Beč: EU ostaje u dobronamernim rukama

Za razliku od evropskog zgražavanja i demonstrativnih sankcija EU objavljenih Austriji zbog prve crno-plave vlade u februaru 2000. godine, druga prolazi bez međunarodnih protesta. 

Ako bi se poznata poslovica o istoriji koja se događa kao tragedija, a ponavlja kao farsa, primenila na Austriju ovog trenutka, glasila bi – prvi crno-plavi kabinet bio je skandal, drugi dosadna realnost.

U nedostatku međunarodnih uspeha prošle nedelje održanog samita OEBS-a u Beču, za Austrijance je taj skup pred kraj, daj šta daš, poprimio ulogu diplomatskog sondiranja za vladu desnog centra. Na pitanje da li se boji evropskih protesta, Sebastijan Kurc je odgovorio: "Naprotiv, svi su me pitali hoće li ta vlada već jednom!"

Ukratko, Evropa je u međuvremenu toliko otišla udesno da više nema nikoga ko bi kancelaru Kurcu i vicekancelaru Štraheu objavio sankcije.

Poslovi EU "šefovska" tema

Jedan od problema koji se ticao evropskih poslova razrešen je početkom ove nedelje. Većinu ingerencija EU Kurc prenosi u kancelariju šefa vlade, a ne ostavlja ih, što bi bilo u skladu sa praksom resornih podela, u odgovornosti ministarstva spoljnih poslova.

Razloga je nekoliko, neki od njih indirektno imaju veze i sa Srbijom, odnosno imaće konsekvence po srpske pregovore za ulazak u Uniju.

Prvi razlog: Kurc, kao uvereni zagovornik evropskog zajedništva, profesionalno socijalizovan u uslovima nadnacionalnog političkog identiteta kao evropskog habitusa epohe, ne veruje Štraheovom timu. Ne kad je reč o EU.

To ne znači da su Štraheovi slobodari ostali ista ona antievropska stranka kakva je bila pre nekoliko godina. Ona to više nije, ali jednako se tako nije transformisala ni u uverenu proevropsku stranku. Njen evropski identitet je danas racionalno fiksiran, ali emotivno svejedno neodređen, a kako se državna politika tipa nove desnice u principu vodi emotivno, takvo stanje stvari je za proevropskog kancelara previše nepredvidivo.

Nominalno, Evropska sekcija (kancelarija za evropska pitanja) ostaje unutar Ministarstva spoljnih poslova, ali sa istanjenim odgovornostima. Grupa za pripremu austrijskog predsedavanja EU u drugoj polovini 2018. prelazi u kancelarski tim, jednako kao i obe Koordinacije sa Unijom (to su kancelarije III. 2 i III. 5 preko kojih teku apsolutno svi poslovi Beča sa Briselom i Evropskim savetom).

Drugi razlog ima veze sa političkim preferencama uskoro kancelara Kurca i automatikom njegove dosadašnje karijere. Počeo je kao državni sekretar za integracije, brzo preuzeo evropske poslove, a sa samo 27 godina i celokupno Ministarstvo spoljnih poslova.

On je, iako mlad, već razvio izvesne manirizme u politici, a glavni je taj da "sakuplja" dužnosti, a ne odriče ih se, tamo gde se on seli, sele se i one. Pri tome to ne treba shvatiti kako Kurc spada u onu sortu političara koji gomilaju i grabe više nego što objektivno mogu da pokriju, pa im zato na rubovima vlast "curi" na neformalne instance.

Kurc je naprosto dosledan: od početka ga je prvenstveno zanimala integracija kao ona politička agenda koja utvrđuje gabarite nacije, ko je Austrijanac, a ko ne, kako se postaje Austrijanac, a kako gubi pravo na to. U tome je zadržao vizionarski pristup da će se čitava buduća, sada aktuelna EU vrteti oko pitanja integracije. "Držati vezu" s Briselom znači kontrolisati, onoliko koliko je to organizaciono moguće, po kojim pravilima će se ubuduće razvijati Austrija kao nacija – koliko muslimanskog identiteta, koliko paralelnih društava, koliko i kakve "domovine" u državnom akcionizmu.

