Književnost o ratu i iz rata: Srpska Evropeana u Beču

Izložba nije nova, viđena je u Beogradu, gde je bila dostupna posetiocima u holu Narodne biblioteke. Tamo se, na domaćem terenu, tačno uklopila u ritam obeležavanja stote godišnjice od početka Velikog rata.

Ni tada nije bila ekskluzivno nacionalna stvar, jer se preko evropske digitalne biblioteke Evropeane tematski i funkcionalno uklapala u šire programe za očuvanje kolektivne književne memorije Starog kontinenta.

Pitanje je: U kojoj se ulozi ona sada pojavljuje u Beču? Kome se obraća i šta kaže, da li joj je cilj monolog ili dijalog, informacija ili apoteoza, politički akt ili literarna katarza?

Antiklimaks Velikog rata

Bečka izložba smeštena je između stote godišnjice početka i kraja rata, bliže njegovom kraju.

Kad se pokazivala u Beogradu, istorijski satovi su bili namešteni na Kolubarsku bitku. Bečkom događaju nedostaje taj efekat tempiranja memorabilnog istorijskog događaja sa stvarnosti: pogled na istorijski sat otkrio bi da je kraljevska vojska već više od godine dana na Krfu (od kraja zime 2016), da se veliko umiranje od bolesti i iscrpljenosti primiče kraju, i da još ima dosta vremena do proboja Solunskog fronta (septembar 1918). Apis će biti streljan tek u junu 1917, Princip umreti u Terezinu u aprilu 1918.

Za razliku od beogradske, tajming bečke izložbe je u medijski slepom prostoru. To za posledicu ima da ona toliko ne obeležava, koliko sama po sebi nešto znači. Komunikacijski, reklo bi se da se ona obraća srpskoj dijaspori u Austriji.

Neosporno, srpska ambasada u Beču, koja je uspela da osigura tako atraktivan prostor kao što je Muzej literature, računa na dijasporu i srpske turiste.

Vremenski prostor je mali – od otvaranja izložbe prošle srede, do njenog zatvaranja 16. maja, nema prilike za odugovlačenje posete. Na sreću, stvar je mnogo kompleksnija od toga.

Da se htela situacija "Srbi među Srbima", ne bi se išlo na tako atraktivnu lokaciju u samom centru, dobar bi bio i koji korak dalje. Ne bi se katalog izložbe i svi eksponati prevodili na nemački, ne bi se insistiralo na vizuelno upečatljivom – na primer, prominentni jugendstil lejaut "Bosanske vile", časopisa koji je izlazio 1885–1914 u Sarajevu – već na verbalno jakom, čitaj patriotskom.

Ne bi se, takođe, u projekt tako prominentno uključivala lektorka za srpski jezik na bečkoj slavistici, Gordana Ilić Marković. Izložba ima svoje beogradske kustose, Nadu Mirkov-Bogdanović i Milenu Đorđijević. Zašto ne one?

Razlog je u tome što je Gordana Ilić Marković bolje opremljena za ulogu "glasnogovornika" srpske ratne književnosti prema austrijskoj kulturnoj javnosti.

Ne samo kao lektor/profesor na ovdašnjem univerzitetu već pre svega kao autor i urednik zbornika "Veliki rat – Der große Krieg" iz programa austrijske izdavačke kuće "Promedija" (2014).

Govori tiho i nosi veliki štap

Veliki rat, kao što je poznato, ima dva lica: jedno s početka, koje se odnosi na "četvrti balkanski rat" Austrougarske i Kraljevine Srbije, završen u decembru 1914. pobedom Srbije, i drugo, lice svetskog konflikta koje stupa na scenu kada je istorijska dinamika mogla krenuti i nekom srećnijom stazom.

Barem što se tiče Austrije i Srbije, Veliki rat su dva rata u jednom. Poslati izložbu Narodne biblioteke Srbije u Beč kao njenu prvu internacionalnu stanicu, uvek je osetljiv zadatak.

