Šabac, Mali Pariz u Srbiji

Svašta će vam danas kazati o Šapcu. Većina od 115.000 ljudi popisanih u šabačkoj opštini za svoj grad će reći da je Mali Pariz. Ono što je za Pariz Diznilend, za Šabac je Šabački vašar. A kao što je Pariz glavni grad Pete Republike, tako je i Šabac glavni grad Čivijaške republike.

"Čivijada je bila festival sarkazma, cinizma, čak i zdravog i upečatljivog duha kako se vlast i njeno ponašanje dovodi u pitanje i ismeva iz ugla naroda", kaže glumac Branislav Lečić koji je Šabac napustio kako bi upisao Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu.

Sanja Bokun Dinić, direktorka biblioteke u Šapcu, kaže da joj se ne dopada to u šta se šabački vašar pretvorio poslednjih godina.

"Meni je žao što šabački vašar danas više liči na bilo koju buvlju pijacu tih nekoliko dana, sa šatrama, sa pevačicama, sa svim tim sadržajima koji su na našim vašarima, što naš grad nije uradio jedno lepo etnološko prevrednovanje šabačkog vašara", kaže ona.

Novinarka Jelena Mišojčić je, međutim, kako kaže, veoma ponosna na tu autentičnu šabačku manifestaciju.

"Fenomenološki to je jako bogat program, to je eksplozija boja, šarenilo za oči. To su takvi doživljaji na šabačkom vašaru da je zaista šteta da neko ne vidi tu veliku lokalnu manifestaciju. To jeste, na neki način, kulturna odrednica Šapca, ali i veliki vašar mentaliteta našeg naroda", priča Jelena.

Do Malog Pariza se danas stiže malo autoputem, pa malo kaldrmom, a prvi pogled nije baš tako prijatan - sa leve strane industrija na umoru, a sa desne velika deponija.

"Kada idete od Šapca do Beograda, ili obrnuto, vi ustvari prođete kroz dve civilizacije, jedna je autoputem od Rume do Beograda i to je 21. vek, a ovih 30 kilometara od Rume do Šapca, ne mogu to tačno ni vremenski da smestim, gde je - to je valjda tranzicija", kaže nekadašnji ministar poljoprivrede Dušan Petrović.

Šabac spada među starije srpske gradove. Ipak, može se reći da istorija Šapca kao grada počinje sa Jevremom Obrenovićem, bratom kneza Miloša. Zahvaljujući Jevremu Obrenoviću grad je urbanizovan 1826. godine, a Šabac biva prvi grad u Srbiji koji ima apoteku, pozorište, zastakljene prozore, fijaker.

Dragica Bogosavljević koja je godinama istoričar i kustos Narodnog muzeja u Šapcu ističe da je Šabac kao pogranični grad, grad na obali, više puta rušen do temelja.

"U Prvom svetskom ratu od 14.000 stanovnika 7.000 nije dočekalo kraj. Za ta stradanja u Prvom svetskom ratu Šabac je dobio tri odlikovanja: Francuski ratni krst sa palminom grančicom od Francuske, orden čehoslovačkog narodnog krsta od Čehoslovačke i Karađorđevu zvezdu od strane srpske vlade", kaže Bogosavljevićeva.

Nadomak Šapca, na planini Cer, nalazi se spomenik srpskim vojnicima koji su u čuvenoj Cerskoj bici, prvoj bici Prvog svetskog rata, porazili austrougarsku vojsku.

Nadomak Šapca je i Mišar, poprište jedne od najčuvenijih bitaka Prvog srpskog ustanka.

"Mislim da Cer danas nije dovoljno promovisan u gradu, da se ne koriste dovoljno potencijali Cera i te značajne Cerske bitke. Mi imamo u Šapcu još jednu, Mišarsku bitku, koja se na tri kilometra odigrala od Šapca. Mislim da te dve stvari ne koriste dovoljnio danas, i da nisu adekvatno ispromovisane", kaže Bogosavljevićeva.

Između dva svetska rata, 30-tih godina, Šabac postaje ozbiljan industrijski centar na mapi Jugoslavije zahvaljujući hemijskoj industriji "Zorka". Grade se nova privredna postrojenja, uređuje putna mreža, sprovodi elektrifikacija. Nakon raspada "Zorke", potom i privatizacije, kao najuspešnija izdvaja se fabrika lekova. Bivši ministar poljoprivrede Dušan Petrović objašnjava da i danas Šabac ima jaka mala i srednja preduzeća.

