Ćilim utkan u istoriju

Stara planina je mnogo starija nego bilo koji zanat, pa i tkanje. Prirodni i istorijski uslovi učinili su je centrom te veštine odakle se proširila na celo Balkansko polustrvo.

Iako, pronalazak kulture ratara - neolita i posledica pripitomljavanja ovce i koze i organizovanog gajenja pamuka, izvora sirovina za njegov razvoj, tkanje nisu proširili sedelački ratari, nego nomadi ili preciznije kazano pastiri.

Sigurno sa njima a verovatno sa Bliskog istoka, zajedno sa ovcom i kozom ono je stiglo na Staru planinu. O tome doduše direktnih dokaza nema, ali posredni sa prikazima stilizovanih tkačkih proizvoda na frizovima tračkih posmrtnih maski i stereobatima grčkih hramova, postoje.

Time se doduše ugrožava teza da su u te krajeve tkalački zanat doneli Turci.

Priča o Čiprovcima, tada najvećem hrišćanskom gradu na Staroj planini, koji je od početka turskog ropstva svoje bogatsvo dugovao rudarstvu, zlatarskom zanatu i ćilimarstvu, priča priču o Turcima, ali ne kao o nosiocima ćilimarstva, nego kao o njegovim sponzorima.

Dovoljan je bio ustanak čiprovačkih vlastelina pa da od grada, po ekonomskoj moći, parnjaka Beogradu, Nišu ili Vidinu, za par sedmica ne ostane ni kamen na kamenu i da se središte ćilimarstva preseli na našu stranu planine u podstaroplaninski grad Pirot.

Gotovo zajedno s ćilimarstvom u Pirot je preseljeno i sedište Nišavske eparhije pa je za ubrzo posle toga u zapisima ostala priča o naprednom gradu sa četiri hiljada kuća i četiri hiljade ćilimarki.

Umetnički najsvaršeniji u ovom delu Balkanskog polustrva, pirotski ćilimi postaju veoma tražena i skupa roba. Zabeleženo je da su Braća Garotić još 1869. osnovali firmu "Pirotski ćilimi - domaća industrija braće Garotić".

Prvo ćilimarsko društvo osnovano je 1886. godine. Tada su pirotski ćilimi prvi put i prikazani evropskoj i svetskoj javnosti na Svetskoj izložbi u Beču. No uspesi u svetu nisu značili i uspehe kod kuće i pirotsko ćilimarstvo beleži prvu krizu.

Krivac je nadobudna dinastija Batemberg i forsirano ćilimarstvo u susednom Caribrodu, za koje su angažavane prema dr. Cvetanu Vasovu i Srbislavu Zlatkoviću, ćilimarke iz Pirota ali i instruktori iz Persije. Nadnice za tkalje su bile veće od onih u Pirotu, proizvod jeftniji, ali kvalitet i originalnost ćilima ipak ispod onih iz Pirota.

Tada je u pomoć pritekla kraljica Draga i 1902. godine u Pirotu je osnovana Zadruga ćilimarki, koja je nabavljala materijal, davala kredite i obezbeđivala plasman. Imala je do 1300 članica i za kratko vreme konsolidovala pirotsko ćilimarstvo.

To je doba kada je pirotski ćilim statusni simbol, vreme kada su i na dvoru Obrenovića a kasnije Karađorđevića, gostinske sobe i saloni zaslati pirotskim ćilimima. To vreme je dalo i ćilime koji najviše vrede. Za "šestak" (najmanji od svih), može se kupiti pola auta, za "devetak" auto a za dvanestak se može dobiti čitavo malo bogatstvo.Muštrije za one najveće "petnaestake" ili takozvane batlake, koji su zahtevtevali poseban tkački stan možete naći samo u inostransvu.

Tajna njihovog kvaliteta i postojanosti je u vuni balkanske rase pramenka, bojenju u ruju, lukovini, listu ili kori oraha ili lipe i preljama iz Visoka, koje su svoj posao obavljale bez preslice, pomoću vretena i kudelje i na taj način pravile najtrajniju nit. Kvalitet pređe, bojenja i rada takvim ćilimima zaista obezbećuje trajnost od dva veka.

Kasnije je nastupio rat kada se za ćilim otkupljivao život. Mir je ponovo doneo zadrugarstvo no i  industalizaciju, koja je ispraznila sela, uvela novu - merino rasu ovce i pokušala da od ćilimarskog zanata napravi industriju. Uspela je gotovo da zatre i jedno i drugo.

Jer, ćilimarstvo je individualan zanat. Ponekad i umetnost.

Zna se da su šare na ćilimima smišljale same tkalje, kako bi se znalo koji je čiji rad. Tako su nastala: kandila, razbacani đulove, gugutće na direci, čenđeli... željće.

Doduše ima i šara koje odmah odaju svoje maloazijsko, kavkasko, persijsko ili anadolijsko poreklo, odakle je i tehnika tkanja ćilima pre mnogo vekova najverovatnije i stigla na Staru planinu.

Danas je Pirotski ćilim zaštićena marka, ali ujedno i zanat koji doživljava najveću krizu u gotovo trovekovnoj tradiciji. Njime se bavi tek tridesetak žena.

Petostruko više u Pirotu i nešto u Dimitrovgradu. Ako se zna da je za kvadratni metar pirotskog ćilima potrebno mesec i po dana rada a da je otkupna cena po kvadratu 150 do 250 evra, onda ne treba da čudi što je nacionalni brend pred gašenjem.

Ipak leka možda ima. Potrebno je staroplaninska sela ponovo napuniti ljudima a onda ovcama domaće rase. Ni lako, ni malo ali moguće. Pitanje je samo da li je to neko predvideo u ambicioznom turističkom pohodu na Staru planinu!

broj komentara 0 pošalji komentar