Goldštajn: Pravo pomirenje mora početi u Jasenovcu

Na godišnjicu proboja jasenovačkih logoraša, 22. aprila, RTS je emitovao razgovor sa Ivom Goldštajnom, autorom knjige "Jasenovac", do sada najkompletnijeg skupa činjenica i analiza o najvećem stratištu na prostoru nekadašnje Jugoslavije. O knjizi i razgovoru sa autorom piše urednik na RTS-u Nenad Milošević.

Sećanja na poznanstva s Goldštajnima i Ivinima

Sa Slavkom Goldštajnom sam se upoznao 2011. godine kada sam snimao sagovornike za seriju Anisemitizam. Tada mi je Slavko pričao o dva sistema ustaških logora: gospićki i jasenovački. Obično ljudi misle da logor Jasenovac nalazio na jednom lokalitetu, ali on se zapravo, kao logorski sisitem, sastojao od pet logora.

U to vreme Slavkov sin Ivo Goldštajn bio je na dužnosti ambasadora Republike Hrvatske u Parizu.

Ostala mi je u sećanju Slavkova priča o slušanju Hitlerovog govora na radiju, mislim iz 1936. kada su se Slavkov otac i njegov stric po prvi put uplašili Hitlera. Naime, mnogi Jevreji u evropskim državama smatrali su da je Hitler prolazna pojava i da će kao i nekoliko nemačkih kancelara pre njega brzo otići.

U mojoj seriji o Milovanu Đilasu učestvovali su i Ivo Goldštajn i njegov stric Danijel Ivin. Sva trojica su istoričari, sa mnoštvom objavljenih knjiga i članaka. Slavko i Ivo Goldštajn objavili su obimnu monografiju o Titu, a Slavkova knjiga 1941. godina koja se vraća bila je veoma zapažena među istoričarima u regionu a i na širem prostoru.

Sećam se da sam sa velikim uživanjem slušao Slavka Goldštajna jer je imao velikog govorničkog dara. Teme je zahvatao pažljivo, analitički i izlagao ih staloženo, ne žureći, što mi svi ljudi novog doba, na štetu našu i naših slušalaca, činimo.

S druge strane, njegov rođeni brat Daniel Danko Ivin, kojem je dr Franjo Tuđman bio mentor za njegov nikada neodbranjeni doktorat, i koji je hapšen zajedno s Mihajlom Mihajlovim, Šejkom, Peđom Isusom i drugima, jedan je od najuzbudljivijih sagovornika koje sam sreo. On u izlaganju krene na nekoliko strana, ali posle nekog vremena sve se te strane stope u jedan tok, i to njegovim anegdotama daje posebnu draž. Prošlost samo što ne zamiriše iza njegovih reči.

Profesoru Ivi Glodštajnu verovatno su činjenice da su mu otac i stric istoriografi olakšale u neku ruku njegova istraživanja, ali s druge strane je to, pretpostavljam moglo biti i breme, da se kao istraživač bavite prošlošću posle strica i oca, koji su u istoriji i učestvovali i koji su o njoj pisali.

I knjigu "Jasenovac", kao i nekoliko prethodnih, Ivo je započeo u četiri ruke s ocem. Nažalost, Slavko je brzo zbog bolesti morao da odustane i nije dočekao njen izlazak iz štampe.

Moj Jasenovac

Moje zanimanje za logor Jasenovac datira iz dečačkih dana kada mi je u ruke dospela knjiga Slučaj Andrije Hebranga Mila Milatovića, čiji se najveći deo odnosi zapravo na stradanje logoraša u Jasenovcu.

Jasenovac je u mnogima od nas istovremeno potiskivan i obnavljan, kao neka trauma iz detinjstva. A u nekom životnom dobu dođe vreme da pokušamo da se s tim traumama suočimo, otvoreno i hrabro.