"Dosta je tu fabrika, iz onoga što je činilo nekada 'Zorku', danas u životu. Nedavno je otvorena fabrika veštačkog đubriva koja ima ozbiljnu proizvodnju, fabrika koja proizvodi keramičke pločice, ima rudnike nemetala i sve vreme uspeva dosta dobro. Austrijski vlasnici su tu sada, oni imaju većinu kapitala. Izvanredna je fabrika boja i lakova koja nije velika, ali je odlična", kaže Petrović.

Podjednako pogođen krizom, Šabac se ipak bolje razvijao od drugih gradova u Srbiji. Tako je nekadašnja fabrika za preradu voća i povrća "Šapčanka" danas jedna od najboljih privatnih hladnjača u regionu. Ipak, Šapčani tvrde da su kapaciteti tog grada daleko veći od trenutne produktivnosti.

"Mali gradovi postaju jako zagušeni u smislu slobodnog vremena, života i rada, jer mladi nemaju gde da se zaposle. Vi imate nove kadrove koji izlaze, vi imate nove smerove u univerzitetskim centrima, gde u malim gradovima neko ko dođe sa tim novim znanjem, sa novog smera, nema gde da ga primeni. Na primer, ljudi koji završavaju informatiku, ljudi koji završavaju FON, koji je jako primenjiv nemaju šta da rade u Šapcu. Nemaju šta da rade hemičari, biolozi", kaže Jelena Mišojčić.

Među prvim gradovima u Evropi Šabac je ženama otvorio vrata svoje gimnazije. Tu su školu pohađale Isidora Sekulić, ali i Mileva Marić, poznatija kao Mileva Ajnštajn. Iz Šapca u velike gradove uputili su se mnogi znameniti Srbi: Laza Lazarević, Kosta Abrašević, Janko Veselinović, Stanislav Vinaver. Od obrazovnih ustanova Šapčani se najviše ponose bibliotekom.

"Čini mi se da svi Šapčani nekako vole biblioteku zato što ih podseća na upravo onu stvar koja jeste element kojim se mi svi dičimo u gradu, to je ta boemština. Prostorija u kojoj se nalazi ta gradska biblioteka, ona jeste osnovana 1847. godine, ali je ona zapravo bila kafana. Ja ne znam da li ijedan grad u Srbiji ima instituciju biblioteke koja je potekla iz kafane, a ja mislim da je to stvar kojom mi treba da se ponosimo, jer su najlepše pesme i najlepša književna dela zaista i nastala u kafani", kaže Mišojčić.

Rukometni klub Metaloplastika iz Šapca nekada je sedam puta za redom bio prvak Jugoslavije, a dva puta su bili i šampioni Evrope. U periodu od 1992. do 1998. godine u Šapcu se igrala i odlična košarka. Dobacili su čak do evropskog Kupa Radivoja Koraća.

Nekadašnji rukometaš Metaloplastike Mile Isaković kaže da se trudi da, koliko je moguće, taj klub i danas održi na dobrom glasu.

"Ove godine je 40. sezona da se rukometni klub Metaloplastika bez prestanka takmiči u najvišem rangu takmičenja, što je za diku i ponos, jer nema previše klubova u bilo kom sportu koji mogu to da kažu. Mislim da Metaloplastika u ovom momentu zaslužuje to mesto i nalazi se među četiri ekipe", kaže Isaković.

Sa košarkom je nešto drugačije.

"Vratili smo se pre dve godine Stepandić i ja. Ja sam nešto i igrao tu Srpsku ligu i uspeli smo da uđemo u B ligu, međutim, ispali smo. Nakon toga smo se obojica povukli", priča Mijailo Grušanović, nekadašnja velika zvezda šabačke košarke.

Ni čuvene šabačke kafane nisu što su nekad bile, zamenili su ih uobičajeni kafići. Ono što se u Šapcu nikad nije promenilo jeste vedar čivijaški duh i nadimak - Šapčani čivijaši. Jelena nam je objasnila i poreklo tog čudnog nadimka.

"Nastao je tako što je knez Milan Obrenović voleo da se kocka u Šapcu. Imali smo jake kockarnice koje su se nalazile u tadašnjim hotelima. Hotel 'Evropa' je bilo njegovo stalno odredište. Mi smo bili jako ljuti što je on dozvolio da kao glavni u državi, tadašnjoj kneževini Srbiji, dozvolio sebi da ne plati kockarski dug. E onda smo mi njemu, u znak odmazde, izvukli čiviju iz kočije", priča Jelena.