Šta Bugari izlažu u svom Muzeju komunizma

Ali, kako bi trebalo da se sećamo komunizma? Ima raznih prilaza.

Mlade demokratije često teže naglašavanju užasa totalitarne sile, kao na primer u Muzeju komunističke istorije u Pragu, Muzeju terora u Budimpešti, Muzeju Gulaga u Moskvi ili muzeju u Viljnusu koji podseća na žrtve komunističkih masovnih ubistava.

Posetioci vide zatvorske ćelije, scene mučenja i saslušanja, fotografije žrtava, čitaju i slušaju priče preživelih. Takvi muzeji postaju mesta tuge, ali i politička legitimacija novih elita.

Postoji i suprotnost: muzeji koji glorifikuju prošlost, poput onog u Beogradu, glavnom gradu nesvrstane Jugoslavije, ili u Hanoju, gde je u centru pažnje hrabra borba protiv SAD. U to spadaju i mauzoleji Lenjina i Mao Cedunga, ili noviji komunistički "zabavni park" u kineskom Vuhanu. Iz perspektive suverene imperije čak i masovna ubistva dobijaju drugačije značenje.

Ima i treća vrsta muzeja: oni koji manjkavu i užurbanu modernizaciju komunizma na razigran način prezentiraju kao nešto egzotično. Muzej DDR u Berlinu, na primer, predstavlja neobične svakodnevne predmete, ružne igračke, stare marke slatkiša ili legendarne čovečuljke - piktograme sa pešačkih semafora.

U Varšavi se mogu razgledati rekonstruisani stanovi iz komunističkog vremena i materijalni svet ondašnjih vremena se može porediti sa današnjim.

U parkovima statua, poput onog u Budimpešti, nastaje komično-nadrealan efekat usled umnožavanja sličnih patetičnih ideoloških spomenika koji su izloženi jedan pored drugog.

Takvi muzeji se obično kritikuju zbog toga što normalizuju komunističku eru i moralne osude zamenjuju humorom. Naposletku, nema ničeg zločinačkog u istočnonemačkom Trabantu ili bugarskom "Čuškopeku" za pečenje paprike. Ovaj potonji je na nacionalnoj televiziji proglašen za "revoluciju bugarskog domaćinstva 20. veka".

Sećanje na komunizam aktivira se i umetnošću. U prošlosti su umetničke akcije nudile indirektan način podsmevanja režimu. Sjajan primer za to je bio sovjetski "soc-art" – on se poigravao predmetima propagande, slično kao što se pop-art poigravao predmetima potrošačkog društva.

U mestima, gde izgleda kao da prošlost nije prošla, danas pojedine umetničke grupe pokušavaju da prevaziđu moralnu apatiju. Egzotični bunkeri diktatora Envera Hodže u Albaniji koriste se za različite performanse.

I u jednom bivšem bunkeru komunista u Rumuniji danas se mogu videti umetnička dela. Tajni prostori moći čine se vidljivim zbog estetske blasfemije i pokreću nove debate. I pored toga je taj umetnički gestus vrlo udaljen od istorijskog narativa koji bi se očekivao od jednog muzeja.

Bugarska je veoma dugo oklevala i dugo nije mogla da se odluči ni za jedan od tih različitih muzeja. Nije stvorila nikakav ozbiljan centar za sećanje na komunističku epohu, jer je za neke za to bilo prerano a za neke prekasno.

Muzej terora nije stvoren jer bivši komunisti i danas imaju centralnu ulogu u bugarskoj politici. Jedini veliki antikomunistički ritual bilo je rušenje mauzoleja Georgija Dimitrova, koje je izazvalo gnev i posprdne komentare.

U poređenju sa drugim zemljama iza Gvozdene zavese, u Bugarskoj je bilo relativno malo žrtava komunizma. Na primer, tu nije bilo masovnih protesta i njihovog nasilnog gušenja kao u Mađarskoj 1956. ili u Pragu 1968. S druge strane, proces političke tranzicije devedesetih godina u njoj je bio teži nego u mnogim drugim državama bivšeg Istočnog bloka. Sećanja na teror početnih vremena komunističkog režima su se razvodnila i našla u senci novih trauma.

"Suverenistička" verzija komunizma najmanje ide uz Bugarsku, koja je bila poznata kao blizak satelit Sovjetskog Saveza. Danas je čak poznato da je diktator Todor Živkov dva puta predložio da njegova zemlja postane deo Sovjetskog Saveza. Moskva je to, srećom, odbila. Rodna kuća diktatora je jedan od retkih muzeja u Bugarskoj koji, mada vrlo oprezno, baca pozivitno svetlo na komunističko vreme.

Svakodnevnu verziju socijalizma u Bugarskoj prezentira više amatera na osnovu svojih kolekcija predmeta koji izazivaju nostalgiju. Neki od njih su se pretvorili u komercijalne projekte kao što su Retromuzej ili "Crveni apartman", gde se mogu čuti vickaste priče o ofucanim stvarima koje je nekada posedovala prosečan bugarska porodica.

Takve izložbe se obraćaju stranim turistima čiji pisani komentari u knjizi gostiju ukazuju na to da nisu shvatili ironiju. Oni, na primer, pišu: "Venceremos! Nek živi komunizam!"

Ali, zašto tako malo Bugara posećuje takve izložbe? Ulaznice su skupe, a izloženi predmeti i dalje su deo svakodnevice mnogih građana, pa je teško zadržati estetsku distancu prema eksponatima.

Jedini muzej u Sofiji koji radi uz državne subvencije posvećen je umetnosti socijalističkog vremena. On objedinjava propagandu i dela veće vrednosti, slikare koji su bili deo nomeklature i žrtve režima. To je neuspeli kompromis i Muzej je kritikovan zbog toga što mu nedostaje konceptualno jedinstvo i orijentacija na cilj.

Sada Sofija imitira Rumuniju i hoće da tunel ispod jedne stare komunističke zgrade pretvori u umetnički prostor. Glavni argument u prilog tome je da će doći mnogo turista. Nije li to malo čudan način sećanja – imitacija tuđih sećanja?

U osnovi su svi ti projekti sećanja u komunističkim zemljama na mimetički način razvodnjeni. Bugarska je na začelju kolone. Nije joj uspelo da se sama suoči sa svojom istorijom, pa se bojažljivo obazire oko sebe kako bi od nekoga pozajmila obrazac sećanja.