Pomen žrtvama "Tuzlanske kolone"

Osamnaesta godišnjica stradanja vojnika i starešina JNA, pobijenih prilikom dogovorenog mirnog povlačenja iz Tuzle u Srbiju, obeležena je u Republici Srpskoj, a prvi put počast žrtvama odata je i na mestu zločina u Brčanskoj malti.

Okupljeni su zapalili sveće i položili cveće, nakon čega je služen verski obred. Skup, koji su obezbeđivale jake policijske snage Tuzlanskog kantona, prošao je bez provokacija i incidenata.

Tačan broj žrtava "Tuzlanske kolone" još nije utvrđen, ali prema podacima srpske vojske poginula su najmanje 92, a ranjena 33 vojnika, a oko 140 je zarobljeno, od kojih su mnogi mučeni.

Napad na 92. motorizovanu brigadu, koja se povlačila iz kasarne "Husinska buna" sa oko 200 motornih vozila i oko 600 starešina i vojnika, izveli su 15. maja 1992. godine pripadnici lokalne Teritorijalne odbrane i policije, uz pomoć paravojne formacije "Zelene beretke".

Prema sporazumu o mirnom povlačenju JNA sa teritorije BiH, a na osnovu dogovora komandanta kasarne pukovnika Mileta Dubajića i lokalnih vlasti, evakuacija je trebalo da počne u 15 časova, ali su lokalne vlasti iscenirale spor oko predaje dela naoružanja TO Tuzla.

Kasnije će se ispostaviti da je to bio deo plana za razmeštanje snajperista na pravcu povlačenja JNA i mestu zasede.

Da je napad na kolonu JNA unapred dobro planiran i pripreman pokazale su i zapreke na putevima, kopanje rovova, izrada zaklona, isturanje ježeva i krstila na put i izvlačenje nagaznih mina na kanapu.

Početak evakuacije

Posle pregovora u kojima je postignut kompromis, evakuacija kasarne počela je u 19 časova. U trenutku, kada je poslednja trećina kolone, dolazeći iz Skojevske ulice, prolazila raskrsnicu Brčanska malta, po njoj je iz okolnih zgrada i zaklona osuta paljba vatrenim oružjem, "zoljama" i drugim zapaljivim sredstvima.

U eksplozijama i plamenu na licu mesta život su izgubila 32 vojnika, a povrede su bile tako teške da je sutradan u bolnici samo sedam žrtava moglo biti identifikovano.

Raspoređeni snajperisti, prvo su pucali i ubijali vozače vojnih vozila da bi ih zaustavili i blokirali dalji prolaz, a onda su pucali u vojnike i sanitetsko osoblje, koji su tako opkoljeni bili laka meta.

Pripadnici TO Tuzla zatim su išli duž zaustavljene kolone i ranjene vojnike brutalno likvidirali u vozilima. Na putu za bolnicu u sanitetskom vozilu pobijeno je 17 ranjenika udarcima čekića u čelo, tela ostalih su noću odvezena na gradsku deponiju i zatrpana buldožerom.

Na audio zapisima zabeleženo je kako dežurni u Operativnom štabu javne bezbednosti Tuzla Ilija Jurišić naređuje napad na kolonu navodeći pritom i komande kao što su "pucaj" i "ne dovodi", iz čega se može zaključiti da nije želeo zarobljenike.

Ovaj nekada visoki funkcioner MUP-a BiH, uhapšen je u Beogradu po optužnici Tužilaštva za ratne zločine i osuđen 28. septembra 2009. godine na 12 godina zatvora zbog upotrebe nedozvoljenih metoda borbe.

Ilija Jurišić jedini procesuiran

Jurišić je, na žalost, jedini u komandnom lancu muslimansko-hrvatskih snaga koji je zasad procesuiran za ovaj strašan ratni zločin. Tužilaštvo BiH obustavilo je istragu protiv tadašnjeg gradonačelnika Tuzle Selima Bešlagića, komandanta štaba TO Envera Delibegovića i penzionisanog policajca Budimira Nikolića.

Šef Posebnog odeljenja Tužilaštva BiH za ratne zločine Dejvid Švendiman se, neposredno pred istek mandata, saglasio "da prikupljeni dokazi ne potkrepljuju optužbe protiv ovih osumnjičenih."

Pred Sudom BiH vodi se samo postupak protiv Izeta Smajića za pokušaj ubistva ranjenog zarobljenika Radovana Krstića, kome je stavio pištolj u usta i pucao, ali je ovaj uspeo da preživi.

Haški istražitelji, koji su 2003. godine predmet "Tuzlanska kolona" ustupili sudu BiH, zaključili su upravo suprotno - da ima dovoljno dokaza za pokretanje istrage protiv devet osoba.

Među njima su na prvom mestu tadašnji komandanta lokalne TO Enver Delibegović, bivši načelnik stanice javne bezbednosti Mehmed Bajrić i njegov zamenik Muhamed Brkić, kao i komandant inžinjersko -diverzantske jedinice TO Faruk Prcić.

U timu MUP-a RS za istraživanje ratnih zločina uvereni su da na osnovu više od 2.000 stranica sakupljenih dokumenata, video i audio zapisa i izjava preživelih i očevidaca ima dovoljno dokaza za procesuiranje svih odgovornih za masakr pripadnika JNA u Tuzli.