Sve o Evi

"Eva G. kao Guzenbauer", komentariše austrijski dnevnik Prese ovaj moralni transfer decenije.

Sa pozicije srpske čitalačke publike, ovaj slučaj se predstavlja kao lokalna epizoda – bivši vođa jedne vanparlamentarne partije u rasulu nalazi "uhljeb" u globalnom koncernu, šta je tu čudno i neobično što bi nadilazilo snagu nekih bližih primera!  

Pogrešno. Ovaj primer sa Evom Glavišnig ne samo da po količini otvorene drskosti i licemerja nadilazi sve dosadašnje transfere političara u privredu bilo gde u Evropi već se može uzeti kao neopozivi dokaz da je pojedinačni kvantitet amoralnosti dobio novi kvalitet – od političara koji u principu krije svoje moralne prestupe dokle god može došlo se do novog tipa kome je svejedno.

"G kao Guzenbauer" je posle napuštanja aktivne politike u decembru 2008. još i pokušavao da stvori privid solidne etike u razgranatoj mreži globalnog lobiste. Sa strastvenim osećajem za detalj, on se kretao ispod radara medija. "G kao Glavišnig" nastupa direktno.

Kod Alfreda Guzenbauera je barem postojao hičkokovski "suspense" momenat (trenutak iščekivanja), nerealno očekivanje da je političko lobiranje profesija kao i svaka druga, a danas nema politkriminalne afere širih razmera, a da se u ovdašnjoj štampi ne pojave imena bivšeg austrijskog kancelara i njegovog advokata Gabrijela Lanskog (nedavno, afera "evrofajter"). 

U slučaju Eve Glavišnig, mehanizam političkog lobiranja nastupa radikalno ogoljen, bez izgovora, okolišanja i eufemizama – it's about money. 

Prese o Evi Glavišnig: "Bertold Breht, dramski autor koji je verovatno poznat Zelenima, govorio je – prvo dolazi ždranje, tek onda moral." Tek kad je privatna egzistencija osigurana, javlja se osećaj odgovornosti prema drugima. 

Brehtov aforizam čak nije ni ciničan, već spada u opšte društvene dijagnoze: Prvo se najedeš, pa daš drugima. Ako si dobra osoba; ako nisi ni onda. 

Bivša austrijska "zelena" političarka i tu, međutim, ide neuhodanim stazama i probija nove puteve kroz sivu političku zonu. Ona je prvo godinama govorila o moralu, da bi se sada lakše brinula o privatnoj egzistenciji. 

Prvo šamaranje društva, moralna prozivka, bičevanje ljudskih mana, agresivan puritanizam, a tek onda privatno kasiranje. To je Brehtova metafora o "ždranju" postavljena na glavu.

"Novomatik" i "odgovorne igre na sreću"

"Novomatik" je najveći evropski koncern za igre na sreću. Osnovao ga je austrijski milijarder Johan Graf 1980. u Gumpoldskirhenu, malom mestu tridesetak kilometara udaljenom od Beča, u blizini Badena. Centrala je i dalje tamo.

U ovih skoro četrdeset godina, "Novomatik" je narastao do poslovnog diva koji iz austrijskog sela od tri i po hiljade ljudi deluje globalno: 30.000 radnih mesta u 70 zemalja, 270.000 automata, sa godišnjim obrtom 2,5–3 milijarde evra i blizu pola milijarde profita.

Od svih političkih i finansijskih afera u kojima se "Novomatik" (kazina, automati za igru, sportske kladionice) prominentno pojavljivao, ovde se bira samo jedna, ona glavna, započeta 2010. godine, sa repovima koji se i danas povlače i po sudovima. 

Pre osam godina Peter Pilc, tada istaknuti član austrijske Partije zelenih, vođa parlamentarnog odbora za bezbednost u više mandata, podneo je policijsku prijavu protiv direktora "Novomatika" Franca Volfarta. 

Obrazloženje: "Novomatik" je 2006. koristio usluge dvojice plaćenih lobista – Valtera Majšbergera i Petera Hohegera – da bi uticali na svog dobrog prijatelja, tada ministra finansija Karl-Hajnca Grasera, ne bi li liberalizovao nacionalni zakon o igrama na sreću.

Tehnički, trebalo je omekšati monopol državne firme "Kazino Austrija", koja stoji pod kontrolom Ministarstva finansija, i "Novomatiku" ustupiti deo kolača na tržištu sreće.

Policija je pretresla Volfartov stan, oformljen je parlamentarni odbor za istragu; Majšberger, Hoheger i Graser su i danas na sudu zbog drugih sličnih primera zloupotrebe službenog položaja i pronevere. 

Slučaj sa "Novomatikom" završio je u nijansama sive zone tumačenja pravnih normi. Niko nije osuđen, osim što je vlasnik firme smenio u javnosti kompromitovanog Volfarta sa mesta direktora. 

Za austrijske Zelene to je, međutim, bio samo početak svojevrsnog "krstaškog rata" koji su njihovi najugledniji političari, pored Pilca i Eve Glavišnig, poveli u javnosti protiv "Novomatika". 

"Novomatik" je postao stalna tema gornjeg ešalona zelenih moralizatora. Nema godinu dana da je Glavišnigova u emisiji austrijskog javnog servisa (ORF) "U centru" kritikovala koncern kako "kupuje zakone i političare", te zbog toga tražila pooštravanje zakona i totalnu zabranu automata za igru na sreću u Beču.