Knjigu "Jasenovac" Ive Goldštajna pročitao sam s velikom strašću. Jednostavno, to je dobro napisana knjiga na koju mislite dok pravite neminovne pauze u čitanju, koja u vama, bez obzira na temu izaziva bartovsko zadovoljstvo u tekstu.

Šta me je u toj knjizi tako privuklo i uzbudilo. Mi sa žudnjom za saznavanjem prošlosti pristupamo istoriografskim delima. Ona, ako su ubedljiva i dobro napisana menjaju naše predstave i o sadašnjosti i o mogućim pravcima kuda svet a i naš život u njemu mogu da krenu. Ono za čime tragamo jeste smisao i kontinuitet od tačke A u prošlosti, do trenutka u kojem čitamo o toj prošlosti, ili gledamo, slušamo. Ozarujemo se kada nam neko rekonstruišući, oživi prošlost, ma kakva ona bila, kada joj da smisao.

Ja zapravo sledim dve linije: jedna je hronološka a druga je problematska, rekao mi je u razgovoru profesor Goldštajn. Posle sam pomislio kako je to najbolji način da se jedna tako složena materija, decenijama prekrivana i prašinom i premazivana lakom, približi današnjem čitaocu.

Dakle, tim logoraškim sudbinama, o čijim sam smrtima i mučenjima i ranije čitao, Goldštajn pristupa otvoreno, ne odvraćajući pogled od ljudi i kada gube dostojanstvo i zdravlje, kada postaju blede senke a ne heroji, od ljudi od kojih bi neki, po svedočenjima, pristali da umru odmah pošto se dobro najedu.

Ivo Goldštajn ne skreće pogled ni sa najtamnijih i najtragičnijih mesta jasenovačkog pakla pišući istovremeno i o mestima, malim oazama nade, preostale ljudskosti i retkog humora, tako neophdnog čoveku.

"Ni istraživači ni čitaoci ne vole da vide slike u kojima se ljudsko biće spusti ispod nekog praga dostojanstva, i odvraćaju pogled od slika u kojima čovek gubi atribute ljudskog bića. Posle nekoliko sedmica provedenih u logoru čovek gubi pamćenje", piše Goldštajn.

Čitalac neprekidno želi da pročita kako su se zatočenici spasili, pobegli, ili ubili krvnika. U Jasenovcu je to bio slučaj jedan od hiljadu ili jedan od više hiljada. Ima i herojskih primera: kao što je slučaj s Milom Boškovićem, sekretarom KPJ u Jasenovcu koji svom krvniku Ivici Matkoviću, jednom od Četiri M, koji mu na nastupu komanduje da legne potrbuške kako bi ga ustrelio kaže da želi da krvniku gleda u oči dok umire.

Od dvadeset i dva logora smrti, popisanih u Jad Vašemu u Jerusalimu samo dva nisu bila pod nacističkom nadležnošću, a jedan od njih je bio Jasenovac.

Sistem logora Jasenovac se menjao tokom svog četvorogodišnjeg postojanja, i stoga se ne može samo sa jedne ili nekoliko strana prići onome što se stvarno događalo. Postojala je navodno i takozvana mirna godina, kraj 1942. do kraja 1943. kada je u logoru ubijeno ili umrlo „samo‟ 8.000 ljudi.

Izvori

Razni su izvori koje navodi i ukršta Ivo Glodštajn u knjizi, od svedočenja memoarista: Ilije Jakovljevića, Nikole Nikolića, Ervina Milera, Milka Rifera, Nikole Nikolića, Egona Bergera, Ante Cilige i drugih, preko radova Antuna Miletića, iskaza logoraša koje je još AVNOJ 1942. objavio, iskaza svedoka i optuženih sa suđenja okupatorima i domaćim izdajnicima posle Drugog svetskog rata i drugih primarnih i sekundarnih izvora. Sam autor bio je svedok na suđenju Dinku Šakiću.

O logoru Jasenovac je objavljeno preko 1.100 knjiga od kraja Drugog svetskog rata do danas.