U katalogu izložbe se ne okoliše, već se jasno kaže da se srpska književnost tih godina razvijala između rodoljublja i propagande. Citat: "Propagandna literatura postaje dominantna na ratnoj književnoj sceni."

Rat ne ide bez ratne propagande. Austrijska izložba "Extraausgabee-!" iz leta/jeseni 2014, postavljena u holu i atrijumu bečke palate Porcija, bila je eksplicitno kritička u prikazivanju austrougarske propagandne mašinerije. Nju su vodili generali, ali održavali književnici i umetnici, nekad prisilno mobilizovani, nekad dobrovoljci.

U oba slučaja imamo posla sa "muzealizacijom" ratnog patriotizma, u austrijskom slučaju (Porcia 2014) sa stanovišta eksplicitne krivice, u srpskom sada (Muzej litarature) sa stanovišta prećutne pravdoljubivosti.

Poenta je: Može se "četvrti balkanski rat" umetnički stilizovati na razne načine, njegova izložbena prezentacija uvek ostaje veliki izazov za svakog organizatora. Takve izložbe danas više nisu izazov za međudržavne odnose, ali jesu za javnosti dve zemlje.

Ako sa takvim izložbama istorijski resentimani ne rastu, nego padaju, one su pun pogodak. U protivnom, ode trud generacija!

Knjiga Gordane Ilić Marković, koja je sada, s ovom izložbom, iako ne njen direktan deo, ponovo postala aktuelna, upravo pokazuje veštinu kako preneti a ne docirati, kako istorijsko sećanje ukrotiti književnom estetikom.

U slučaju njene knjige, taj zadatak je obavljen na način da samo dve početne u delu od 260 stranica nude sintezu ratne umetnosti i javne reči, dok su sve ostale direktni istorijski primeri u dobrom nemačkom prevodu.

Pre dve godine je na promociji svoje knjige u Biblioteci grada Beča, Gordana Ilić Marković vrlo diplomatski izlazila na kraj sa delovima mahom srpske publike, koja se do te mere empatijski uživela u strahote 1914, da ih je na licu mesta pretvarala u moderni politički slogan.

Socijalne kompetencije su tu neophodne, ne treba smetnuti s uma da se radi o osobi koja Austrijance i Nemce uči srpskom književnom jeziku.

Ubi me prejaka reč!

Ovog puta, svako je obavljao svoj posao – predstavnici knjige su otvarali izložbu (Laslo Blašković), a profesionalne diplomate stajale sa strane, zadovoljne da je organizacioni trud od godine dana urodio plodom.

Izložba nije vrednosno neutralna, barem na početku i kraju. Otvara se faksimilom stihova koji se pripisuju Gavrilu Principu (objavljeni u časopisu Zvono godinu dana posle njegove smrti).

U pesmi "Umiranje" Princip, ako je zaista on autor, ispisuje apoteozu smrti i poziva "ko hoće da živi nek mre, ko hoće da mre nek živi". Austrijanci bi rekli – testament jednog nepokolebljivog.

Kraj je hronološki, pesma "Spomen Principu" Miloša Crnjanskog iz zbirke "Lirika Itake", takođe 1919. Prvi stih je: "O Balši i Dušanu Silnom da umukne krik. Vlastela, Vojvode, Despote behu sram. Hajdučkoj krvi nek se ori cik. Ubici dižte vidovdanski hram."

Između testamenta jednog nepokolebljivog (Princip) i manifesta jednog istorijskog "revizioniste" (Crnjanski sa svojom primedbom "da mi nije neko pisnuo o Dušanu Silnom!"), izložba se zaista razvija kao antiratna reprezentacija vremena punog bola i krvi.