Posledica je ne samo da koordinacije EU Kurc odnosi sa sobom, već i da će koalicionom partneru slobodarima zakonski biti vezane ruke za organizaciju eventualnog referenduma o izlasku Austrije iz Unije. Kakvu formu će ta zabrana imati još nije jasno, ali je izvesno da koalicioni ugovor neće biti dovoljan i da se cilja na zakonsko rešenje.

Direktna demokratija je još jedina otvorena tačka između novih koalicionih partnera, ali se kompromis već nazire – konzervativci bi mogli da pristanu na niski cenzus za održavanje referenduma ako slobodari obećaju da će iz referendumske tematske mase izbaciti platforme protiv EU.

Zapadni Balkan i Beč

Proširenje EU, Zapadni Balkan i Srbija kao regionalno najozbiljniji, kratkoročno jedini realni kandidat za ulazak u Uniju, ostaju u ingerenciji Kancelarije III. 4 pri Ministarstvu spoljnih poslova, u delokrugu odgovornosti ministarke Karin Knajsl.

Koliko je to dobro, a koliko loše za Beograd? Pitanje nije samo retoričko, budući da je Sebastijan Kurc uvek požurivao otvaranje EU za zemlje Zapadnog Balkana, pre svega Srbiju. Opet, naravno pod njegovim šlagvortom "integracije", sa izmešanim kriterijumima društvene i političke integracije – ko spada unutra, a ko ne. Srbija i bliža politička okolina da, po mogućnosti što pre. Turska ne sada, a ako popravi svoje demokratske deficite, nikad.

Kurc sa sobom odnosi ono što je njemu važno. Karin Knajsl sa sobom donosi ono što je njoj važno i zbog čega su je slobodari u krajnjoj liniji i predložili na tu funkciju – nepoverenje prema političkom islamu Bliskog istoka.

Kome će, međutim, biti važno proširenje Unije? Hoće li ono biti jedan od prioriteta nove ministarke? Hoće li Knajsl imati energije i volje da reaguje na evidentne blokade srpskog pristupnog procesa, kod svakog novog poglavlja iz početka – Hrvatska uvek, Nemačka principijelno tvrdoglavo, Francuska zbog domaće politike, Velika Britanija iz bregzitske nervoze?

Gde je šalter za kuće trospratnice?

Karin Knajsl (Beč, 1965) najinteresantnija je ličnost novog kabineta. Ona nije član Slobodarske partije Austrije, ali su je na tu funkciju predložili baš slobodari, što je pregovarački tim Austrijske narodne partije oberučke prihvatio.

Studirala je međunarodno pravo, arabistiku i hebraistiku u Beču, Amanu, Damasku, Jerusalimu, Bejrutu, kao i na fakultetima u Parizu i Vašingtonu. Do 1998. je provela skoro deceniju u austrijskom Ministarstvu spoljnih poslova. Otišla je sama, ogorčena odsustvom racionalnih kriterijuma diplomatske službe, nakon što su je poslali u Ambasadu u Madridu. Kako je španski valjda jedini jezik koji ne zna, pobunila se, a kao odgovor dobila argument – "šta kukaš, pa ti govoriš italijanski!".

Poslednje dve decenije, Knajslova je napravila akademsku karijeru kao predavač i autor knjiga o Bliskom istoku. U "naručje" Štraheovih slobodara naterao ju je situativni kontekst, iako, kao što je rečeno, ona nije član nijedne političke partije. Kada je u austrijskim medijima (Prese, 4. 10. 2015) objavila prvi tekst u kome je dovela u vezu visoki procenat mladih muškaraca među arapskim migrantima sa "testosteronskim implikacijama" po domaća društva, preko nje se razlio "shitstorm" socijalnih mreža. Slobodari su tada počeli da je pozivaju kao predavača na sve svoje manifestacije, dok su drugi povlačili pozivnice, išla je tamo gde su je zvali i ignorisala stigmu koju su joj zalepili drugi.

Ovdašnji mediji opisuju Knajslovu kao "ideološki hibrid", ona sama sebe u intervjuima kao "slobodni konzervativni um, koji se podiže protiv autoriteta samo kad daju besmislene naredbe".

