Pritisak Zagreba na Beč – loš tajming majka svakog poraza

Antiislamski atentat na Novom Zelandu ima sve ozbiljnije konsekvence na austrijsku politiku. Kancelar Sebastijan Kurc optužuje predstavnike Slobodarske partije za blizinu sa austrijskom Identitetskom grupom. Potpuno ignorišući trenutak u kome se Austrija nalazi, Hrvatski sabor igra presing prema Beču, zahtevajući da se komemoraciji u Blajburgu skine epitet desnog ekstremizma. Predsednik Sabora Jandroković traži sastanak u četiri oka sa šefom austrijskog parlamenta Volfgangom Sobotkom. Loš tajming je majka svakog poraza.

Neposredno posle masovnog ubistva na Novom Zelandu 15. marta, saznalo se da je atentator Brenton Tarant davao novčane priloge francuskim i austrijskim identitenskim grupacijama i ćelijama.

Konkretno u slučaju Austrije, Tarant je u januaru prošle godine na konto Martina Zelnera, lokalnog šefa Identiteta, uplatio 1.500 evra. Pomagao je identitetske pokrete i drugde, ali ovde je reč o Austriji.

Ta vest nije nova, objavilo ju je austrijsko ministarstvo policije samo dan nakon novozelandskog masakra.

Ono što je novo je da se tenzija u austrijskoj koaliciji konzervativaca i slobodara od tada ne smiruje. Naprotiv, unutrašnji pritisak raste i preti opstanku vlade.

Kancelar je ljut i rezolutan u prozivanju koalicijskog partnera zbog "zamagljene granice" prema pravoj, tvrdoj desnici koju predstavlja Zelner.

Sigurno, u prozivkama, opomenama i zahtevima koje kancelar dnevno i u stakatu postavlja Štraheovim slobodarima ima nenameravane komike.

Zar on nije znao da slobodari imaju "zamagljenu granicu" prema autentičnoj desnici? Naravno da je znao.

Naravno da je bio svesan toga da je transformacija Slobodarske partije iz stranke nostalgične istorijske desnice kakva je bila pre Hajdera (preuzeo 1986), preko takozvane "nove desnice" pod Hajderom (do 2000), zaustavljena na pozicijama desnog populizma pod Hajnc Kristijanom Štraheom (od 2005).

Desni populizam je najudaljenija pozicija koju je Slobodarska partija na svom putu prema političkom centru objektivno mogla i htela da dostigne. Više centra se od njih ne može dobiti. Inače postaju konzervativna partija, ono što je danas Kurcova Austrijska narodna partija (OVP).

Čitalac mora znati da se "desni populizam" ovde ne koristi u pejorativnom smislu, već u odnosu prema proklamovanim partijskim ciljevima. Populizam generalno znači da se s te strane obećavaju laka rešenja za kompeksne, praktično nerešive probleme.

U tehničkom smislu se levi i desni populizam ne razlikuju mnogo: desni populisti obećavaju da je moguće zaustaviti migraciju celokupne globalne sirotinje za Evropu, levi populisti obećavaju da je moguće integrisati celokupnu globalnu sirotinju u Evropu. Ili, desni populisti obećavaju da je moguće spasiti evropske kulture pred najezdom islamske migracije, dok su levi populisti uništenje nacionalnih kultura proglasili poželjnim etičkim ciljem.  

Pri tome za populizam bilo koje provenijencije nije bitno kako se partija zove, već kako se odnosi prema urgentnim političkim temama. Nemačka kancelarka Angela Merkel je reagovala kao levi populista kad je u kasno leto 2015. izgovorila istorijsku rečenicu "Mi to možemo!" (smisao "...mi možemo da integrišemo milione koji nas ne podnose"). Francuski predsednik Makron takođe, kada je u jeku predsedničke izborne kampanje rekao: "Francuska kultura? Šta je to? Jeste li ikad videli tako nešto? Nema toga, postoji samo kultura Francuske!"

Ono što trenutno vlada u Evropi je malo jednog populizma, malo drugog. Na delu je nesigurni ekvilibrijum – Evropa se puni islamskom migracijom, brže nego što desni populisti to mogu da spreče, sporije nego što levi populisti to mogu da omoguće.          

Kurc: "Identiteri su odvratni"

Onog trenutka kad je Slobodarska partija pod Štraheom krenula na put prema političkom centru, postavilo se pitanje gde sa onim članovima i simpatizerima kojima se to ne sviđa.

