Vranje - žal za mlados', pogled u budućnost

Žal za mlados' i za davno prošlim danima i danas se oseća u Vranju, gradu Bore Stankovića i prepoznatljive muzike. Na jugu Srbije, na pola puta između Beograda i Soluna.

Nekad su se tu odmarali turski karavani. Nekad je to bio jugoslovenski industrijski centar, nekad su koštana cipele i jumko kostimi bili modni diktat... Za mnogo toga u Vranju može se reći "beše nekad".

"Vranje je odisalo sevdahom i karasevdahom i muzikom na svakom koraku, bilo je jak industrisjki centar, živelo se lako i lepo, a to podrazumeva i muziku", kaže pevač narodne muzike Čedomir Marković, rođeni Vranjanac.

Stari Vranjanci pohvaliće vam se da se njihov grad pominje u istoriji čak pre nego što je nastala srpska država. Nekadašnji dekan Učiteljskog fakulteta u Vranju, književnik i leksikograf Momčilo Zlatanović piše da Vranje prvi put u istoriji pominje vizantijska princeza. 

"Ana Komnina pisala je delo o svom ocu i tu pominje Vranje i Stefana Župana koji je od Vizantije odvojio ovaj grad i tako je Vranje ušlo u sastav srpske države, a ime grada potiče od prideva 'vran'", objašnjava profesor Zlatanović.

Grad Bore Stankovića

Da je Vranje grad Bore Stankovića - vidi se na svakom koraku. U centralnoj pešačkoj zoni, gradskom parku, ali i u uličicama koje čuvaju autentičan izgled s kraja 19. veka, kao što je ona, u Baba Zlatinoj ulici (nazvanoj po piščevoj babi) u kojoj je piščeva kuća - glavna turistička atrakcija na koju su svi ponosni.

"Vranjanci su s Borom na 'ti', to vidite jer se čak tri institucije - biblioteka, pozorište i gimnazija - zovu skoro familijarno Bora, a ne njegovim pravim imenom Borisav", objašnjava Miroslav Cera Mihailović, urednik Književne zajednice Bora Stanković.

Bori Stankoviću posvećena je i cela jedna nedelja u martu, kada se održava najznačajnija književna svečanost u ovom delu Srbije - "Borina nedelja". Po pripoveci "Stari dani" zove se manifestacija koja se održava tokom leta. Da umetničkog duha ima na pretek, Vranjanci će vam kao dokaz navesti i podatak da su čak Somboru dali jednog slikara - Zorana Stošića Vranjskog. 

Reklo bi se da Vranje ima bogat kulturni život. Međutim, da nije sve tako idilično, vidi se već pri prvom pogledu na centar grada i ruševine u njemu: jedino profesionalno pozorište na jugu Srbije izgorelo je pre godinu i po. 

Plamen namenjen obližnoj diskoteci spalio je zgradu staru 120 godina, a sa njom i isto toliko godina tradicije, ali i novijeg duha grada. 

"Nekako se sve ipak vrti oko pozorišta, da ne kažem da je pozorišni klub Talija bio stecište svih umetnika iz Vranja, što slikara, što pesnika, što novinara, prosto pozorište je mesto gde se svi okupljaju, gde se sve dešava, a toga sada više nema", priča nam Milena Stošić, glumica i umetnički rukovodilac pozorišta "Bora Stanković".

Između gradske pesme i čočeka

Simboli Vranja su muzika i muzičari. Bakija Bakić višestruki je pobednik Sabora u Guči. Staniša Stošić, čiji je spomenik ispred Narodnog muzeja na trgu koji nosi njegovo ime - proslavio je pesmu Vranja. A ta pesma, kažu poznavaoci, nije tek neka obična melodija s juga.

"Ono što čini pesmu Vranja jeste poebna atmosfera, gospodska, mirna, vranjske pesme su lagane, u sporim ritmovima, specifično je samo muzičko tkivo, lestvica, to nisu čiste zapadne lestvice nego kombinacija zapadnih i otomanskih", objašnjava profesor Zoran Dimić, koordinator za nematerijalno nasleđe juga Srbije.