Ivo Goldštajn je pokušao da prikaže istoriju Jasenovca iznutra, ukrštajući iskaze i svedočanstva svedoka o istom događaju, ostavljajući čitaocu da sam proceni koji je bliži istini. Koristeći takvu metodu uspeva da neke događaje osvetli skoro u potpunosti.

Ova knjiga je, kako njen autor kaže, napisana za one koji se čude nad jasenovačkim zločinom, a među takve spada i autor ovog teksta.

Goldštajn nam otkriva i unutrašnju organizaciju logora, podelu rada i odgovornosti kao i odstupanja od pravila ponašanja, kako logoraša i logornika (starešina iz redova logoraša), tako i ustaša i čuvara.

S druge strane analizira i poziciju logora Jasenovac u pravnom i političkom sistemu NDH, kao i paradržavne aktivnosti i veze oličene pre svega u odnosu Pavelića i Maksa Luburića, zapovednika logora, alfe i omege logora tokom čitavog njegovog trajanja, bez obzira na smenu sa komandnog mesta i internaciju u koju je oteran pod pritiskom Nemaca.

Naime, Nemci su došli do zaključka u jednom trenutku, krajem 1942. da se terorom nad Srbima i drugima u logoru i uopšte u NDH, samo regrutuje sve veći broj partizana. Treba na ovom mestu reći kako je i Hitler pred kraj rata, kada je totalni nemački poraz bio samo pitanje dana, rekao kako je bar uspeo da uništi evropske Jevreje. I Luburić je bio opsednut uništavanjem Srba, komunista i Jevreja, koji su za njega, kao i za njegove učitelje u nemačkom logoru Zaksenhauzen-Orenijenburg gde je bio na obuci, predstavljali nižu rasu, a sami Jevreji antirasu.

Veliki deo deportovanih u logor, a procenjuje se da je u njega ušlo između 120.000-130.000 ljudi, nije preživeo.

Veliki broj žrtava nije evidentiran jer je pre samog ulaska u logor već bio mrtav od iscrpljenosti, batina i usputnih likvidacija u transportima, ili je odmah pred ulazom u logor vođen na Gradinu, stratište na drugoj obali Save i tu likvidiran.

Logor Jasenovac III mogao je da primi najviše 3.000 logoraša, sve preko tog broja je likvidirano nakon povremenih selekcionisanja u kojem su bolesni, stari i nepodobni odvajani za likvidaciju, a oni koji su ostajali u životu su iznurivani slabom ishranom i radovima na nasipu ili u logorskim ekonomijama.

Posle nekoliko meseci, najčešće su takođe postajali kandidati za Gradinu, ili ubijani za primer na samom nastupu, ili negde usput na nekoj ekonomiji u krugu ili van logorskog kruga gde su ih ustaše odvodile na rad.

Sama logorska uprava je bila protiv evidentiranja logoraša. Ustaše su jednostavno imale nameru da zatru i logoraše i svaki trag o njima.

Ustaštvo kao ideologija

Pored novih saznanja o sistemu logora Jasenovac ova knjiga je veoma važna i zbog činjenica, sada organizovanih u novi poredak, o samom ustaškom režimu i njegovim osobenostima i karakteristikama.

Dakle, ustaštvo je bilo, kao ideologija, eklektički pogled na realitet, kaže Goldštajn, zasnovano na iskrivljavanju ideoloških postavki Ante Starčevića a sa elementima nacističke i fašističke ideologije. S druge strane, to je bio totalitarni i teroristički režim koji je sistematski koristio teror za ostvarivanje svojih ciljeva, pa i tamo gde se on nije video, kao senka je stajao nad ljudima.

Zakonska odredba od 17. aprila 1942. predviđala je preke sudove koji kao sankciju izriču isključivo smrtnu kaznu, gde nije predviđen pravni lek, a molba za pomilovanje ne odlaže izvršenje, koje se moralo sprovesti tri sata od izricanja presude.