Prošlog petka, Glavišnigova se pojavila pred medijima sa novim direktorom koncerna Haraldom Nojmanom i ozarenog lica saopštila javnosti da u "Novomatik" preuzima "odeljenje za održivost koncepta (sustainability) i odgovorne igre na sreću".

Oboje, i generalni i nova voditeljka odgovornih igara na sreću, insistirali su da se tu radi o višoj sili, o manama ljudske prirode pred kojima su oni nemoćni – igra na sreću je društveni faktor, star par hiljada godina, pa ga je zbog toga nemoguće ignorisati, čak i kad stvara zavisnost. Upravo onda kad stvara zavisnost. 

Sa svoje strane, Glavišnigova je obećala kako ona ne odustaje od svog "kritičkog duha", te da "Novomatiku" neće gledati kroz prste ako odustane od odgovornog ponašanja na tržištu sreće. 

Nojman je sa svoje strane objasnio da će nova šefica resora za etiku i moral "držati vezu s politikom i političarima".

Prese: "Glavišnigova će koristiti svoje veze u politici – za 'Novomatik' one su zlata vredne."

To prevedeno znači da koncern stavlja Evu Glavišnig na radno mesto "kupovanja zakona".

Funkcija nije hipotetička, pošto "Novomatik" već godinama pokušava da otkupi kontrolne akcije državne firme "Kazino Austrija".

Trenutno na tom frontu vlada zatišje, jer je "Novomatik" prošlog leta izgubio pred najvišom instancom, kod Vrhovnog suda, gde se žalio kad mu je odredbama antikartelskog zakona onemogućeno preuzimanje državnih kazina.

Ali sad sa Evom u timu, s njenim vezama "s politikom i političarima", sve ponovo postaje moguće.

Njene prijateljske veze sa Štraheom zlata vrede, poslednji put kad su javno nastupali zajedno pre godinicu i nešto, dobro je da ga nije zatukla usred studija!

And the Oscar goes to....

U jednom su Nojman i Glavišnigova u pravu: nikad u istoriji nijedna vlast na svetu nije uspela da zabrani igre na sreću, čak i da je htela, što je bilo retko. Sa izuzetkom Savonarole u Firenci krajem petnaestog, ili američkih puritanaca u sedamnaestom veku, intervencije vlasti su se uglavnom svodile na kontrolu sektora i participaciju u dobiti, ni danas nije drugačije.

Usput, prezime "Volfart" smenjenog direktora "Novomatika" u prevodu znači "blagostanje" – kao što postoji "država blagostanja", očito postoji i "firma blagostanja". 

Kladilo se pre, kladiće se i ubuduće. Neka društva, kao američko, izrasla su na temeljima srećnog proviđenja. Evropske kulture se okreću oko principa sreće, ljudski snovi kruže oko džekpota na lutriji, srećne ruke na automatu, dobre karte i najbržeg konja. 

Ali – Zeleni su drugačiji. Širom kontinenta, od Skandinavije do najjužnije evropske tačke, partije zelenih su se u autodefiniciji profilisale kao čuvari striktnog morala u politici, nepopustljivi kontrolori društvenih mana u ime najviših etičkih principa. 

Počeli su "en gros" kao eko-partije, od osamdesetih se polako transformisali u etičke partije, da bi u ovom veku uzurpirali status nepotkupljivog moralnog arbitra na inače korumpiranom političkom tržištu socijaldemokrata, konzervativaca i populističke desnice. 

U agresivnom političkom puritanizmu, isticale su se posebno nemačke i austrijske zelene partije.

Prvi zakonski akt nemačkih Zelenih kad su ušli u Bundestag bio je da potvrde NATO bombardovanje Srbije. Joška Fišer je vrlo neformalno nosio patike na zasedanju Bundestaga, ali je sasvim formalno poslao bombardere na Beograd! 

Posmatrano ispred tako široke slike, na pozadini svih afera koje su od maja prošle godine do danas uništile austrijske Zelene, prelaz Eve Glavišnig u "Novomatik" pojavljuje se kao dno političkog beščašća. Za poređenje, to bi bilo kao da arhanđel Mihajlo dâ ostavku u raju i pređe da radi kod Lucifera kao portparol; kao da Hilari Klinton postane Putinov savetnik za elektronske medije, ili Vojislav Koštunica šef marketinga kod Caneta Subotića. 

Prese: "Pohvalno je kad najviša predstavnica partije čiji se članovi drže za svece shvati da novac ne smrdi. (...) Doprinos Eve Glavišnig bi mogao biti u tome da 'blek džek' preimenuje u 'blek Žaklin', ili umesto automata sa crvenim i crnim poljima patentira jedan sa zelenim, koji se vrti u oba smera i uvek izbacuje gomilu para."

Godine 1951, film američkog reditelja nemačkog porekla Jozefa Mankevica All About Eve (Sve o Evi) bio je nominovan za 14 Oskara, osvojio je čak šest.

Ovaj danas filmski klasik prati transformaciju "Eve" od naoko bezazlene mlade žene do opasnog saputnika. 

Ovogodišnja dodela Oskara samo što nije počela. And the Oscar goes to...Eve, ponovo, za superiorno odglumljenu ulogu osobe s moralom!