Bitka na Kosovu zbila se na Vidovdan, u utorak, 15. juna 1389. po starom, a 28. juna po novom kalendaru. Srpsku vojsku je predvodio knez Lazar Hrebeljanović, a tursku sultan Murat.

O samoj bici i njenom toku se zna jako malo. Ono što je sigurno jeste da je bitka bila izuzetno žestoka i to ističu svi letopisci. Tako jedan Dubrovački letopis iz XV veka navodi:

 "1389, 15. juna, na Vidovdan, u utorak, bijaše bitka između Srba i turskoga cara. Od Srba su bili: Lazar, srpski kralj, Vuk Branković i Vlatko Vuković, vojvoda. I bi velika pogibija i turska i srbska, i malo jih se vratilo natrag; car Murat ubijen je, a i srbski kralj. Pobjede nisu dobili ni Turci, ni Srbi, jer je bila velika pogibija. Boj je bio na Kosovu polju".

Nepoznato je kada je poginuo sultan Murat. Ni sami srpski izvori ne slažu se međusobno. Najvažniji izvor, Konstantin Filozof, kazuje da su jednog srpskog plemića neki zavidnici tužili knezu Lazaru da će mu učiniti neveru. Da pokaže ko je vera taj plemić, kome je, po docnije upisanom tekstu, bilo ime Miloš, u zgodnom času potrčao je Turcima pretvarajući se, da hoće da se preda.

Kada je došao do sultana, Miloš je zario mač u Murata. Turci su ga, razjareni, sasekli na mestu.

Miloš i Vuk 

Drugi izvor, Jefimijina Pohvala knezu Lazaru, pisana na samom početku 15. veka, saopštava da je Murat poginuo posle borbe. Treći izvor, "Gerasimov letopis" (Gerasim je brat Vuka Brankovića), kaže da je Miloš probo kopljem Murata. Narodno predanje je razvilo verziju da je Miloš izvršio svoje delo pre početka borbe.

Drugi izvori kazuju da Miloš svoj podvig nije izvršio sam. Jedno pismo bosanskog kralja Tvrtka pominje dvanaest plemića zaverenika, a narodna pesma dva Miloševa pobratima Milana Toplicu i Ivana Kosančića, dva inače istorijski sasvim nepoznata lica. Ni o samom Milošu istorija ne zna nikakvih pojedinosti. Njegovo prezime Kobilović ili Kobilić, koje se od 18. veka menja u Obilić, uneli su, po narodnom predanju, tek pisci od druge polovine 15. veka.

Međutim, turski izvori tvrde da je Murat poginuo ili posle bitke ili malo pre njenog svršetka na prevaru od jednog srpskog skrivenog zaverenika ili ranjenog borca, dok je posmatrao ishod borbe, koja je već bila odlučena u tursku korist.

O samom toku borbe zna se sigurno, da su Srbi iz početka napredovali i da su potisli odeljenje sultanovog sina Jakuba. Vlatko Vuković sa Bosancima imao je toliko uspeha, da je svom kralju, u dva maha, slao vesti o hrišćanskoj pobedi. Dobro se držalo i krilo Vuka Brankovića. Pobedu u korist Turaka rešio je Bajazit koji se sa svom snagom obrušio na kneza Lazara. Glavna borba vodila se oko Mazgita i Gazimestana.

Knez Lazar borio se hrabro, ali turskom naletu nije mogao odoleti. U srpskoj vojsci nije bilo jedinstva komande i povezanosti. Ranjen, on je pao Turcima u ruke i bio posečen u odmazdi za Muratovu glavu.

Odeljenja i Vuka Brankovića i Vlatka Vukovića mogla su da se spasu, jer ih Turci nisu daleko progonili. Bajazitu je bilo preče da pogubi brata Jakuba navodno za kaznu zbog poraza, a u stvari da ga ukloni kao takmaca za presto i da odmah potom krene kući i da bi osigurao svoj presto. Narodno predanje teško je osudilo Vuka Brankovića, kao da je on izdao na Kosovu.

On je, zna se, i pre i posle Kosova bio protivnik Turaka i preporučivao veze sa Mađarima, a od Turaka niti je što tražio ni dobio. Njemu je narodno predanje stavilo na teret kasniji sukob njegovih sinova sa Lazarevim naslednikom Stefanom i jednu mnogo kasniju tuđu izdaju na Kosovu, a verovatno mu se nije htelo oprostiti što i on na Kosovu nije našao smrt uz Lazara i ostale srpske vitezove.

Posledice

Pogibija oba vladara, dotle nečuvena u istoriji Balkana, i činjenica što Bajazit čak nije ostao u Srbiji da iskoristi pobedu, izazvala je utisak da turska pobeda nije bila potpuna i da je sporna. Bosanski kralj čak je i nekoliko nedelja kasnije, javljao prijateljima o pobedi hrišćana i primao čestitke. Ni u dobro obaveštenim Mlecima do kraja jula još se nije znao pravi ishod borbe.

Međutim, po Srbiju posledicu su odmah bile vidljive. Bez Lazara i bez vojske, zemlja je ostala obezglavljena.

Na srpski presto je došao Lazarev sin Stefan Lazarević koji je svjesan svoje nemoći vodio mudru politiku koja je zemlju sačuvala u turskom vazalstvu. Stefan je bio dobar i sa Ugarskom pa je Srbija praktično bila i ugarski i turski vazal.

Lazareva pogibija se već krajem 14. veka, shvatila kao svesna žrtva da se očuva narodna i državna sloboda i da posluži kao primer za docnija pokolenja. Nijedan srpski vladar nije dobio toliko pohvalnih slova, i tako toplih, kao Lazar.

Prva žena spisatelj u srpskoj književnosti, monahinja Jefimija, žena despota Uglješe, je izvezla Lazaru na svilenom pokrovu za njegovo telo molitvu i priznanje za učinjenu žrtvu.

Takva shvatanja ušla su i u široke narodne krugove. Kosovska bitka se često slavila u srpskoj istoriji i predmet je srpske narodne epske poezije.