Srbi, Jevreji i komunisti su i zakonski proglašeni najvećim neprijateljima hrvatskog naroda. Cilj takve politike bio je stvaranje čistog hrvatskog životnog prostora. Sve to, naravno, zvučalo je poznato još u to vreme. NDH je prilagodio nacističke rasne zakone, preuzevši antisemitske motive nacista i fašista, priključujući im i težnju ka uništenju Srba.

Suverenost NDH

U kolikoj su meri Nemci u NDH nadgledali i kontrolisali vlast? Nijedan pokret vojnih jedinica nije se smeo izvesti bez nemačkog dopuštenja. Italijani su u drugoj polovini 1941. reokupirali Jadransku obalu i Liku. Logori su u negativnom i tragičnom smislu bili mesto slobode za ustaše. Tu su, pod izgovorom da sprovode u delo i politiku Rajha ubili desetine hiljada ljudi na najsvirepiji način kakav nije viđen u modernom dobu, ili dvadesetom veku.

Jednostavno, NDH je bukvalno bila država u kojoj su vladali teororisti obučeni u uniforme, držeći se samo prividno opštih pravnih i zakonskih načela. Takva država je posle angažovanja nemačkih vojnih jedinica u akcijama čišćenja u NDH morala snositi i nemačke vojne izdatke ili bar njihov veliki deo.

Treba reći da su vlasti NDH bile dužne da šalju, kako se rat razbuktavao, sve više ljudi na takozvani dobrovoljni rad u Nemačku. U početku, na rad su se ljudi javljali dobrovoljno, a kasnije pod prisilom. U jednom trenutku to je značilo spas, naročito za Srbe u NDH. Tako je 1942. u Nemačku otišlo na rad 20.000 Srba deportovanih u Jasenovac posle akcija "podizanja sela" na Kozari.

Posle reokupacije italijanske sfere uticaja u NDH i logori iz gospićkog sistema logora: dva logora na Velebitu i dva logora na ostrvu Pagu morali su biti zatvoreni. Oni su takođe bili logori smrti. U njima je bilo zatočeno 30.000 ljudi. Preživelo je svega nekoliko hiljada koje su ustaše posle italijanske reokupacije deportovali u jasenovačke logore. Prvi zarobljenici Jasenovca bili su zapravo logoraši iz gospićkog sistema logora, oko 3.000 Srba i Jevreja.

Sistem logora Jasenovac

Sistem logora Jasenovac sastojao se od pet logora: Jasenovac I Krapje, 12 kilometara nizvodno od Jasenovca; Jasenovac II Bročice u selu na dva kilometra od mesta Jasenovac; Jasenovac III Ciglana smešten u samom istoimenom mestu, glavni i najveći logor; Jasenovac IV Kožara, radni logor smešten u kožarskom pogonu Jasenovca III i logor Jasenovac V Stara Gradiška, u predratnom zatvoru udaljenom tridesetak kilometara nizvodno Savom od Jasenovca.

Stara Gradiška je isprva bio zamišljen kao logor za Hrvate ali je vremenom postao kopija u malom, kako kaže autor knjige, Jasenovca III Ciglane. Gradiška je bila rezervisana pre svega za – antifašiste, komuniste, skojevce, partizane i partizanske simpatizere, a posle "čišćenja" Kozare 1942. i logor za decu sa Kozare.

Ustaška i logorska organizacija vlasti

Iako su formalno iznad Luburića bili ministar policije, Dido Kvaternik i sam Pavelić, zapovednik Luburić imao je direktne kontakte sa Pavelićem čiju je naklonost nesumnjivo uživao i kojem je, izgleda jedinom polagao račune.

Unutrašnju upravu su činili – logornik, zamenik logornika, zapovednik rada, vođa rada, grupnik (poslovođa), zatim stotnik, desetar i pisarnica.

Logor je zapošljavao u proseku 3.000 logoraša. Jedna od najvećih radnih grupa bili su grobari čiji je životni vek bio dva meseca.

