Beč: Bez utehe velike slike

Trenutno pogoršanje austrijske slike nema kompaktnu prirodu, već se pojavljuje kao zloćudna struktura u tri sloja – pod jedan posledice nekontrolisane migracije od 2015, pod dva netransparentni obračuni političke levice i desnice, pod tri dalje pogoršanje odnosa između Zapada i Rusije.

Tačke jedan i tri pokazuju jasan evropski, atlantski, čak i globalni karakter.

Ona pod brojem dva se teoretski može posmatrati kao najnovija epizoda u genezi odnosa levice i desnice na nacionalnom nivou od 1945. naovamo. Praktično, međutim, i ta se tačka aktuelno hrani iz šireg međunarodnog konteksta.

Problem migracija: Zašto Orbanovi ljudi blate Beč?

Koliko god po sebi tragične, trenutne epizode s noževima, biber-sprejovima i povremenom upotrebom vatrenog oružja poseduju izvesnu crnohumornu dimenziju.

Uvertiru je izveo Janoš Lazar, ministar u vladi mađarskog premijera Orbana.

U želji da ilustruje posledice nekontrolisane islamske migracije, Lazar je 6. marta na društvenim mrežama objavio predizborni video gde se vidi kako šeta Bečom i prenosi utiske: Neki delovi grada su postali prljavi i opasni, kriminalni slojevi nove migracije tamo vode glavnu reč, domaći su odatle skoro pa nestali, policija se takođe boji da u njih zalazi.

Medijski komentari u Austriji, javne reakcije, politički odgovori su se kretali od indignacije do uvrede, ali uvek s dozom superiornosti – neće Orban diktirati Austriji kako se vodi država humanističkih tradicija!

Već dan nakon toga, mladi Avganistanac Džafar S. (23) izbo je nožem četvoro ljudi na Nestrojevom trgu i Prateršternu, udaljenost nekih dvesta metara.

Džafar S. je u ranu jesen 2015. ušao u Austriju, u vreme kad su migrantske mase gazile fizičke prepreke na Šentilju, silom gurale austrijsku graničnu policiju u stranu i bez ikakve administrativne evidencije ulazile u zemlju.

Prve tri Džafarove žrtve su bili obični prolaznici, austrijska porodica sa odraslom ćerkom.

Oni su upravo izlazili iz uslovno japanskog, u svakom slučaju azijskog restorana kad su napadnuti.

Počinilac će posle reći da je bio "besan na svoj život", pa mu je trebalo oduška. Više puta je u pritvoru menjao iskaz, da bi poslednje bilo kako mu se trojka "smejala dok je prolazio".

Nakon što je tim potpuno slučajno izabranim ljudima zadao potencijalno smrtonosne povrede, Džafar S. je nastavio ka obližnjem Prateršternu, gde je izbo četvrtu osobu, svog dilera, takođe Avganistanca, njega jer ga je "navukao na drogu".

Prva saopštenja iz policije tvrdila su da "delu nedostaje religiozna ili teroristička dimenzija", što je verovatno trebalo da deluje umirujuće na građane, jer je poznato kako žrtve lakše podnose smrt od ruke poremećene osobe, nego od religioznog fanatika!

Četiri dana posle toga (11. mart) Austrijanac egipatskog porekla Muhamed M. (26) pokušao je da ubije austrijskog stražara ispred iranske ambasade u Hicingu, jednom od bečkih otmenijih predgrađa. (Usput: Muhamed M. je tom prilikom ubijen; ostale žrtve koje se spominju u ovom delu teksta su na putu oporavka.)

Kako je Muhamed služio vojsku u Austriji, u elitnoj nacionalnoj gardi koja ceremonijalno čuva predsednika i paradira pod zlatnim gajtanima kad dolaze strani državnici u posetu, taj je događaj bilo nemoguće medijski "spinovati": Integracija očito ne funkcioniše ni onda kad funkcioniše.

Naravno, ne treba generalizovati, ali državni organi polako ali sigurno napuštaju prostor gde im se toleriše okretanje problema na glavu – kako je njihov prioritet to da spreče prenošenje stigme na sve migrante.

Zašto policija misli da je njen glavni posao da umiruje građane kako nisu svi migranti kriminalni? Zar to nije posao civilnog društva?