"Autentična istorijska desnica", eufemizam za onu modernu desnicu koja stoji na ideološkim pozicijama fašizma i nacizma, jeste u tom procesu gurnuta van medijski vidljivog, politički socijalizovanog dela stranke.

U gornjoj rečenici se misli na primer austrijske Slobodarske partije – ona se polako oslobađala istorijskog ideološkog balasta, a ekstremna manjina je gurnuta negde ispred i iza porozne granice prema identitetskom pokretu.  

Na primeru Hrvatske, taj se proces odvijao obrnutim smerom – tamo je autentična istorijska desnica ne samo postala medijski vidljiva, politički socijalizovana snaga, već kao svog taoca preuzela čitavu državu i njenu diplomatiju, prisvojila školski sistem, kulturnu produkciju, i krenula u novu ofanzivu zastrašivanja medija.

Dok u Hrvatskoj autentična desnica, budući da je preuzela centar, nigde ne mora da beži i traži ideološka skloništa, austrijska mora.

Tako je u Austriji 2012. osnovano "Društvo za očuvanje i pomaganje kulturnog identiteta", ukratko "Identitetski pokret".

Sve je bilo po Zakonu o osnivanju društava i udruženja. Identiteri su uneseni u službeni registar, u programu naravno nema direktnih referenci na nacističku ideologiju, samo se poziva na kulturu – što u populističkoj levici već važi za nacistički kod.

Dokumentacioni centar austrijskog pokreta otpora karakteriše identitere kao ekstremno desne, i to u autentičnom istorijskom smislu. Od aktuelnijih ciljeva oni zastupaju etnopluralizam/kulturni rasizam i otvoreno proglašavaju islam za neprijatelja Evrope.

Kako je to Austrija mogla dozvoliti? Pa tako što se Zelner i njegovi drže zakona. Oni misle to što misle, bave se političkim akcionizmom, imaju svoje medije i izdavaštvo, izvode ciljane provokacije ispred islamskih bogomolja, ismejavaju funkcionere Partije zelenih i slično. Oni provociraju, ali nikad ne prelaze "crvenu liniju" – a crvena linija je u demokratijama upotreba ili poziv na upotrebu nasilja.

Oni provociraju, ali ne upadaju u parlamente, lokalne skupštine ili televizijske stanice, samo kod establišmenta stvaraju osećaj nelagode.  

Zelnerove akcije idu do granice gde se mogu interpretirati kao upotreba nasilja, ali je za tačnu dijagnozu potrebno pravno tumačenje. Upravo je prošle godine jedan sudski proces završen u njihovu korist, kad je stepen provokacije protumačen kao sloboda mišljenja, dakle ostao ispod pravnog radara.  

Što se Tarantovog novčanog priloga tiče, i tu je situacija za Zelnera u pravnom smislu čista – problem bi bio da je obrnuto, da je on u januaru prošle godine uplatio Brentonu Tarantu na račun 1.500 evra...

Osnovno je da su granice između Slobodarske partije i identitera ostale porozne, nejasne, zamućene. Što niži nivo slobodara, to veće prožimanje.

Unutarpartijskom odlukom od pre pet godina Slobodarska partija je zabranila da njeni funkcioneri budu istovremeno članovi Identitetskog pokreta. Zabrana se poštuje – kod onih u partijskom vrhu. Takvo ograničenje, međutim, ne važi na lokalnim, opštinskim nivoima, ili kod običnog članstva. Ne važi, jer ga je organizaciono nemoguće sprovesti a da to ne ugrozi slobodarsko biračko telo.

Upravo to sada Kurc traži od svog vicekancelara Štrahea, "kristalno jasnu distancu u svakom pogledu prema odvratnoj identitetskoj grupaciji".

Let's stay together...

Štrahe u tom smislu ne može dati više nego što je već dao a da ne izgubi partiju iz ruke, kao što je svojevremeno izgubio Hajder. Kurc to zna, ali ide dalje, odlučan da političku polugu koju mu je Tarantova novčana uplata Zelneru dala u ruke iskoristi do kraja.

Pitanje je do kog kraja? Da li mu je namera da identitere izbaci iz vojske, policije, šou-biznisa i sa slobodarskih balova? Ili je zaista počelo da mu smeta što ga evropska populistička levica i centar prozivaju kao "fašistu" jer vlada sa Štraheom, Kiklom i Kunasekom u timu?

