma dramatična, vi treba da prodate preduzeće, a šta prodajete, prodajete dugove ili već šta", kaže Tatjana Maglić, predsednik Privredne komore Sombora.

Da je situacija nezavidna dokazuje i činjenica da je između dva popisa grad napustilo 11 hiljada stanovnika.

"Nama u našem regionu treba veliki sistem koji će u jednom momentu povući veliki broj ljudi, a automatski u kooperantskom odnosu i ovi mali, mala i srednja preduzeća i preduzetnici moći da rade za njih", objašnjava Maglićeva.

Potencijali Sombora su u obnovljivim izvorima energije pre svega geotermalnim, jer je u blizini Lemeška banja, metalskom sektoru, jer su nekda tu poslovali Bane Sekulić, Zastava specijalni automobili, brodogradilište i brodoremont pa je mnogo kvalifikovanih radnika. Nikako ne treba zaboraviti na poljoprivredu.

"U našem regionu se nalazi oko 200 hiljada ha obradivih površina. Ono što je činjenično stanje i ono što su rezultati normalan čovek ne može da spoji u jednu prču, jer kada vidite potencijal i kad vidite koliko se on ne koristi onda jednostavno možete da postavite pitanje da li je nekom u interesu da se to ne koristi ili je interes da ljudi žive bolje, da ljudi rade i da mogu da žive pristojno od svog rada", dodaje Maglićeva.

Međutim da bi investitori došli potrebno je poboljšati putnu infrastrukturu, tačnije bolje povezati Sombor sa postojećim auto-putem Subotica-Niš. Postoji i inicijativa da se vojni aerodrom, koji zbog blizine granice više ne može da se koristi kao vojni, prevede u civilni i da služi za kargo saobraćaj.

Iako su primanja ispod republičkog proseka, u Somboru se, kažu, ipak lakše živi nego u nekim većim gradovima.

"Jednosoban stan ovde može da se iznajmi od 80 do 100 evra, dvosoban za 120 evra tako da pretpostavljam da je to mnogo jeftinije nego u Beogradu ili Novom Sadu. Nemate troškove za gradski prevoz, zato što vam je dovoljno da sednete na bicikl kada je lepo vreme i možete otići gde god želite u gradu", objašnjava novinar Tivadar Farago.

I na hrani je moguće uštedeti.

"Ako živite u kući može tu i neka baštica iz hobija da se uzgaja i neki paradajz, paprika sve što treba. Ima eno u Selenči, naselje urbano, zgrade pored vidite male njivice, leti sve se šareni, zato što ljudi iz tih zgrada spuste se dole imaju svoju bašticu i tu odrade salatice, luk ta čuda sve što treba za kuhinju", kaže Farago.

Salaši na severu Bačke

Pravi vojvođanski ručak možete da probate na jednom od brojnih salaša u okolini Sombora.

"Ono što najviše se traži kod nas to je supa od morke, mi morke u dvorištu imamo, sprema se to meso kuvano iz supe i sosevi, paprikaši pačiji, petleći, paprikaši od petla ili od slatkog gibanice, pa šturdle, knedle sa šljivama, ono što je baka moja spremala i tako kako je spremala. Ja to sve spremam na smederevcu da to lagano vre, morčija supa se pristavlja rano ujutru, 6 sati se kuva, punjene patke čak i 8 sati na laganoj vatri", kaže Aranka Hornjak Mijić, domaćica Dida Hornjakovog salaša.

Naša sagovornica objašnjava da se za seoski i etno turizam odlučila jer je to viđala po svetu, a i njeni preci su odrasli na salašu.

"Neka moja namera je bila da ljudima pokažem kako izgleda pravi salaš kako izgleda somborski salaš, a to imam. Ovaj salaš je iz 1901. godine, imamo i naš nameštaj iz tog doba, sama arhitektura ovog slaša je tipična za kraj 19 i početak 20 veka i negde smo protitip somborskog salaša", dodaje Hornjak Mijić.

Uz to tradicionalne bunjevačke nošnje i atelje starih zanata svedoče o tome kako se u Somboru nekada živelo. Iako gostiju ima sa svih strana sveta, to nije onoliko koliko bi moglo da ih bude kada bi Sombor bio prepoznat kao turistička destinacija. Svi koji dođu, kaže naša domaćica, oduševe se načinom na koji ih dočekuje i uslužuje.

"Da li oni bili nervozni ili ne mi smo uvek tu sa osmehom, tako da i oni negde boravkom kod nas zaborave na probleme i prija ljudima taj mir, spokoj što je ovde", kaže Aranka Hornjak Mijić.

Mir i spokoj koji krase Sombor, nekim stanovnicima znaju da smetaju.

"Čudan neki narod ovde živi, čim se spusti temperatura ispod 15 stepeni, grad je prazan i to mene jako nervira u vezi Sombora", kaže Siniša Trifunović.

Diskoteka, kafići, barovi postoje u Somboru, ali mnogi mladi više vole da se okupe u prostorijama Udruženja Nemaca i tu smišljaju akcije kojim će grad učiniti lepšim.

"Ovim mladim ljudima je bilo jako važno da bude nešto veselo, kreativno, da ljudi razmišljaju malo više pozitivno nego što je uobičajeno i ka tome teže te sve akcije", objašnjava Tina Oparnica, iz Udruženja Nemaca "Gerhard".

"Recimo stepenice kraj puta koje smo ofarbali nekim duginim bojama, imali smo otvorenu zonu knjiga gde je bila razmena knjiga, svaki utorak uveče pomogli smo deci u domu Mika Antić za nezbrinutu decu... Osmeh za osmeh, skupljali smo osmehe po gradu uramljene ljude, pa smo im kasnije te fotke davali besplatno", dodaje Siniša.

"Imaš mesta imaš gde da izađeš, šta da radiš, ali nekako to sve postane isto posle određenog vremena, nema sad ništa novo, ništa neke posebne manifestacije", kaže Marijana Vukobratović.

Olimpijci iz Sombora

Sombor nema velelepnu sportsku infrastrukturu, ni velika imena u najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, jer fudbalski klub pada iz godine u godinu u sve niži rang takmičenja. Ipak, na prošlim Olimpijskim igrama u Londonu bilo je čak 7 sportista iz ove opštine - rukometaš i kajakaši.

"Ima uspeha, ali to je uglavnom u mlađim kategorijama. Antonija panda naša olimpijka i uspešna kajakašica je iz ove sredine, jedna od retkih koja je od starijih uspela i opstala u ovoj sredini", kaže Dunja Žeravić, reprezentativka Srbije u karateu.

Dunja je osvojila bronzu na evropskom prvenstvu, a zauzela je peto mesto na svetskom takmičenju.

"Naravno veći klubovi, koji više ulažu u sport daju mnogo bolje mogućnosti za dalji razvoj za dalji napredak mladih, što je svakako neophodno kako bi se išlo dalje, jer kako stariš i ulaziš u određene kategorije, naravno i finansijski deo je takođe bitna stavka i ona je sve veća. Ali neosporno je da u Somboru ima validnih i jako dobrih trenera, pa i selektora", dodaje Žeravić.

I baš kao što pesma kaže u tom Somboru, svega na volju... Pa ko voli neka izvoli i sam da pogleda i da se uveri zašto je ovo grad fijakera starog, salaša na severu Bačke, tamburaša, žena i vina.