U logoru su se vremenom formirale razne zajednice - masoni, partijska organizacija, ekonomske, razne zemljačke organizacije. Bez zajednice logoraša koje su nekada brojale samo nekoliko članova, pojedinac se nije mogao nadati da će preživeti. U zajednicama su ljudi ispoljavali solidarnost, često na visokom nivou.

Jesi li komunista ili četnik?

Kriterijumi za deportaciju u Jasenovac često su bili potpuno arbitrarni. Najduža zatvorska kazna iznosila je tri godine, ali ju je malo ko dočekao, pa i ako jeste zadržavan je i dalje u logoru.

Od uhapšenih Srba su tražili da se izjasne – da li su komunisti ili četnici, a kada bi im uhapšenici odgovorili da nisu ni jedno ni drugo, ustaše su onda mlađe ljude svrstavali u komuniste a starije u četnike. Obe grupe su imale pođednako male šanse da prežive. Novopridošli u logor su retko popisivani.

Kao i u drugim logorima smrti logoraši su ubijani tokom samog transporta u logor, jer su trpani u velikom broju u vagone, provodeći dane bez vode i hrane. One koje ne bi uspeli da smeste u vagone često su ubijali na licu mesta.

Na ulasku u logor predavali su sve dragocenosti, u koje su po ustašama spadale i naočare koje su se smatrale gospodskom stvari. Kada su pobijeni ili deportovani srpski seljaci u selima oko logora njihova stoka i pokućstvo takođe su postajali plen ustaša.

U logoru je bilo zabranjeno čitanje knjiga dok se slušanje stranih radio-stanica kažnjavalo smrću.

Ustaške vlasti su koliko god su mogle bile neosetljive na prigovore Nemaca, Italije i Crkve pa su se međunarodne komisije koje su obilazile Jasenovac pokazale kao čista farsa.

Iako je u logoru bilo zatočeno 46 lekara od kojih je logor preživelo samo njih osam, lekarske nege skoro da nije ni bilo, osim kada su pred raznim komisijama koje su dolazile u logor pokazivani navodni bolesnici, zapravo najzdraviji logoraši koje su ustaše stavljale u čistu posteljinu, dok bi one iole bolesne i slabe pre toga pobili.

Krvnici, kriminalci, cinkaroši i konfidenti

Jasenovac je bio predviđen i za ustaše koji bi se ogrešili o disciplinu. Neki su i ubijeni a neki su postali zapovednici i najveći krvnici kao na primer Ljubo Miloš ili Miroslav Filipović Majstorović.

Zanimljiv je slučaj Vladimira Singera, pokrštenog Jevrejina koji je bio istaknuti ustaša između dva rata, čak vodeči ideolog, ali koji je zajedno sa familijom stradao u Jasenovcu pod nerazjašnjenim okolnostima.

Pojedini zapovednici i ustaški oficiri, inače največi krvnici, bili su ljudi koji su voleli umetnost, voleli da razgovaraju o književnosti, dok su drugi bili polupismeni ili nepismeni seljaci. Treći su zapravo bili okoreli kriminalci, kojih je bilo i među logorašima. Oni su najčešće postajali cinkaroši i konfidenti, a neki od njih su, kako kaže Goldštajn, obukli i ustaške uniforme. Kriminalci su uživali veliku naklonsot ustaša.

Pojedini logoraši su postajali mezimci ustaša a neki od njih su čak i učestvovali u likvidacijama. Zanimljivo je da su ih ustaše, sve njih, pre ili kasnije likvidirale.

Hrana

Logoraši su u proseku u Jasenovcu dobijali sto grama kukuruznog brašna na dan. Borba za hranu bila je neprekidna, krađa hrane, pa čak i jednog krompira, kažnjavala se smrću. Meso su logoraši jeli najčešće kada neka životinja na ekonomiji ugine. U Staroj Gradiški je u jednom trenutku sva trava bila pojedena. Tifus je pokosio veliki broj logoraša ali i jedan broj ustaša.