Jedini dostižni cilj koji Kurc kao realista sprovodi je promena Zakona o izveštavanju tajnih službi. One – Austrija ima tri obaveštajne službe – podnose izveštaj ministru policije. To je sada Herbert Kikl, epitom slobodara "nejasnih granica" prema tvrdoj desnici.

Kurc sada forsira zakonsku izmenu po kojoj bi i kancelar dobijao iste izveštaje kao i njegov ministar unutrašnjih poslova. Zar ih sada ne dobija? Dobija, ali mora da traži; ako bi se promenio zakon, dobijao bi ih automatski.

Austrijski mediji već spekulišu sa raspadom koalicije, na primer ORF ili Prese, iako se odmah pravdaju da je to subjektivni utisak. Kurc i Štrahe su od početka nastupali u javnosti kao dva najbolja druga iz klupe, tako da sad njihova prva svađa deluje kao konačni raskid.

Čitav svet je pozornica, a političari samo glumci

Kancelar je očito doneo odluku da je Tarantova novčani prilog Zelneru povod za "pojašnjavanje" slobodarskih pozicija i "utvrđivanja činjeničnog stanja bez ostatka".

Taj proces se na ovdašnjoj političkoj sceni odvija kao oštra pozorišna igra pod naslovom "ko je, ko je nacista?" uz epilog "leti, leti... fašista!".

Pozornica je postavljena kao klopka za desničare – na njoj se sada traže "autentični" da bi se udaljili iz javnog života.

Na takvu scenu sutra i prekosutra stupa predsednik Hrvatskog sabora Gordan Jandroković da bi od Volfganga Sobotke, predsednika austrijskog parlamenta, tražio da Austrija prestane da komemoraciju u Blajburgu krsti terminima "nacistička", "fašistička", "ustaška" i sličnim negativnim epitetima.

Sobotka poziva sve parlamentarne predsednike članica EU na dvodnevnu proslavu, radnu zabavu, profesionalno druženje, sve povodom uspešno okončanog austrijskog turnusa predsedavanja Evropskoj uniji.

Gosti bi da se malo opuste, pojedu i čestitaju austrijskim domaćinima jer su preživeli teški period od šest meseci, usput pokupe neki savet kad oni dođu na red. Samo bi Jandroković radio, pritiskao, ubeđivao i naređivao.

Jandroković je tražio razgovor u četiri oka i tražio ga je tajno. Do informacije o tome su svojim kanalima došli već spomenuti Dokumentacioni centar i Komitiet bivših logoraša Mauthauzena.

"Tajno" je naravno prejaka reč za ono što trenutno radi službeni Zagreb u odnosu na politički topos Blajburga. Pogotovu posle saopštenja hrvatskog ministarstva spoljnih poslova od 14. 3, gde su austrijski mediji opomenuti da prestanu da komemoraciju vide kao "fašistički dernek" (termin: Index.hr).     

"Svi znaju da je to skup pijeteta i da su svi ubijeni na Blajburgu bili nevini." Usput, ovaj drugi deo konstatacije koji se nalazi na sajtu organizatora komemoracije, Blajburškog počasnog voda, mogao bi biti i tačan, onako kao sofizam – na samom Blajburškom polju niko i nije ubijen, već okolo.  

Kupi mi, kupi autobus...

Komemoracija je zakazana za 18. maj i službeni Zagreb ima nameru da je održi pa kud puklo – i pored zabrane dioceze u Klagenfurtu za održavanje biskupske koncelebrirane mise.

Blajburški počasni vod kao organizator, Sabor kao pokrovitelj, Hrvatska biskupska konferencija kao propagandista, nemaju nameru da se pomire sa zabranom. Njihov argument pri tome – zabranjena je, nepravedno, iznenadno i mučki, samo biskupska misa, ali misu može služiti i običan pop, a biskup da trepće iz pozadine.

Zabranjene su političke parole i ustaški simboli, ali nije zabranjen sam skup, autobusi puni posetilaca, dostojanstveno zurenje u istoriju, moralna optužba Evrope da "šutke prelazi preko masakra nad nevinima". Nije zabranjeno hodočašće na mesto tragedije.

Pre tri godine, kada su u stvari evropski mediji počeli da u komemoraciji na Blaburgu prepoznaju "ustaški dernek", Blajburški vod je pokušao da ispravi istorijsku nepravdu da na mestu spomen-obeležja niko nije sahranjen.

