Zrenjanin: Od sjaja do očaja

Zrenjanin nije poznanik na prvi pogled. Grad koji se nalazi u samom središtu Banata, tamo negde gde bi se nalazilo srce Vojvodine. Nema prepoznatljiv simbol. Mada ćete ga poznati po zgradi Vodotornja u centru, katoličkoj crkvi ili po spomeniku Kralju Petru Prvom Karađorđeviću, po kome je Zrenjanin nosio i ime Petrovgrad. Možda ćete ga prepoznati i po brojnim mostovima, iako Begej nije neka opaka reka. Kažu čak da je mogu preći i četiri konja debela.

"Zrenjanin je multikulturna sredina gde su četiri zvanična jezika, gde smo mi Evropska unija u malom, gde živi preko dvadeset nacija različitih u jednoj složnoj zajenici, sa visokim stepenom i tolerancije i bezbednosti", kaže gradonačelnik Ivan Bošnjak.

Profesor sociologije u Zrenjaninskoj gimnaziji Nedeljko Kuljić kaže i da ovaj grad karakteriše duh otvorenosi.

"Mogao bih govoriti o radinosti kao vrlini ovoga stanovništva, ali govoriti i razvijenoj malograđanskoj, skorojevićkoj svesti naroda, odsustvu razumevanja opštih interesa, mogao bih govoriti o dobroj dikciji kojom ljudi u Zrenjaninu govore", dodaje Kuljić.

Zrenjanin u očima svetskih medija

O Zrenjaninu je nedavno govorio tj. pisao i Fajnenšel tajms. Čak ga je proglasio i jednim od 50 najboljih mesta na svetu za ulaganje.

"Grad sa 125 hiljada stanovnika, sa jednom petinom nezaposlenih se nalazi u ogromnom problemu. S druge strane pozitivne stvari koje su se odigrale od 2000. na ovamo, otvaranje industrijske zone, dovođenje grinfild investitora pre svega, a u poslednje vreme i ljudi koji su spremni da u postojećim kapacitetima, postojećim halama zasnuju neku novu proizvodnju u Zrenjaninu nas očekivano i raduje i daje optimizam", objašnjava gradonačelnik.

Od lepih reči strane štampe Zrenjaninci nisu imali mnogo vajde. Čak je utisak da je situacija sve gora: od industrijskog giganta Socijalisticke Jugoslavije do katanaca na fabrikama koje su nekada hranile grad. Neki ce reci i mnogo više od toga.

Samo je kombinat Servo Mihalj imao veću robnu razmenu nego što danas zajedno imaju tri bivše republike SFRJ - Makedonija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora.

"Od preduzeća iz prehrambene industrije jedino radi mlekara u vlasništvu Francuza i moderna i velika uljara u vlasništvu hrvatskog magnata Ivice Todorića. Nema zemljoradničkih zadruga, nema preduzeća poput "Beka" koji su izvozili za potrebe američke industrije i slično. Nema poznatih industrijskih preduzeća, nema tekstilne industrije koja je bila uzor za razvoj drugih krajeva naše zemlje. Mnogo toga odsustvuje", sa žaljenjem konstatuje profesor Kuljić.

Nekadašnji gradonačelnik Zrenjanina i bivši ministar poljoprivrede Goran Knežević priznaje da se u Zrenjaninu sada teško živi, ali kaže da i ovaj grad deli sudbinu čitave Srbije. Ipak, ne gubi nadu da će biti bolje.

"Mi moramo stvarati nove kapacitete, nove tehnologije, sa novim ljudima. Mi u Zrenjaninu imamo fakultet koji obrazuje mlade, pametne ljude, ti ljudi moraju ostati ovde, a mi moramo napraviti uslove da oni ostanu ovde", kaže Knežević.

"Ja svoje đake molim i upozoravam - nemojte da idete, u Srbiji nikada nije bilo lako živeti, mora neko da ostane i u Srbiji. U dobru je lako dobar biti, razumemo se. Mora svako da da svoj doprinos pojedinačni i njihov zbir će pomoći našoj zemlji", objašnjava profesor Kuljić.