Nastup

Nastup, postrojavanje logoraša pred ustašama bilo je nešto najzlokobnije: tada su ljudi izdvajani pod optužbom ili ne, ponekad su ubijani na licu mesta a ponekad odvođeni na Gradinu na klanje, iako bi dan-dva ranije ustaše sa dotičnim logorašem ili grupom njih zbijali šale. Ustaša je, bez obzira na čin, mogao premlatiti ili ubiti bilo kojeg zatočenika bez ikakvog razloga.

Industrija smrti

Ustaše su, što su bili veće ubice i monstruozniji koljači, imali veće šanse za brži napredak u hijerarhiji.

Inženjer Hinko Pičili je početkom 1942. došao na ideju da napravi peć za kremaciju leševa u samom logoru. Prve žrtve te peći-krematorijuma tri puta četiri metra, bili su sami njeni graditelji. Žrtve su dovođene noću i ubijane maljevima i nakon toga bacane u peć. Postoje svedočenja i da su živi ljudi bacani u krematorijum. Peć je prestala s radom u maju 1942. kada je preuređena.

Od svih mnogobrojnih stratišta logorskog kompleksa Jasenovac najveće je bilo ono u selu Donja Gradina na bosanskoj obali Save, gde su posle Kozaračke ofanzive prvo poklani lokalni Srbi, njih dve stotine. Te grobnice su snimljene iz savezničkih aviona i odnedavno su te fotografije dostupne istraživačima.

Na Gradini su ubijani maljevima i noževima nad jamama. Romi su bili u jamama i slagali leševe, na kraju ih posipajući krečom i zemljom.

Ustaše su gotovo sve poznate načine na koje su ljudi ubijani i mučeni tokom vekova na Balkanu primenjivali i u Jasenovcu. Postojao je kult ubijanja, naročito klanja.

Logorske ustaše regrutovane su iz reda lumpenproletarijata, najčešće od siromašnih hercegovačkih mladića. U ubistvima u Jasenovcu su učestvovali gotovo svi članovi ustaške posade. Najveći pokolji odvijali su se za velike praznike, Uskrs i Božić, kao i kada je iz Zagreba u logor dolazio Maks Luburić, a jedan od najvećih je svakako bio kada su ispraćali Luburića iz Jasenovca, uoči "mirne godine" kada je ubijeno između 800 i 1.500 ljudi u jednom danu.

Iako navodno Nemci nisu znali za zločine svakodnevno činjene u Jasenovcu, nemački vojnici i oficiri smešteni u nemačkim vojnim postajama su učestvovali u silovanjima žena koje su najčešće posle toga ubijane.

U krugu familije

Koliko je bliska veza između Pavelića i Luburića bila, i pored insistiranja Nemaca da se Luburić ukloni i kazni, govori i činjenica da ga je Pavelić pred sam kraj rata promovisao u generala i vrhovog zapovednika svih oružanih snaga NDH.

Zanimljive su i rođačke veze među zapovednicima Jasenovca. Vjekoslav Luburić bio je bliski rođak Ljube Miloša. Dinko Šakić oženio se polusestrom Luburićevom, kao i Jakov Džal, pukovnik ustaške vojske koji je povremeno dolazio u logor. Svi zapovednici logora Jasenovac bili su emigranti, a sam Luburić je proveo sedam godina na Liparima u Italiji u internaciji, što je inače i jezgro predratnog ustaškog pokreta.

Među jasenovačkim zlikovcima istaknuto mesto ima i nekoliko žena, već spomenuta Nada Šakić, polusestra Maksa Luburića, zatim Božica Obradović, koja je još sa Marijom Majom Budžon činila "crnu trojku" koja je učestovala u brojnim likvidacijama.

Žrtve

U najmanjem procentu Jasenovac su preživeli Romi, zatim Jevreji i Srbi. Zanimljivo je da su u logoru stradali i istaknuti intelektualci pod optužbom da su masoni.