U nedelju (10. mart) i utorak (12. mart) došlo je do masovne tuče među Avganistancima na Prateršternu, koji je u međuvremenu postao hot-spot za dilere avganistanske narko-mafije u različitim fazama azilantskog statusa – rešen, nerešen, odbijen, svejedno tu na licu mesta u punom radnom odnosu.

U nedelju policija govori o tridesetak osoba, u utorak o šezdeset.

Posebno je utorak bio strašan – ljudi su bežali na sve strane, pazeći da ne nalete na neki slučajni nož, ili se nađu na putu nervoznoj egzekutivi.

Istini za volju treba reći da su obračun u nedelju počela dva lokalna, moguće arijevska dilera, ali je onda preuzela brojnija avganistanska konkurencija.

U utorak (12. marta) je došlo do simbolički najdrskijeg prepada. Na Heldenplacu, tamo gde su sedišta predsednika države, kancelara, OEBS-a, privremeno i nacionalnog parlamenta, Avganistanac (26) je napao policajca iz osiguranja objekata.

Policajac je sedeo u autu, prolaznik je pokucao na prozor; policajac je otvorio prozor i pitao "o čemu se radi?", prolaznik rekao "pa o tome!", zgrabio ga i pokušao da ga izvuče kroz prozor.

Praterštern je glavni gradski saobraćajni čvor, sada i mesto statistički visokog rizika.

Počelo je još pre dve godine, kada su trojica Avganistanaca (16, 17, 17), upravo pristigla u Austriju balkanskom rutom, do nesvesti silovali u toaletu studentkinju iz Turske.

Heldenplac je mesto sa najvećom koncentracijom austrijske državne moći.

U samo šest dana, Beč je dakle ozbiljno ranjen i u saobraćajno i u simboličko srce.

Situacija je u stvari gora nego što je opisivao Orbanov ministar – on je govorio samo o "prljavim i opasnim predgrađima".

Problem desnica–levica

Austrija ima tri obaveštajne službe – dve vojne za špijunažu i kontrašpijunažu, i kao treću civilni BVT (Služba za zaštitu ustavnog poretka i borbu protiv teorizma) pri Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Pretprošlog petka (9. marta) je ministar policije Herbert Kikl (Slobodarska partija Austrije) poslao Udarnu grupu za borbu protiv uličnog kriminala u pretres sedišta BVT-a.

Osim što još nije završena, čitava priča bi nas odvela daleko, zato na ovom mestu samo najvažnije.

Državno tužilaštvo za borbu protiv korupcije je pokrenulo postupak protiv vrhuške BVT-a optužujući je za finansijske malverzacije (utajivanje dela novca za otkupljivanje Austrijanaca iz ruku terorista, trgovanje praznim severnokorejskim pasošima čije je obrasce Pjongjang naručio od austrijske državne štamparije i sl.).

Kikl je u pretres mogao (i morao) poslati "Kobre" (specijalne državne jedinice) ili "Vege" (specijalne gradske jedinice), ali je umesto njih poslao akcionu jedinicu zaduženu za "uličare".

Razlog: Zbog ličnih veza koje postoje na relaciji "Kobre"–"Vege"–BVT još od vremena konzervativnog ministra policije Ernsta Štrasera (2000–2004), bilo je nemoguće osigurati efekat iznenađenja, pa su protiv civilne obaveštajne kreme poslati oni kojima je dužnost, između ostalog, da jure dilere na Prateršternu, Karlsplacu, metro-liniji U-6 i drugde.

Stvar je još komplikovanija od predstave da su austrijski i bečki specijalci infiltrirani klijentelističkom kulturom.

BVT ima vođstvo blisko konzervativcima (Austrijska narodna partija), ali su prestupi koji mu se stavljaju na dušu počinjeni u vreme prevlasti socijaldemokrata (Socijademokratske partije Austrije), kad je parlamentarna opoziciona desnica (slobodari) uživala status državnog neprijatelja.

Sad se odjednom, tri meseca posle formiranja nove vlade, ta tri aktera, narodnjaci, socijaldemokrate i slobodari, pojavljuju u sasvim novim ulogama.