Da je ta pesma "široka, setna, sa puno emocija a malo teksta mnogo kaže", objašnjava i pevač Čedomir Marković, koji danas nastoji da očuva zvuk Vranja, jer, kaže, sevdah gazda-Mitketa iz "Koštane" samo pesma može da oživi. 

"Sve što je prošlo, a želimo da traje, leči se pesmom i igrom, tu suza ne pomaže, to Bora kaže - sećanja su melem na ranu zaborava", priča Marković, dok profesor Dimić objašnjava da je specifičnost vranjske pesme i što se tačno znaju okolnosti u kojima je određena pesma nastala i da je to jedan od razloga što je vranjska gradska pesma na listi nematerijalnog nasleđa Srbije.

"U Vranje nema laganje"

Ipak, slika Vranja danas razlikuje se od one koju je pre stotinak godina stvorio Bora Stanković, iako Vranjanci kažu da može da se oseti ta ista atmosfera u gradu. Puste ulice koje su ekipu RTS-a iznenadile, takve su samo kad su praznici i slave.

Maturant Gimnazije Vukašin Veličković tvrdi da i danas, naročito vikendom, iz kafana dopire muzika, ali i da mlade generacije slušaju i "staru" muziku.

Ostalo nam je da im verujemo na reč, jer, izreka kaže: "U Vranje nema laganje!"

Vrcavi južnjački duh - to im valjda pomaže da lakše prebrode krizu koja pogađa i Vranje jednako kao i druge industrijske centre bivše Jugoslavije. Čak nas Vranjanci uveravaju da prilike i nisu tako dramatične.

Gradonačelnik Zoran Antić kaže da Vranje deli probleme juga, ali i cele Srbije, i da se po tome ne razlikuje od drugih regionalnih centara u Srbiji.

"Krize ima svuda, Vranje u odnosu na Beograd oseća krizu, ali mi ovde imamo opštine gde se kriza još više oseti, ima razlike od Trgovišta do Vranja, kao od Vranja do Beograda, mada po cenama ja bih rekla da su na nivou Beograda: na je pijaci isto, markete imamo iste, moguće da u Beogradu nešto više koštaju kultura i prevoz, a plate su ovde oko 30 hiljada, što je nešto manje od proseka", objašnjava MIljana Okiljević Nikolić, dopisnik RTS-a iz Vranja.

Gradonačelnik, pak, kaže da je cifra od devet hiljada nezaposlenih posledica svih događaja od 2000. godine, od kada je vranjska privreda ostala bez 15.000 zaposlenih.

"Ako uzmete podatak da je nekada u vranjskoj privredi radilo oko 25.000 ljudi, bilo je dva-tri puta više zaposlenih u privredi nego van privrede, to vas dovodi do ovih parametara koji pokazuju krvnu sliku grada", kaže Antić.

"Simpo", "Jumko", "Koštana"

Nekad, nakon posleratne industrijalizacije, Vranje je bilo centar dizajna. Drugarice širom Jugoslavije odlazile su na posao u "Jumkovim" kostimima i cipelama iz "Koštane", dok su domovi opremani "Simpovim" nameštajem.

Tada je nastala izreka "Vranjanci kao Švajcarci". I ne samo ta. "Vranjanci k'o Japanci", dakle vredni, radni, pametni i sposobni.

"Švajcarska na jugu je bila ideja našeg lidera u privredi i politici 90-ih godina gospodina Tomića i ta ideja bi se sigurno ostvarila da nisu došli ratovi, ekonomske krize i raspad Jugoslavije", kaže gradonačelnik.

Bez obzira na to što su dugovi firme ogromni i što je promenjena vlasnička šema, "Simpo" i Dragan Tomić i dalje su zaštitni znak grada. I dok država traži rešenje za "Simpo", nekadašnji radnici "Koštane" sami su se organizovali.