I pored toga što su na katoličku veru tokom rata prelazili i Srbi a kao muslimani se izjašnjavali i bosanski Romi, to im najčešće nije bilo od pomoći pri odlučivanju ko će biti deportovan u Jasenovac. U Jasenovcu je stradala, u prvoj godini postojanja gotovo sva romska populacija, njih 16.170. Za smrt Roma nije odgovarao ni logoraš a kamoli ustaša, piše, na jednom mestu Goldštajn.

Naročito je bila tragična sudbina kozaračke dece koja su u logoru Stara Gradiška ostavljena jer su im roditelji koji su ostali u životu posle "redarstvene akcije" na Kozari otišli na rad u Nemačku. Polovina te dece umrla je od posledica gladi, bolesti i fizički je likvidirana. Pretpostavlja se da je polovina spasena, oko 6.000, a veliku zaslugu za to ima Diana Budisavljević, Austrijanka koja je imala dobre vreze sa Nemcima u Zagrebu. Nažalost, deca su nastavljala umirati i kada su izvučena iz logora tako da je od 12.000 dece preživelo od 3.000 do 3.500 dece.

Zanimljivo je da je nekoliko dečaka učestvovalo u samom proboju 22. aprila 1945.

Razmene

Logoraši, naročito članovi KPJ, služili su i ustašama i Nemcima za razmenu zarobljenika kojih je kako je rat odmicao bilo sve više i više.

Ustaše su i kada je za nekog stigla molba da bude pušten ili kada je neko iz vrha vlasti intervenisao znale da kažu da je dotični mrtav, a njegova prava smrt usledila bi nakon dan-dva. Istovremeno je izdavan nalog da se neko pusti i tajni nalog da bude likvidiran.

Zašto partizani nisu oslobodili Jasenovac?

Za logor Jasenovac je relativno rano saznala i izbeglička vlada u Londonu. Nekoliko logoraša je u martu 1942. svedočilo pred Nedićevom komisijom u Beogradu. Pojedini nemački oficiri i redstavnici u NDH znali su a neki od njih i pokušavali da zaustave masovne zločine jer im je bilo stalo i do dobrih odnosa sa kvislinškom Nedićevom vladom.

Najčešća pitanja vezana za Jasenovac su bila – zašto ga partizani nisu oslobodili i zašto logoraši nisu digli ustanak, kao na primer Jevreji u Varšavskom getu.

Logor je bio smešten na takvom mestu koje je eventualne napadače svojim karakteristikama odvraćalo od napada: prirodnim preprekama, rekama Unom i Savom, zatim močvarnim predelom na severu. Logoraši su neprekidno radili na učvršćivanju odbrambenog pojasa, zidani su bunkeri u Gradini i na drugim mestima oko logora.

Jasenovac je čuvalo oko 3.000 ustaških vojnika, dakle bilo ih je podjednako kao i logoraša. Nemcima je bilo veoma stalo da se sačuva pruga Beograd‒Zagreb. Znalo se da će u slučaju napada ustaše prvo pobiti logoraše tako da su partizanima javljali da ih ne napadaju. U takvim situacijama neblagovremene akcije pokazuju se kobnim.

Partizani su to želeli, i slavonski ali i sam Tito, koji je čak i naredio "da se ispitaju mogućnosti da se logor oslobodi".

Međutim, sami logoraši i partijska organizacija u logoru su bili protiv toga jer su znali kakva će rekacija ustaša biti u slučaju napada na logor. Nada u oslobađanje ili u beg iz logora nikada nije nestala kod logoraša. Čekao se povoljan trenutak a on je došao tek kada je postalo izvesno da se kraj rata i samog logora bliži a da ustaše ne žele da ostave svedoke u životu. Logoraši su se odlučili na proboj u najnepovoljnijem trenutku. Zato je i broj preživelih bio tako mali.

