Pregled štampe (25. 05. 2009.)

Josip Broz dobar skroz, Srbi naoružani „do zuba”, Umesto čestitki za ćerkin rođendan, primamo saučešća, Umesto čestitki za ćerkin rođendan, primamo saučešća, pišu dnevne novine

Josip Broz dobar skroz

Tito se više voli nego mama i tata - decenijama su učeni pioniri širom bivše Jugoslavije. Danas, posle pada komunizma i krvavog raspada države, izgleda da je nešto od te ljubavi i dalje ostalo. Od vremena kada smo Dan mladosti slavili sa većim zanosom i ushićenjem nego Vaskrs, na ovim prostorima odigrali su se mnogi veliki događaji. Ipak, kult Josipa Broza je opstao. Fenomen Tito je živ, a od celokupnog predviđenog dekora u njegovu čast, nedostaje još samo velelepna priredba, koja je svake godine održavana 25. maja. Kako stvari stoje, da je neko ponovo odlučio da organizuje Dan mladosti, bez problema bi napunio stadion JNA...

Baš kao nekada, iz Umaga je preko Kumrovca prošle nedelje krenula Titova štafeta, a slovenačko-hrvatska "delegacija", u ponedeljak stiže u Beograd, gde će i proslaviti 25. maj. Štafetu iz Bihaća donose i bosanski "titoisti". U (Titovom) Užicu nedavno je grupa osnovaca položila pionirsku zakletvu, a razmatra se i ideja povratka biste Josipa Broza na centralni gradski trg.

Ironično je što izgleda najveći žal za Titom imaju Slovenci, koji su prvi pobegli iz njegove Jugoslavije. Tako je jedan Brozov sledbenik preko celog brda u blizini slovenačko-hrvatske granice, na travi ispisao - TITO. Samo u Bosni i Hercegovini ima preko 15.000 obožavalaca lika i dela Josipa Broza, u čak 42 udruženja. Ovog vikenda u Kumrovcu se okupilo 10.000 ljudi da proslave Titov (zvanični) rođendan.

Generalni konzulat SFRJ, koji je u Tivtu osnovao Marko Perković je posebna priča. Ovo crnogorsko udruženje Titovih sledbenika oponaša državu SFRJ, pa je tako do sada već izdalo 1.600 pasoša sa petokrakom. Izložba "Efekat Tito" u Beogradu nedavno je imala rekordnu posetu. "Kuću cveća" godišnje poseti nekoliko desetina hiljada ljudi. Da li je potrebno isticati da nijedan drugi muzej u Beogradu ni približno ne može da se pohvali sa toliko posetilaca.

Dok kafići i restorani sa Titovim imenom širom bivše Jugoslavije odlično posluju, suveniri i vino sa Brozovim likom obaraju rekorde u prodaji. Svake godine proda se čak 100.000 majica sa Titovim likom.

Kada je Broz u pitanju, Srbi, ali i ostali jugoslovenski narodi često imaju ekstremne stavove. - Jedni ga nazivaju najvećim liderom u istoriji, a drugi se zalažu da se njegovi posmrtni ostaci proteraju iz Srbije. U oba slučaja su u pitanju krajnosti. Sigurno je da Broz nije bio demokrata, ali nije bio ni Staljin. Kada se na ovim prostorima budila nacionalna svest pre dvadesetak godina bili smo spremni sve najgore da kažemo o Titu. Sada, razočarani i u ekonomskoj krizi, sasvim je normalno da se setimo nekih lepših vremena iz SFRJ, ali se plašim da će mnogi sa takvim stavovima otići u drugu krajnost - upozorava Božović.

Ono što su u svetu majice sa likom Če Gevare, to su na prostoru bivše Jugoslavije majice sa Titovim likom. Božović se slaže da se iza nove "titomanije" krije i nostalgija ljudi za svojom mladošću.

Srbi naoružani „do zuba"

Slučaj Dragana Marića, koji je protekle nedelje sa dve bombe u ruci ušetao u zgradu predsedništva, ponovo je podsetio na „stari" srpski problem o velikoj količini oružja u Srba. Prema podacima policije, u srpskom privatnom arsenalu nalazise oko dva miliona komada oružja. Od toga oko 1,1 milion je registrovano na oko 800.000 fizičkih i pravnih lica.

Polovinu registrovanog oružja čine pištolji i revolveri, a ostalo puške. Koliki je porast naoružanja u populaciji na godišnjem nivou govore podaci policije, prema kojima se u Srbiji godišnje registruje oko 15.000 komada oružja.