Prosečna plata samo san

Najveći problem i Zrenjanina kao i drugih srpskih gradova je nezaposlenost. Po statistici prosečna plata u gradu je 41 hiljada dinara ali će vam stanovnici ovog grada reći da o toj naknadi mogu samo da maštaju.

"Utoliko je, s obzirom na prethodni nivo razvijenosti, ova praznina koju danas imamo poraznija. Sasvim je izvesno da nju ne mogu da popune "Dreksel majer" i "Pompeja" italijanska u kojima naši radnici rade za afričke ili azijske nadnice", kaže zrenjaninski sociolog.

U većini porodica zaposlen je samo jedan član, a mnogima je jedini izvor primanja penzija njihovih roditelja. Čak i oni koji imaju pristojnije zarade, kažu, da ne mogu da priušte sve ono što bi želeli. Sanja i Zoran Simanić, iako oboje rade, svakog prvog u mesecu prave detaljnan plan trošenja novca.

"Stambeni kredit imamo, pa se to prvo plati, pa se plate računi, onda hrana, školovanje tako da najosnovnije može da se priušti. za nešto više je malo teže", kaže Sanja.

Zoran dodaje da se ljudi snalaze kako znaju i umeju da bi prehranili porodicu. "Prvo mora da se promeni da plate budu malo veće. Sve je privatno i svi plaćaju što se kaže minimalac. Ne znam od dve prosečne plate ne može da živi četvoročlana porodica. Ako neko kaže da može, po meni to nije istina. Mora dodatno da se radi, trči privatno".

Pad životnog standarda najviše se oseća u trgovinama i na pijaci. Promet je iz meseca u mesec sve niži.

"Konkretno zimnica, pre godinu dana se kupovalo po tri džaka, danas se kupuje pola džaka. Prošle godine je išlo tri džaka po 10 kilograma, a danas se kupuje pet eventualno 10 kilograma - pet kilograma babure i pet kilograma crvene paprike", kaže jedan od prodavaca na pijaci.

"Koju god cenu da kažeš, da spustiš, da prilagodiš ljudima to je njima zaista skupo. Kažu ili nemam ili fali mi ili nemam 10 dinara, zaista ljudi su sa praznim novčanicima", dodaje njegova koleginica.

Ništa bolje ne ide ni ugostiteljima. Branislav Grubački je privatnik već 22 godine i tvrdi da mu nikada nije bilo toliko teško da posluje kao sada.

"Nikada ovde nije bila neka potrošnja velika, nego je bilo mnogo više ljudi. Ako ljudi nema na ulici, kako ih očekivati u lokalu. Mnogo je propala provincija u Srbiji, ako to smem tako da nazovem, da mi Zrenjaninci ne zamere. Ali zaista je to tako. Mnogo su gradovi ove veličine devastirani da bi uopšte mogli da računaju na kritičnu masu koja će do kraja promeniti", objašnjava vlasnik Pozorišnog kluba "Zeleno zvono".

Ako već do posla ne može da se dođe preko noći, mnogim Zrenjanincima bi značilo i kada bi im se svakodnevne aktivnosti učinile lakšim.

"Mi nemamo uličnu rasvetu, noću bez baterijske lampe ne možeš nigde da kreneš, to opet nije neka velika stavka, ili nema ko to da odradi ili su sredstva stvarno tako mala da ne mogu da se zakrpe i te rupe po ulicama. Mi ovde imamo i kupalište "Peskaru" to je neograđeno, deca nam prolaze tu da kad idu u školu, silaze dole, blato, sneg neko će se okliznuti, posle je kasno. I autobusi su loši, neredvoni, često ga čekaš i po sat i po vremena, više se isplati ići peške, pre se stigne. kvare im se često ti autobusi, letos se autobus na Bagljašu zapalio od vrućine", kaže Sanja Simanić.

Odlazak u veće gradove

Geografski položaj trebalo bi da bude prednost Zrenjanina. Grad se nalazi u centru Banata i na gotovo jednakoj je udaljenosti od Novog Sada i Beograda.