Iz glavnog korpusa izložbe jasno je da beogradske kustose više zanima svedočanstvo o tome kako su visoko ležali standardi srpske književnosti tog vremena, kako su se uklapali u evropska duhovna strujanja tog vremena, gde bi srpska literatura danas bila da pola nacionalnih pisaca nije mlado skončalo u ratu, nego da podnose izveštaj obavezujućeg patriotizma.

Ko misli da je dovesti ovu izložbu u Beč bio jednostavan zadatak, neka zameni mesto i organizatora: kako bi bilo da je austrijski državni organizator iznajmio prostor u holu Narodne biblioteke Srbije da bi tri nedelje pokazivao izložbu o austrijskoj (anti)ratnoj literaturi, čiji se dizajn otvara slikom mrtve trudne Sofije Hotek?

Jer Muzej literature pripada Austrijskoj nacionalnoj biblioteci, a ona je institucionalno i finansijski deo austrijske države, onako kao što je Narodna biblioteka Srbije deo srpske.

Zato odgovor na pitanje sa početka teksta, kome se obraća ova izložba, glasi: ne dijaspori. Njome se srpska dijaspora polako navikava na ideju da veliki nastupi srpske kulture u inostranstvu nisu u funkciji negovanja "veza s domovinom", već imaju za cilj nacionalnu promociju na velikoj evropskoj sceni.

Naravno da bi situacija bila mnogo čistija da je na otvaranje došla direktorka austrijske nacionalne biblioteke Johana Rahinger, ne samo zato što je Muzej literature poziciono u njenoj odgovornosti već i zato što je tu bio njen srpski pandan, direktor NBS Laslo Blašković. Ali došao je Verner Almhofer iz Ministarstva spoljnih poslova, jedan od šefova Kancelarije za Zapadni Balkan i proširenje EU.

Kroz Muzej literature svakodnevno prolaze školski razredi, organizuju se seminari i književne radionice, posećuju stalne i privremene izložbe. Svako ko dođe prolazi kroz izložbeni hol u kom se smestio moderni dizajn srpske izložbe (potpisuje ga Rastko Šurdić).

Medijski je NBS mogla da obavi bolji posao i osigura veću pokrivenost.

Sa svoje strane, ataše za kulturu i medije u srpskoj ambasadi Bojan Stojanović i prvi sekretar Goran Bradić profesionalno su i bez greške obavili posao, obojica tehno-diplomate s minimumom patosa.

Ni to nije bilo ni jednostavno, ni samorazumljivo, ako se pođe od toga da su sva eksjugoslovenska diplomatska predstavništva nasledila komunističku praksu da deluju kao "servisi" dijaspore, a ne institucije nacionalne promocije. Razlika je samo u tome što su pod komunistima ambasade kontrolisale dijasporu, a danas je pre obrnuto, dijaspore nastupaju sa ambicijom da kontrolišu ambasade.

Svaka reč ima rep

Čak i na jednoj ovako čvrsto strukturisanoj izložbi, izdeljenih poglavlja ("Bunt", "U ropstvu", "Pesnici bola i ponosa", "Povratak ratnika") i predvidive poruke, probije se snaga jezika, nekontrolisana i slobodna energija ljudske komunikacije.

Pogledajte samo predivnu višeznačnost stiha Miloša Crnjanskog o Principu "Ubici dižte vidovdanski hram".

Svaki bolji lektor svake uglednije medijske kuće bi osetio refleks da ispravi ortografsku nepravilnost "dižte".

Ali koji samoglasnik da stavi? Ako ubaci "i", reč postaje "dižite", a čitav stih se pretvara u otvorenu apologetiku ubistva: ajde, ljudi, slavite ubicu, dižite mu hram!

Ako stavi "e", onda reč postaje "dižete", a značenje stiha dobija obrnuto značenje, u smislu, šta vam je ljudi, vi ubici dižete vidovdanski hram...

Čini se da se i Crnjanski iz istog razloga odlučio za skraćenu umetničku formu: Diž'te hram, drž'te istoriju, dok ne smislimo šta ćemo s njima.