Slovenija dobija tri četvrtine Piranskog zaliva

Arbitražni sud za granični spor Hrvatske i Slovenije doneo je odluku da velika većina Piranskog zaliva pripada Sloveniji. Ranije je objavljeno da granica u Istri sledi reku Dragonju i završava na sredini kanala Sv. Odorika.

Slovenija je smatrala da ceo zaliv treba da pripadne njoj, dok je stav Hrvata da imaju pravo na jugozapadni deo, tj. tražili su da se zaliv podeli po sredini. 

Čitanje odluke Arbitražnog suda počelo je sa spornim mestima na severnoj hrvatsko-slovenačkoj granici.

Predsednik Suda Žilber Gijom je rekao da linija razgraničenja treba da spoji kraj kopnene granice na ušću reke Dragonje do tačke na kraju Piranskog zaliva koji je na trostruko većoj udaljenosti od Rta Madona.

"Granica između Hrvatske i Slovenije u zalivu, biće ravna linija, kao što vidite na ekranu, sa tačno određenim koordinatama", rekao je sudija Gijom. 

Posle ovakve odluke deo medija preneo je da je Slovenija dobila dve trećine zaliva, a neki su govorili o tri četvrtine. Mediji prenose da u Sloveniji današnji dan nazivaju sudbinskim za tu zemlju, trećim po važnosti nakon proglašenja nezavisnosti i ulaska u Evropsku uniju. 

Ovo rešenje je na tragu sporazuma Drnovšek–Račan iz 2001, od koga je bivši hrvatski premijer odustao jer nije imao podršku u Saboru.

Tim sporazumom je bilo predviđeno da Slovenija dobije oko tri četvrtine Piranskog zaliva i preko posebnog koridora kontakt s otvorenim morem, s tim što bi Hrvatska u jednom trouglu zadržala morsku granicu s Italijom. Koridor bi bio deo međunarodnog mora i nijedna država u njemu ne bi imala suverena prava.

Čitanje presude bilo je u 16.00, a počelo je navođenjem delova i načela arbitražnog sporazuma Hrvatske i Slovenije sklopljenog 2009. godine.

Čitanju odluke u sudnici prisustvovao je šef slovenačke diplomatije Karl Erjavec, dok predstavnici Hrvatske nisu bili prisutni, u skladu sa odlukom Hrvatskog sabora iz jula 2015. o povlačenju iz arbitraže zbog "teške povrede arbitražnog postupka".

Hrvatski sabor je tada Sloveniji predložio da počnu pregovori o alternativnom rešavanju spora, pošto je ocenjeno da je arbitražni proces nepovratno kompromitovan kada je otkriveno da su se slovenački predstavnik u Arbitražnom sudu Jernej Sekolec i službenica slovenačkog Ministarstva spoljnih poslova Simona Drenik dogovarali o iznošenju slovenačkih argumenata i lobiranju kod drugih arbitražnih sudija.

I Sekolec i Drenik su se posle toga povukli, a Hrvatska je izašla iz arbitraže pozivajući se na član 60 Bečke konvencije, koji dopušta raskid sporazuma u slučaju njegove "teške povrede".

Hrvatska vlast i opozicija uoči objavljivanja odluke bili su jedinstveni u stavu da je arbitražni sporazum za Hrvatsku "mrtvo slovo na papiru" i da na miran i trezven način treba tražiti drugi način rešavanja teritorijalnog spora u vezi sa morskom granicom.

Slovenija je, s druge strane, saopštila da se odluka Arbitražnog suda o graničnom sporu mora poštovati.

Za razliku od kopnenih, granice na moru između jugoslovenskih republika nisu bile određene, pa je to posle osamostaljenja bio glavni problem u odnosima Slovenije i Hrvatske.

Za Ljubljanu je u tom sporu ključno pitanje granica u Piranskom zalivu i mogućnost direktnog kontakta Slovenije s otvorenim morem.