"Pokazalo se da politička svrsishodnost i geografski razlozi nisu u skladu. Zrenjanin je danas usko grlo u saobraćajnom pogledu, mogao bih čak reći i slepo crevo severne srpske pokrajine. Železnica je u još gorem stanju, neke magistrale poput Alibunara i Vršca su onesposobljene, izvađene su šine", kaže profesor Kuljić.

"Ja sam u svom klubu"Zeleno zvono" od toga napravio prednost, jer svi ljudi koji nešto rade u Beogradu i Novom Sadu, mislim po pitanju kulture i zabave, jednostavno im je ovo nezaobilazna tačka delovanja. Oni kažu da ići ćemo i do Zrenjanina i "Zelenog zvona", to je na sat vremena vožnje", kaže Grubački.

Taj položaj međutim dovodi i do toga da mladi sposobni Zrenjaninci u svoj grad dođu tek ponekim vikendom jer zive i rade u Beogradu i Novom Sadu. Mada ima i drugačijih primera.

"Iako sam bio i ministar i sa poslom bio i u Beogradu i u Novom Sadu i imao prilike da se preselim i u Beograd i u Novi Sad i da živim tamo ni jednog trenutka mi to nije padalo na pamet. Osećam veliko poštovonje i veliku zahvalnost prema ljudima koji žive u Zrenjaninu i zato sam ostao ovde. Ovde sam se iškolovao, ovde rastu moja deca, mislim da je ovo sjajna sredina koja ima ogromne resurse i ogroman potencijal koji će u narednom periodu biti aktivirani", kaže Knežević.

Profesor Kuljić tvrdi da je Zrenjanin žrtva centralizacije političke i ekonomske moći Vojvodine u Novom Sadu.

"Najpre je sedište naftne industrije bilo ovde, jer su i nalazišta nafte i gasa u Banatu. Krajem 50-ih i početkom 60-ih godina prošlog veka ona je izmeštena u Novi Sad. Bilo je reči da se rafinerija gradi u selu Elemir, nadomak Zrenjanina, što je i logično s obzirom na blizinu izvora dostupnost i rečnih i kopnenih komunikacija. Ona je izmeštena i rafinerija je podignuta u Novom Sadu. 70-ih godina rasformiran je i "Srbija gas" čije je sedište bilo u Zrenjaninu", kaže profesor i dodaje da to nisu jedini primeri. Slično je bilo i sa Banatskom bankom i drugim preduzećima.

Zrenjanin je kandidat za evropsku prestonicu kulture 2020. godine. Pa, i pored toga čini se da Zrenjaninci nisu baš zainteresovani za kulturna dešavanja. Za razliku od pozorišta, koje je relativno posećeno, bioskop se otvara samo kada su premijere domaćih filmova. Ni na koncertima nema mnogo publike.

"Mi smo imali 1500 koncerata, 500 tribina, promocija raznih, izložbi ja tvrdim da je moglo biti duplo više ljudi od samo onih koji žive ovde i koji kažu da vole ovo što mi radimo i cene to i stalno pitanju kada će biti ponovo, a ne dođu ni na ono prvo", objašnjava Grubački.

Osim ekonomskih poteškoća sa kojima se suočava većina građana Srbije, Zrenjaninci imaju i veliki ekološki problem. Gotovo deceniju voda iz gradskog vodova zabranjena je za piće. Kada će problem biti rešen niko ne zna.

"Još 1982. je prvi put osnovano preduzeće "Fabrika vode u izgradnji", rađena su raznorazna pilot postrojenja, dolazilo se do raznih rešenja, bilo je potrebno da se to uskladi sa domaćim zakonodavstvom i za sada nije pošlo nikome za rukom da taj problem reši. Potpisan je ugovor koji nije sasvim validan i nije još stupio na snagu. Mi se nadamo da će ili ovaj ili neki novi ugovor konačno rešiti problem pijaće vode u Zrenjaninu", kaže gradonačelnik Bošnjak.

Velika šansa za razvoj Zrenjanina i okoline leži i u poljoprivredi.

