Dimitrije Vojnov o "slučaju Stojanović"

Sportski komentator Aleksandar Stojanović je, svakako, bio na čelu spiska ličnosti za koje sam mislio da imaju najmanje šansi da se nađu bačene u blato i izgažene od strane naše javnosti.

Čovek koji je sredinom devedesetih bio među inicijatorima prevođenja naših sportskih prenosa iz bespuća medijske arheologije u nešto što liči na televiziju poznog dvadesetog veka, i stručnjak koji je među prvima učinio da ti programi deluju kao proizvod sportske a ne humorističke redakcije, sada prolazi kroz besomučne napade, i to vrlo često od ljudi koji ne bi imali pravo na tako nešto.

Za razliku od ranije generacije sportskih komentatora, koji su sa slabim poznavanjem maternjeg i gotovo bez poznavanja stranih jezika, uglavnom pijani, lutali velikim prvenstvima i Olimpijadama predstavljajući opasnost za sebe i za druge, Stojanović je svoj rad počeo u prilično teškim uslovima postdejtonske televizije i uspeo da nam, ispred beogradskih mikrofona, stvori ne samo fetiš za Premijer ligu, već i utisak da smo i mi deo publike na koju Englezi ozbiljno računaju.

Ako analiziramo ideološku ulogu prenosa Premijer lige, prvo na Palmi, posle na BK, možemo je tumačiti dvojako: kao eskapizam koji je odvraćao narod od razmišljanja o neprijatnostima pod Miloševićem ili kao neumitno približavanje evropskim vrednostima koje će upravo dovesti do njegovog sloma.

No, kako god gledali na to, pre svih je baš Stojanović doprineo da engleski fudbal kod nas postane izuzetno popularan, i to u vreme kada još uvek nije uspeo da se potpuno vrati na evropsku scenu.

Opšte uzev, tadašnja BK Televizija bila je rasadnik velikog broja najznačajnih televizijskih novinara koje naši mediji danas imaju i njeno neumitno uklanjanje sa nacionalnih frekvencija, pod pritiskom političkog obračuna sa Bogoljubom Karićem, predstavlja verovatno najveći gubitak za naše gledaoce.

Srećom, Stojanović je već izgradio ime i danas je on komentator koji više ne mora da komentariše iz Beograda već kao novinar Nacionalnog servisa može da otputuje na lice mesta, izveštava na pravi način odakle treba.

Kako to da sada kada je konačno dobio prave uslove za rad i dostigao komentatorsku zrelost, Stojanović nailazi na takav otpor? Čini mi se da je Stojanović izvorno žrtva jedne druge medijske forme koja je ozbiljno ugrozila i novinarstvo bazirano na seči drveća i televiziju – a to je blog.

Neposredno po odlasku sa B92, Stojanović je napisao jedan post u kome je raskrinkao licemerje crnogorskih članova jugoslovenske reprezentacije. To je izazvalo reakcije njegovih dojučerašnjih kolega i rekao bih da je tada na neki način došlo do raskola između ovog komentatora i "baze".

U protivnom, kako je moguće da se poslednjih sedmica kao uzor sportskog novinarstva Stojanoviću od svih mogućih kandidata uvek pretpostavlja Milojko Pantić, osim kao deo jedne perfidne političke agende.

Naime, ako se Stojanović svojevremeno na B92 razotkrio kao neko ko se ne slaže sa klevetama crnogorskih reprezentativaca prema svojim srpskim kolegama, onda je i Pantić, podržavši LDP, oprao svoju poprilično sumnjivu radnu biografiju. Samo se političkim motivima može objasniti teza da je komentator koga citiramo isključivo zbog gluposti koje je izgovorio bolji od komentatora od koga smo mnogo toga naučili.

Kad smo već kod znanja, važno je naglasiti da Stojanović nije jedini poznavalac fudbala kod nas i da je upravo redakcija B92 bila prepoznatljiva po velikim znalcima. Međutim, u odnosu na ostatak te redakcije, samo je Stojanović imao dovoljno šarma i sposobnosti da svoje znanje pretoči u prenos utakmice, što je naročita veština.

Pre njega su na B92 mnogi pokušavali da komentarišu, i neki od tih prenosa su imali tragikomičan ishod, svodeći se maltene na citiranje Milojkovih lapsusa. I zbilja, teško je uopšte komentarisati utakmicu, a ne sećati se svih lapsusa koji su te formirali. Stojanović je u tome uspeo i uz nekoliko drugih komentatora napravio drugačiji jezik srpskog sportskog novinarstva.

Svaki komentator, naravno, ima svoj razvojni put. Neki od njih, kako vreme prolazi, postaju hermetični kao, recimo, Slobodan Šarenac, koji je od velikog popularizatora košarke i čoveka koji je sa radošću jevanđelizovao igru, postao polutrener čije taktičke analize imaju više mesta na klupi ili nekom seminaru nego pred mikrofonom.

Sam Stojanović je tu imao najmanje oscilacija. Čini se da i on u poslednje vreme stavlja veći akcenat na taktičke analize igre koje nisu toliko prijemčive gledaocima, ali to je manje-više i dalje onaj čovek koji je osvežio praćenje sporta kod nas.

Tragično je što ljudi kao što su Aleksandar Stojanović, Slobodan Šarenac ili Gojko Andrijašević ni posle skoro dve decenije rada nisu uspeli da privole srpske gledaoce da srpske komentatore doživljavaju kao osobe od kojih ima šta da se čuje. Međutim, još tragičnije je to što deo javnosti svesno radi na tome da se ljudi zbog kojih se sportski komentatori smatraju karikaturama vrate na posao.

Moguće je da nova generacija komentatora radi prenose u vreme kada naše selekcije i klubovi nemaju dovoljno uspeha, pa ih gledaoci ne vezuju za prijatne događaje. Nažalost, ipak je Milojko Pantić taj kog ćemo pamtiti kao deo velikih trijumfa.

A moguće je da savremeni sport toliko prevazilazi sposobnosti običnog čoveka da gledaoci više ne mogu da se identifikuju sa takmičarima. Onda im je preostalo samo da se identifikuju sa komentatorima. I većinu frustrira što nikada neće poznavati fudbal kao Aleksandar Stojanović.