Najveći problem je kako kažu u MUP-u Srbije, veliki broj neregistrovanog oružja. Rasprostranjenost i laka dostupnost oružja skoro svakome, pa čak i maloletnicima, pre svega utiče na bezbednost građana. To potvrđuju i naši sagovornici u policiji, koji kažu da se pištolji najčešće koriste u ozbiljnijim krvnim deliktima, kao što su ubistva, zastrašivanja, razbojništva, samoubistva i pokušaji ubistava, dok se puške češće zloupotrebljavaju u slučajevima neovlašćenog pucanja na javnim mestima.

O tome koliko je naš narod „lak na obaraču" svedoči nedavni krvavi obračun između gazde kafane „Čigra" u Malom Mokrom Lugu i petorice gostiju, kada je ubijen Slavomir Jugović, a četvoro ljudi povređeno. Do svađe, tuče i na kraju pucnjave došlo je jer su gosti zamerili gazdi kafane to što im je služeno vruće pivo.

Činjenica da u ovom slučaju nije reč o mafijaškom obračunu, već o sukobu građevinskih majstora i keramičara, koji je mogao da se završi i običnim pesničenjem, govori o tome koliko je niska svest ovdašnjeg naroda o opasnosti držanja i nošenja oružja.

Nisu retki slučajevi da ljubitelji kratkih i dugih cevi uz registrovano oružje drže i veliki broj neregistrovanog naoružanja. Upravo je zbog toga optužen i otac poznate teniserke, Damir Dokić. Policija u Sremskoj Mitrovici saopštila je da je u njegovoj kući našla sedam lovačkih pušaka i pištolja marke „bereta" u legalnom posedu, kao i dve bombe i 20 metaka kalibra „357" za koje nije imao dozvolu.

Dok se sa jedne strane iznalaze svojevrsna opravdanja za srpsku „do zuba naoružanost" u smislu narodnog folklora i ratnih dešavanja u poslednjoj deceniji prošlog veka, sa druge strane izgleda kao da se ništa konkretno ne preduzima da se problem reši.

Oružni list za oružje za ličnu bezbednostmože da dobije svako ko prođe obuku, ko je punoletan, poslovno sposoban, nijeosuđivan po Zakonu o javnom redu i miru i Zakonu o oružju i protiv njega se ne vodi krivični ili prekršajni postupak. Odobrenje je potrebno i za nabavljanje municije i to u količini do 60 komada godišnje.

Iako je zabranjeno nošenje oružja bez posebne dozvole, koja može da se dobije samo ako se dokaže da za to postoje izuzetno opravdani razlozi bezbednosti, čini se kao da se građani na ovo ne obaziru. Naruku im svakako idu niske zakonske kazne.

Umesto čestitki za ćerkin rođendan, primamo saučešća

Tišina se nadvila se nad Reljincem, rodnim selom trinaestogodišnje Brankice Stošić, učenice šestog razreda Osnovne škole "Nikodije Stojanović Tatko" koja je u subotu poginula u sudaru dva đačka autobusa neposredno nakon polaska na ekskurziju u obilazak Resavske pećine.

U dvorištu kuće porodice Stošić rođake, komšije i prijatelje uplakan dočekuje Brankičin otac Dejan. Umesto čestitki za ćerkin rođendan, prima saučešća.

- Hvala što ste došli. Uđite da za dušu moje Brankice, popijete kafu i rakiju. Ode naša Brankica, naše zlato, na trinaesti rođendan. Izgubismo je u trenu - priča kroz suze, dok njegova majka Ruža ne prestaje da doziva nastradalu unuku i proklinje zlu sudbinu.

Do nesreće u kojoj je stradala Brankica a povređeno više od tridesetoro dece, od kojih najteže njena drugarica S. J. (13), došlo je na putu Merošina - Niš, kraj sela Balajnac, kada je vozač drugog autobusa iz kolone, Jovan Jovanović sustizao autobus ispred sebe i udario u njegov zadnji deo. Nakon sudara, prvi autobus kojim je upravljao Nebojša Stevanović iz Prokuplja sleteo je na desnu stranu puta, a drugi na levu. U njemu je povređeno sedamnaest putnika. Dvanaestoro povređenih prevezeno je u Niš, od kojih je na lečenju zadržano desetoro, dok su dvadesetak mališana roditelji odvezli u bolnicu u Prokuplju, gde su im na pregledu konstatovane, na sreću, samo lakše povrede i svi su pušteni kući.