Da bi prošla definicija o "hodočašću", mora postojati hodočasno mesto (Wallfahrtsort), crkva, groblje s kostima mučenika. Inače, skup potpada pod nacionalni Zakon o okupljanu i može biti zabranjen i od strane Beča i od strane lokalne vlasti.    

Tada, pre tri godine, gore spomenute hrvatske institucije pokrenule su kampanju za premeštanje posmrtnih ostataka patriota palih 1945. Ne mnogo, u simboličnom obimu, tek toliko da se ljudi ne okupljaju naprazno.

Tu akciju "prevozimo mrtve, proizvodimo relikvije, zatvaramo istorijske nedorečenosti" zaustavio je Crni krst, udruženje koje se brine o vojničkim grobljima. O svim vojničkim grobljima na teritoriji Austrije – domaćim vojnicima Prvog svetskog rata, zarobljenicima, nacistima, vermahtovcima, ruskim vojnicima i, naravno, ustašama i domobranima.

Nema turističkog prometa s mrtvima, presudio je Crni krst – koji, usput, nikad nije održavao javne medijske mise za "pale rodoljube", a padali su u mnogo većem broju nego hrvatski, i češće nego oni bili prisilno mobilisani.

Od gotove stvari pre dvadeset i nešto godina, tvrdoglavost i političko slepilo službenog Zagreba su skup u Blajburgu pretvorili u veresiju.

Sad bi Jandroković molio Sobotku... šta? Da se Hrvatima, onima koji to žele, dopusti da budu ustaše u Austriji, iako je samim Austrijancima to zabranjeno, iako upravo ovog trenutka preko austrijske političke bine brije kampanja protiv modernih predstavnika autentične istorijske desnice?

Takav loš smisao za politički tajming su do sada imali samo Srbi. Sad je prešlo na Hrvate, zdravo da ga nose.

broj komentara 5 pošalji komentar
(nedelja, 07. apr 2019, 12:55) - Воронцов [neregistrovani]

Аистрија је до сада кршила резолуцију УН

Допуштањем прославе у Блајбургу Аустрија је до сада кршила резолуцију УН о забрани обележавања места погибије фашиста. Антихитлеровска коалиција је увела забрану обележавања места страдања фашиста и то је потврђено и резолуцијом УН. Нико није чуо да је та резолуција укинута што значи да и данас важи. Међутим јасно је да одавно многи до тога не држе и да се слободно вечичају фашисти и обележавају мњста њихове погибије као и гробови ако се за њих зна.

(nedelja, 07. apr 2019, 12:18) - anonymous [neregistrovani]

@Austrijski ekstremizam

To sto Vi nazivate hrvatski 'ekstremizam' nije ekstremizam vec velicanje zlocina i zlocinaca. Drago mi je da su konacno poceli da dobijaju po usima i od svojih 'prijatelja'. Toliko su se uzdali u evropske desnicarske stranke, ne sluteci da ce im upravo oni lupati samare na svakom koraku...

(nedelja, 07. apr 2019, 10:39) - NIKOLAKRAJINALONDON [neregistrovani]

josip simunic

Nakon sto je sud za ljudska prava u Strazburu odbio tuzbu hrvata josipa simunica a u kojoj je on tuzio hr. vrhovni sud koji ga je novcano kaznio zbog uzvikuvanja ustaskog pozdrava 'za dom spremni', ne bi trebalo biti vecih problema oko zabrane okupljanja ustasa u Blajburgu.
Ako za Srtazburg nije prikladan spomenuti pozdrav, onda bi jos menje trebalo biti 'podrske' za one koji su vrsili i klali neduzne civile tokom NDH uz taj pozdrav.
Kraj.

(nedelja, 07. apr 2019, 10:18) - milan [neregistrovani]

Austrijski ekstremizam

Austrijski ekstremizam se hrani sa Hrvatskim ekstremizmom.
To je uočljivo za sve one, koje takvi ekstremizmi zabrinjavaju.

(nedelja, 07. apr 2019, 08:22) - Петер Вагфелдт [neregistrovani]

Одличан!

Желим једино да похвалим Гђу. Кнежевић на изванредну анализу и да давно нисам прочитао овако нешто свеобухватно и јасно што се тиче политичке струје у европи. Моје поштовње!