Poslednja srpska porodica u Uroševcu

U kosovskim gradovima južno od Mitrovice živi mali broj Srba. Posle rata većina Srba je bila primorana da napusti gradove, a oni koji su ostali u njima, žive usamljeno i u izolaciji. Takav je primer porodice Maksimović u Uroševcu. Oni su jedina srpska familija u tom gradu.

Zoran Maksimović i Zorica Kostić su jedini srpski bračni par, a njihova ćerka Anastasija jedino srpsko dete u Uroševcu. Šestogodišnja Anastasija u komšuliku ima drugaricu iz albanske zajednice.

Zorica kaže da se njena ćerka Anastasija priča sa drugaricom na albanskom jeziku.

U Uroševcu nema škole na srpskom, a ona je stigla je za predškolsku nastavu. Škola joj je u selu Parteš kod Gnjilana, 20 kilometara od Uroševca.

Zoran, Zorica i Anastasija žive u jednoj sobi, koja sa kupatilom ima 16 kvadrata. No ni taj objekat nije na njihovoj zemlji. Zoran je u opštini Uroševac iz sistema Vlade Srbije dobio otkaz nakon dva meseca rada. Kaže da je bio primoran da se zaposli u opštini koja radi po kosovskom sistemu.

"Znači imaju jednog Srbina koji predstavlja srpski narod ovde i zbog toga me i drže. Sutra da im nisam potreban, meni će reći, nisi potreban i gotovo. Ja sam na ulici", kaže Zoran Maksimović.

U Uroševcu je obnovljena pravoslavna crkva Svetog Uroša. Srbi se u njoj okupljaju jednom godišnje. Zoran tada sa porodicom ode do crkve, a ostali deo godine njemu i njegovim ukućanima prolazi u izolaciji.

Zoran Maksimović kaže da se oseća kao osuđenik u zatvoru. "On se pomiri, gotovo je, tu je. Osuđen si tako i nemaš kud. Tako sam I ja. Znači osuđen sam ovde", kaže Zoran.

Tročlanoj porodici iz Uroševca najbliži Srbi su povratnici u selu Talinovac. I među njima Anastasija je jedino dete.