U tom drugom autobusu bila je i Brankica. Nasmejano dečje lice, vedar pogled i vesele oči.

- Bila je ponos naše kuće. Uvek nasmejana, vedra, vredna, dobar đak. Do autobusa je za školu pešačila dva kilometra, svaki dan, ustajala je u šest ujutru. Ako nešto pogreši, znala je sa hiljadu reči da ispravi grešku, da se sa svakim našali - priča Brankičin deda Živorad. To jutro, devojčicu je otac Dejan povezao od kuće.

- Krenuli smo u pet ujutru da bi stigli na autobus. Ispratio sam je i vratio se kući. Sa majkom sam popio kafu i planirao da radim. Supruga Vesna koja je nedavno kao čistačica počela da radi u bolnici, otišla je na posao. Brankica mi se javila telefonom kad je krenula, a posle još jednom na izlazu iz Prokuplja. Sledeći poziv je bio u 7.30 sati. Pozvala me je moja školska drugarica, čiji sin ide sa Brankicom u odeljenje. Javila mi je da su deca imala udes i da idemo po njih. Rekla mi je da su svi dobro. Odmah sam pozvao moju Brankicu, zvao sam je stotinu puta, telefon je zvonio a ona se nije javljala. Slutio sam najgore. Kad nisam mogao da upalim automobil koji sam pre toga bez problema vozio, osetio sam da se desilo nešto strašno. Do mesta udesa povezao me je zet. Brankicu tamo nisam našao. Onda smo krenuli do niške bolnice, da je tražimo.

Lekari i sestre koji su zbrinjavali ostalu decu imali su samo jedan odgovor: "Ne znamo gde je vaše dete." Onda su mi policajci rekli istinu, da mi je ćerka poginula i da je u mrtvačnici - jecajući priča Dejan.

Vladika i pop prkose Sinodu

Duhovno-rehabilitacioni centar za lečenje bolesti zavisnosti u Crnoj Reci nastaviće da radi, mada je Sinod Srpske pravoslavne crkve zatražio da se raspusti, kaže za Press protojerej Branislav Peranović, upravnik centra. Kamp može da raspusti samo vladika raško-prizrenski Artemije, tvrdi Peranović, i naglašava da „sumnja da će vladika to uraditi".

- Nastavićemo da radimo. Ne možemo da prestanemo sa radom pre nego što se kamp raspusti. A to jedino može učiniti vladika raško-prizrenski Artemije. Taj zahtev Sinoda upućen je upravo vladici Artemiju da on raspusti kamp, a protiv mene i mog pomoćnika sveštenika pokrene crkveno-sudske postupke. Dakle, ako vladika odluči da ugasi ovaj kamp za narkomaniju koji je formirala Raško-prizrenska eparhija, svakako ću se povinovati odluci svog episkopa bez ikakvog protivljenja - kaže protojerej Peranović.

On je uveren da će odluka vladike Artemija biti razumna, a pod tim podrazumeva da će centar nastaviti sa radom uz korekcije svega što ne valja.

- Vladika Artemije je čovek iskusan, odgovoran i nije brzoplet. Verujem u njegovu razboritost, pa stoga mislim da će doneti razumnu odluku. A razumno je jedino da se rešava i popravlja ono što ne valja, ne gasi se institucija. I čovek ako se razboli on se ne ubija, već leči. Jesmo za korekcije gde ima potrebe. Sve drugo je ishitreno, pa i naredba Sinoda - smatra Peranović.

Episkop raško-prizrenski Artemije nije hteo da prokomentariše za Press naredbu Sinoda da se raspusti centar. U izjavi Tanjugu vladika je rekao da centar ne pripada manastiru Crna Reka i da u njemu ne rade monasi, a ceo slučaj povezao je sa slučajem Bajden.

- Centar o kome se digla tolika prašina ovih dana nije u okviru manastira Crna Reka, nego u blizini manastira i sa manastirom nema ništa zajedničko. Centar takođe nije nelegalni stacionar, već je legalno registrovan kod državnih organa - rekao je Artemije, i dodao da mu „sve miriše na slučaj Bajden":

- Slučaj oko koga se digla prašina i snimci koji su zaista zastrašujući potiču od pre nekoliko godina i nije nešto što se sada dešava. Ne znam zašto je to neko sada izvukao iz naftalina. Sve miriše da je u pitanju montiran proces povezan sa slučajem Bajden - manastir Visoki Dečani - ocenio je vladika.

broj komentara 0 pošalji komentar