"Mi od prošlog popisa imamo 10 hiljada stanovnika manje. To je generalno problem. Mi moramo vratiti ljude u sela, mi moramo izgraditi, škole, bolnice, vrtiće, infrastrukturu, čeka nas jako puno posla. Poslednje veliko što je urađeno u infrastrukturi urađeno je pre 30 godina, mi sada imamo jedva dovoljno sredstava da okrečimo to i da održavamo u nekom stanju", kaže Knežević.

Prednost je i što u blizini grada postoji aerodrom. Pričalo se da će tu možda da sleću i svetski poznate "lou kost" kompanije ali i od toga su ostale samo priče.

Od grada sportova do nedostatka sportista

I o zrenjaninskom sportu danas samo može da se prica. Grad odakle je najbolji evropski kosarkas svih vremena Dejan Bodiroga, najbolji svetski odbojkasi Nikola i Vladimir Grbic i grad čiji je rukometni klub nekada igrao finale današnje Lige šampiona nema čime danas da se pohvali.

"Porediti ono vreme sigurno sa današnjim je teško. Zrenjanin je iznedrio mnogo, mnogo vrhunskih imena u različitim sportovima počev od košarke, fudbala, odbojke, plivanja, rukometa, rvanja, u onim skromnim uslovima. Danas su se mnogi objekti sagradili, što se tiče infrastrukture je mnogo bolje i kvalitetnije za treniranje i igranje utakmica, međutim kao da je došlo do malog zasićenja i pada", kaže proslavljeni rukometaš Momir Rnić.

Objašnjava da su se vremena promenila i da sada sportisti drugačije gledaju na uspeh nego ranije.

"Da bi se postao svetski i evropski šampion potrebno je mnogo, mnogo truda, mnogo ulaganja i danas čim neki mladi sportista malo stasa i malo pokaže kvalitet onda počnu da zveckaju dobri ugovori iz inostranstva. Mladi ljudi odlaze i onda je teško to nadoknaditi, jer zaista u ovim sadašnjim uslovima teško je privoleti mlade momke i devojke da ostanu u tim klubovima da igraju i treniraju po ceo dan za neke minimalne nadoknade. Ali, verujem da će vreme bolje doći", kaže Rnić.

Sportisti drugačije gledaju i na svoj grad i retko ko će kao Rnić senior da se uvek vraća u svoj Zrenjanin.

"Zrenjanin mi je kao sportisti dosta toga i dao i verovatno je i jedna obaveza i neki moj ljudski karakter mi je nalago da ono što sam postigao u sportu kao igrač vratim polako Zrenjaninu kroz trenerski i rukovodeći rad na funkciji direktora rukometnog kluba "Proleter". Mislim da sam u Zrenjaninu našao mir i da ću i ostatak života provesti u ovom gradu", objašnjava rukometni trener koji je, kako sam kaže, trenutno na privremenom radu u Novom Sadu gde vodi Vojvodinu.

I dok se sami ne promenimo, teško da ćemo promeniti bilo šta u sredini u kojoj živimo, tvrdi profesor Kuljić.

"Dugo vremena je obrazac postignuća u Zrenjaninu bilo mesto u pokrajinskoj nomenklaturi vlasti, ljudi koji danas već 10-ak godina oličavaju tj. zastupaju interese Zrenjanina su ljudi kojima se mi ne ponosimo. Mislim da nisu slučajno to ljudi koji su članovi one ekstremističke stranke koja brani separatističku poziciju Vojvodine, dok se u Zrenjaninu i lokalnim naseljima prostota bavi ponavljanjem one mantre - sve ode u Beograd. To je slika naših prilika i neprilika, to je slika našeg mentalita ili kako bi rekao Danko Popović - takvi smo kakvi smo, a i takvi kakvi smo nismo bog zna kakvi", kaže zrenjaninski sociolog.

Tako ne treba čekati da neko sa strane Zrenjanin vrati na stare puteve slave i mapu razvijenih gradova ne samo Srbije nego i šire, već to treba da potekne od samih Zrenjaninaca. I tek, kada u glavnoj gradskoj ulici subotom i nedeljom ponovo bude mnogo ljudi i žamora to će biti siguran znak da se grad izvukao iz krize. A tada valjda više neće biti ni zgrada koje se što zbog nebrige, što zbog nedostatka novca urušavaju, iako su zakonom zaštićene.