Njen dolazak na čelo istanjenog Ministarstva spoljnih poslova znači da će glavni fokus austrijske diplomatije biti Bliski istok. Kompetencije "ideološkog hibrida" u njenom slučaju odnose se na činjenicu da je Knajslovu, najkraće rečeno, otrežnjeni, ili "lečeni" simpatizer islamskih kultura.

Ako ostavimo volju za moć po strani, ljude u politiku uvode emocije. Kod Knajslove je to ljubav prema Orijentu, ali onom koji nestaje, koji je u stvari već nestao. Knajslova je rasla u Amanu, gde je njen otac bio pilot u civilnoj flotili kralja Huseina, kroz kuću su im prolazili obrazovani urbani slojevi, predstavnici i potomci u kolonijalizmu sekularizovane manjine.

Kad je studirala u Damasku, kretala se u obrazovanim akademskim krugovima, za koje je islam bio isto što i hrišćanstvo za većinu Evropljana danas – tradicija i kulturna memorija.

U spomenutom autorskom tekstu, Knajslova priča kako je, čim je počela migraciona kriza u septembru 2015, uzela kod sebe u stan tri Sirijca, "ali oni su bili tako drugačiji od onih koje sam pre poznavala u Damasku". Kulturni sudar je kulminirao u momentu kada su je gosti pitali "na kom šalteru se dobijaju kuća i auto" i poslali je u izviđanje da pogleda okolo gde ima dobrih kuća.

Od kada je tako direktno progovorila o "izazovima integracije" van euforičnih humanističkih fraza, Karin Knajsl je u krugovima levih intelektualnih elita – a takve su Austriju provele kroz prve dve godine migrantske krize – postala persona non grata. Sada će takvi morati da je podnose kao šefa nacionalne diplomatije.

Iduće godine u Jerusalimu?

Posle američkog priznanja Jerusalima kao izraleske prestonice, evropskim gradovima su se razlile antiizraelske demonstracije, uz učešće prevashodno muslimanskog stanovništva, domaćeg ili nedavno pridošlog na talasima migrantske krize, u Beču na stotine, u Berlinu na hiljade.

Uskoro vicekancelar i potencijalni ministar odbrane (alternativno: ministar domovinske zaštite, Heimatschutz) Štrahe izjavio je tada "kako ne bi bilo loše" da Austrija pođe primerom SAD i prizna Jerusalim za glavni grad Izraela. Mandataru Sebastijanu Kurcu to je bilo previše, Karin Knajsl takođe.

Kurc je uredni Evropljan EU, a kako Unija već decenijama neguje ekstremno kritičan pogled na Izrael, tu se od njega ne mogu očekivati promene. Sa svoje strane, Knajslova je možda otrežnjena od nostalgije za nestalim sekularnim izdancima islamskih društava, ali to je nije smekšalo prema izraelskim argumentima.

Čim se o Knajslovoj počelo pričati kao o budućem šefu diplomatije, jevrejske grupe su po socijalnim mrežama raširile citate iz njene knjige "Moj Bliski istok", delove u kojima temelje Izraela vidi u "blu-bo ideologiji", ideologiji krvi i tla.

Istovremeno, na slobodare je u unutrašnjoj politici porastao pritisak da napuste grupu ENF, frakciju "Evropa nacija i slobode" u Evropskom parlamentu, u kojoj sede predstavnici holandske Partije slobode Gerta Vildersa i francuskog Nacionalnog fronta Marin le Pen. Kurc za sada ne javno preko medija, ali državni predsednik Aleksandar van der Belen i (uskoro) opozicioni socijalisti da.

Logika je: slobodari sada po funkciji postaju respektabilna vladina stranka koja je preuzela odgovornost za sudbinu zemlje. U toku je transformacija stranke od domovinskih "slobodara" u ugledne "liberale", a takvi već moraju imati svest sa kim se druže.

Crno-plava koalicija dolazi na čelo Austrije u trenutku kada svetska politika počinje da dominira nacionalnim agendama evropskih država.

Zato za region Zapadnog Balkana nema važnijeg pitanja austrijskoj diplomatiji od onog o statusu proširenja EU – kome je ono u novom kabinetu zaista bitno, do mere da bi riskirao svađu sa regularnim "blokadistima"?