Pre proboja 22. aprila 1945, ustaše su dan ranije poubijale 500 do 600 zatvorenica. U proboj je krenulo oko 1.000 logoraša iz Jasnovca III Ciglane, 90 je preživelo. Logoraši smešteni u Kožari preživeli su proboj u još manjem broju jer su se tek posle podne odlučili na proboj, slično je bilo i u Staroj Gradiški. Ustaše su minirale i palile objekte u logoru i uništavale dokumentaciju.

Građevinski materijal za kojim je odmah posle rata vladala velika tražnja brzo su razgrabili lokalni seljaci, kao i mašine preostale u logoru. Posle nekoliko godina logor je bio raščišćen.

Zbog čega je u kulturi sećanja Jasenovac potiskivan?

Neposredno posle rata jednom broju jasenovačkih zlikovaca je suđeno i neki od njih su dali vredna svedočanstva pre nego što su osuđeni na smrt, naročito Ljubo Miloš, Filipović Majstorović, Ante Vrban i drugi. Nažalost, jedan nemali broj nije stigla kazna.

Sama socijalistička vlada posle rata, piše Goldštajn, želela je da prikaže naciste i fašiste kao glavne zločince a domaće kvislinge kao sekundarne aktere, što je kao rezultat imalo stalni deficit istine o zločinima kvislinga. To se po rečima autora pokazalo kobnim u osamdesetim godinama dvadesetog veka. U devedesetim se sve na neki način, u manjoj meri, ali sa velikim podudarnostima ponovilo i nije slučajno Slavko svoju knjigu naslovio: 1941. godina koja se vraća.

Kad bi bili samo Srbi i Hrvati u igri stvar bi bila manje komplicirane, kaže negde na kraju naših razgovora Ivo Goldštajn. Tu nije samo u pitanju 41‒45, nego i 91‒95, nastavlja on, proces pomirenja koji se mora dogoditi mora se dogoditi preko Jasenovca.

broj komentara 5 pošalji komentar
(nedelja, 28. apr 2019, 15:26) - anonymous [neregistrovani]

Да није Јевреја ми Срби не би данас знали за ужасе НДХ...

...толико о нама! Голдштајну вечно хвала за књигу - треба то објавити у данашњој Хрватској где се Јааеновац и злочини НДХ!

(nedelja, 28. apr 2019, 12:30) - anonymous [neregistrovani]

Да није Јевреја ми Срби не би данас знали за ужасе НДХ...

...толико о нама! Голдштајну вечно хвала за књигу - треба то објавити у данашњој Хрватској где се Јааеновац и злочини НДХ!

(nedelja, 28. apr 2019, 12:07) - anonymous [neregistrovani]

Teško će to ići 3

Pa BiH i treba podijeliti, to misli i 2/3 BiH stanovništva. BiH je neodrživ projekt sponzorisan iz vana s ciljem podrške unitarnoj BiH.

(subota, 27. apr 2019, 18:29) - anonymous [neregistrovani]

Teško će to ići 2

1991-1995 se radilo na podjeli BiH! O tome svjedoči emisija "Pad Krajine " i druge emisije!

(petak, 26. apr 2019, 09:57) - anonymous [neregistrovani]

Tesko ce to ici

Srbija ne bi danas dobila tuzbu pred medjunarodnim "pravom" koje kontrolise Amerika ako bi tuzila Hrvatsku za Jasenovac, ali moze da uradi sledecu stvar - da izgradi memorijalni centar secanja na zrtve jasenovackog genocida u Beogradu, da svaki strani politicar, svaki turista koji dodje u Srbiju vidi kroz kakav pakao je prosao srpski narod, moze da kroz medije vise edukuje srpski narod o zlocinima ustasa jer mnogi Srbi danas o logorima NDH jako malo znaju. A kad se promene desavanja na globalnoj sceni, tuziti Hrvatsku pred svim medjunarodnim sudovima i traziti teritorijalnu odstetu za Jasenovac, Oluju i Bljesak jer na to imamo pravo kao sto su imali Jevreji.