Pri tome slobodari nastupaju protiv koalicionog partnera Narodne partije kad traže neopozivo utvrđivanje onoga što je bilo pre; a opozicione socijaldemokrate protiv slobodara kad traže parlamentarni odbor za ono što je sada.

Stisnuta u tom sendviču, konzervativna Austrijska narodna partija uglavnom ćuti, dobrim delom iz moralnih razloga – bivši ministar Štraser je 2013. pravomoćno osuđen na tri godine zatvora zbog primanja mita i korupcije.

Kikl je privremeno suspendovao čitav BVT, ali sve indicije govore o tome da je to kraj te službe u datom obliku i pod tim imenom.

Jer kako se može oporaviti obaveštajna služba čiji se prljav veš pere danima u javnosti, a slika njenog "štaba" u trećem bečkom bicirku pojavljuje u medijima svedena na dimenzije piktograma?

Činjenica je da je u jednom osetljivom trenutku, Austrija ostala bez organizovane službe za antiterorističku borbu.

Taj su zadatak preuzeli drugi, ali psihološki nije presudno da li se taj posao radi, već ko ne sme da ga radi – služba za sprečavanje terorizma.

Problem Zapad–Rusija

Pad osećaja bezbednosti u Beču ne bi bio tako strašna stvar da su okolne prilike u Evropi bolje, da su odnosi s Rusijom srećniji, Amerika predvidljivija, a uticaj bliskoistočnih sukoba na evropske politike manji.

Ovog puta nema utehe šire slike za Austriju. U njoj je i kad ne valja i dalje bolje nego što je drugde, u Nemačkoj, Francuskoj, Švedskoj, Danskoj, Italiji, Belgiji, Grčkoj... nikad kraja nabrajanju.

Kao da odnosi Zapada i Rusije već nisu dovoljno opterećivali Evropsku uniju, Velika Britanija je prošle sedmice proglasila novu političku mobilizaciju protiv Moskve zbog pokušaja ubistva nad duplim rusko-britanskim špijunom Sergejem Skripaljem.

Ako se ostave po strani pravne i moralne dimenzije jednog obračuna u špijunskom miljeu, ili motivi Moskve da odjednom organizuje "čišćenje palube" tog tipa, ono što ostaje je sledeća situacija: London je besan jer Bregzit ne funkcioniše kako je zamišljen.

Nema slave, nema glorije, nema veličine stare imperije, samo beskrajno natezanje sa tvrdoglavim Tuskom i Junkerom o vizama za poljske vodoinstalatere.

Istina polako počinje da sviće čak i britanskim zagovornicima Bregzita da se London ne vraća u slavnu prošlost, već odlazi u beznačajnu budućnost.

Najstrašnije po London čak i nije neposlušnost Škotske, bekstvo velikih firmi s Ostrva, ili vrisak katolika u Severnoj Irskoj kad ih se tvrdom granicom preseče od Republike Irske, već predstava da zagovornici Bregzita nisu imali pojma šta rade kad su forsirali izlazak iz Unije.

Kako natrag neće, a napred ne zna, službeni London počinje da se oseća poniženim. Atentat na Skripalja dodatno pojačava taj osećaj nacionalnog poniženja.

Zato London traži pomoć Zapada i Evropske unije za dodatne sankcije Moskvi. Bez trunke moralnih skrupula, London je spreman da EU pretvori u taoca svoje haotične politike "egzodusa".

Da Zapad i EU nisu jedna te ista stvar jako dobro otkriva politički razvoj situacije oko afere Skripalj – bez ostatka se sa Velikom Britanijom solidarišu Francuska, Nemačka, SAD i NATO, klasični simboli moći koji pojmovno pune ideju "Zapada".

Zapadni motiv za zaoštravanje sankcija protiv Rusije nije toliko ranjeni britanski ponos, već priznanje da dosadašnje ne deluju po planu.

Ostali ili nemaju težinu da odnose Evrope i Rusije gurnu iz lošeg u gore, ili bi, kao Austrija ili srednja Evropa u celini, radije čekali da vide šta biti s Ukrajinom pre nego što pređu na to šta je bilo sa Skripaljem.

Problem za Beč je da je on čekao predugo. Morao bi da se pokrene, ali kako svi gradski putevi vode preko Prateršterna, nije ni to tako jednostavno.