"Ja sam nekad radio u 'Koštani' 15 godina i 1997. krenuo sam sa privatnim biznisom i sada mogu da kažem da je privatni sektor napravio potpunu supstituciju nekadašnje 'Koštane' po broju radnika i proizvodimo isto obuće dnevno kao nekad 'Koštana'", priča Ivan Stoilković, predsednik Klastera obućara "Koštana šuz". Objašnjava da su mali proizvođači tim udruživanjem postali jači i konkurentniji na tržištu.

Poznavaoci ekonomskih prilika kažu da se i danas u krugovima tekstilnih proizvođača ime pamučnog kombinata iz Vranja izgovara s poštovanjem. "Jumko" je proteklih nekoliko godina, zahvaljujući lobiranju države, dobio nekoliko poslova šivenja uniformi, ali to nije pomoglo da se firma izvuče iz krize.

"Jumko" je danas jedan od najvećih dužnika za struju, a koliko su Vranjanci bili ponosni na tu fabriku pokazuje da su i bazen i stadion nazvali "Jumko". Teren je lepo uređen, ali lokalni klubovi nisu uspevali da zaigraju izvan pčinjske regionalne lige.

Sport je tako jedina konstanta u gradu, tačnije - nedostatak sportskih uspeha. Uostalom, grad koji je poznat po boemima teško može da bude poznat i po sportistima. Nekako, to nije logičan spoj.

Na pola puta od Beograda do Soluna

Vranje je u samom srcu Balkana, još jedan je podatak kojim Vranjanci vole da se pohvale. To je i mesto u kom su se Turci najduže zadržali, tako da su tragovi otomanske civilizacije pristuni na svakom koraku - Beli most, hamam, Krstasta džamija... mnoštvo turističkih potencijala koje tek treba iskoristiti.

U tom smislu - dobar su primer Pašini konaci. U delu zgrade poznatijem kao "Haremluk" nekad su boravile pašine žene. Potpuno očuvan ambijent stare blakaske kuće pretvoren je u restoran. Prednji deo zgrade, "Selamluk", danas je Narodni muzej.

Istorijski spomenici, plus duh starog Vranja, u prvi plan ističu svi Vranjanci sa kojima smo razgovarali.

Gimnazijalac Vukašin, koji još nije siguran da li će se posle studija za pet-šest godina ponovo vratiti u Vranje, kaže da njegov grad "ima dušu, veselje i mentalitet je nekako lep", ali da nema ekonomskog prosperiteta i da je to veliki problem.

"Vranje je bilo stalno u nekom razvitku, menjalo se stanovništvo, ovo danas nisu potomci onih iz vremena Bore Stankovića, oni su više u Beogradu, stari Vranjanci, nego što su u Vranju. Ovde je, tako računam, više od 90 odsto doseljenika, jer su se uvek iz Pčinje doseljavali, a za njih je Vranje uvek bilo ono što je za Vranjance Beograd", objašnjava profesor Zlatanović.

"Vranje ima taj fini spoj starog i modernog i treba malo više to čuvati, imali smo slučaj stare kuće nedavno koja je pala, mnoge kuće su pod zaštitom države i vlasnici nemaju para da ih održavaju u skladu s propisima, a to bi trebalo", kaže Miljana Okiljević Nikolić.

Gradonačelnik najavljuje restauraciju Pašinih konaka i još nekih spomenika kulture, jer je gradu, kako kaže, veoma važan razvoj turizma.

Da bi se sve potencijalne prilike iskoristile i turizam razvio, potrebno je mnogo i vremena i novca. Mnogo nade Vranjanci polažu i u završetak Koridora 10.

U iščekivanju novih prilika, nadaju se samo da za nekoliko godina neće sa žalom gledati i na sadašnje dane, kao što sada gledaju na stare u kojima se lepše živelo.