Jović: Minut ćutanja u Saboru za Praljka neprihvatljiv

"Žrtve su bile brojne", ukazao je Dejan Jović, koji smatra da je do samoubistva Praljka u sudnici Haškog tribunala došlo zbog bezbednosnih propusta.

Jović, koji je nedavno promovisao knjigu "Rat i mit: Politika identiteta u savremenoj Hrvatskoj", u intervjuu za Radio Slobodna Evropa kaže da postoji mogućnost da će se ovi događaji, presuda i samoubistvo Praljka, iskoristiti da bi se stvorio dodatni mit, posebno mit o žrtvovanju.

"U političkim mitovima to je čest motiv, motiv o nepravdi, o žrtvovanju, o uroti svih protiv nas, o nerazumevanju velikih igrača na svetskoj sceni ili međunarodnih institucija", naveo je Jović.

Za njega je, kako navodi, ključno da se ova presuda iskoristi, ipak, za to da se postignu dva efekta, ako se može.

Jedan je, kaže, da se počne kritički govoriti i o vlastitoj ulozi u tom ratu, što do sada nije bio slučaj u Hrvatskoj iz priličnog niza specifičnih okolnosti, i drugo, ako se ne može i ne želi kritički razmatrati vlastita uloga, onda barem da se odmaknemo, napravimo pauzu.

"Važno je da se ne priča o ratu svaki dan, posebno ne na način kako je to činjeno do sada, u jednoj crno-beloj tehnici u kojoj je jedna strana uvek žrtva, a druga uvek agresor i u kojoj mi nismo ni za šta krivi, a svi drugi su nam krivi i za ono što jesu krivi i za ono što nisu krivi", precizirao je Jović.

Upitan kako gleda na to što je Hrvatski sabor, doduše bez prisustva poslanika najuticajnije opozicione SDP i opozicionog Glasa, minutom ćutanja odao poštu osuđenom ratnom zločincu koji se ubio, a poslanički klubovi saglasili da presude ne uvažavaju istorijske istine, činjenice i dokaze, te da su kao takve nepravedne i neprihvatljive, Jović kaže da mu je ta činjenica potpuno neprihvatljiva.

"Meni je, politički gledano, ta činjenica – da se Sabor angažovao tako da odaje počast nekome ko je pravosnažno osuđen za ratni zločin, bez obzira na druge okolnosti – potpuno neprihvatljiva. S druge strane, takođe sam zagovornik toga da treba odvojiti političku od sudske sfere i onda, naravno, obe od akademske. Činjenica da je nešto presuđeno u Sudu ne znači da je to kraj političke i akademske diskusije o toj temi", jasan je Jović.

Uostalom, precizira, da je o nekoj presudi kraj priče ne bismo imali ni pravnu nauku.

"Dakle, mislim da i politička i akademska sfera treba da uzmu u obzir ozbiljno činjenice i dokaze koji su izvedeni pred sudom, a zaključke mogu donositi kakve god žele. Pritom politički zaključci ne smeju biti obavezni za druge sfere, a to znači da se pravosuđe ne sme voditi političkim zaključcima, a isto tako ni akademska sfera se ne sme voditi političkim zaključcima ili deklaracijama", naveo je Jović.

Ukazao je da u Hrvatskoj poslednjih 20 godina upravo postoji takav pokušaj, u kojem se neke političke deklaracije Sabora, na primer ona o "domovinskom ratu" iz 2000, sada tretiraju kao sveto pismo, tako da niko ni Akademiji nauke i umetnosti, ni u sudstvu, ni na televiziji ne sme da ih dovodi u pitanje.

"Protivim se tome, jer mislim da svaka sfera ima autonomno pravo da zaključuje o svakom pojedinom slučaju, i Haški sud, i Sabor i Akademija. Žao mi je, kao građaninu Hrvatske, da je Sabor odlučio da učini to što je učinio", naglasio je Jović.

Zločini ne mogu proći nekažnjeno 

Komentarišući izjave državnog vrha, predsednice Kolinde Grabar Kitarović i premijera Andreja Plenković, o haškoj presudi šestorici Hrvata iz BiH, Jović kaže da je taj sud presudom pokazao da zločini, ne svi, ali najveći zločini i oni koji su ih počinili, oni najistaknutiji, ne mogu proći potpuno nekažnjeno.

"Siguran sam, da nije bilo Haškog suda ni u jednoj od naših zemalja, ne bi se sudilo bivšim predsednicima država i visokim vojnim oficirima ili premijerima, kao što je bio slučaj u Hagu", naveo je Jović.

To je, smatra Jović, dobra poruka koja ima i preventivni karakter, dakle, karakter zastrašivanja onih koji bi hteli da počine zločine, ali koji će, zbog nekog straha od Haškog ili drugog međunarodnog tribunala, dva puta razmisliti i možda odustati.

Jović kaže i da je "pozitivno iznenađen" time što je ova haška presuda utvrdila udruženi zločinački poduhvat na čelu kojeg su bili Franjo Tuđman, Gojko Šušak i Janko Bobetko.

"Nisam očekivao da će se ići tako daleko. Sama činjenica da se to dogodilo dobro detektuje izvorište samog problema, a ono je u nacionalističkim i ekstremističkim politikama, u onim politikama koje nisu ostale samo na demokratskom nacionalizmu, koji je jednako tako dopustiva politička doktrina kao i svaka druga", rekao je Jović.

Protiv toga, kaže, nema ništa, iako nije nacionalista, ali ono što je nedopustivo je uključiti u to mogućnost rata, odnosno smatrati da je rat legitimna opcija za ostvarenje bilo kakvih ciljeva.

"Mislim da je potpuno jasno i u slučaju Slobodana Miloševića i u slučaju Tuđmana i mnogih drugih koji su bili njihovi najbliži saradnici da su oni delovali u korist rata, a ne u korist mira. Drago mi je da stvar nije ostala samo na izvršiocima, nego da su oni, makar i simbolički, i ne s nekim pravosnažnim presudama, ipak identifikovani kao izvor problema", ukazao je Jović.

Teško mu je, kaže Jović, da govori o individualnom činu samoubistva Slobodana Praljka jer oseća jednu vrstu saučešća prema čoveku, bez obzira na to iz kojih motiva ili razloga je on to učinio.

"Teško je to komentarisati. Ali važno je da zbog tog individualnog, tragičnog čina, ne zaboravimo samu presudu i da ne zaboravimo kontekst u kome se taj čin dogodio. Meni je žao da je do toga došlo. Haški sud je tu napravio bezbednosni propust", rekao je Jović i dodao da bi bilo pogrešno smatrati da je u tom ratu, zbog kojeg su u sredu pravosnažno osuđeni "Prlić i ostali", postojala samo jedna žrtva i to ona Slobodana Praljka.

Žrtve su, ističe, bile brojne.

"U Bosni i Hercegovini je bilo 100.000 žrtava. Na celom prostoru bivše Jugoslavije radi se o milionima ljudi koji su ostali bez svega, mimo svoje volje, i da nisu hteli, da nisu bili krivi", zaključio je Jović.