"Reakcije na Frljićevu predstavu autogol pravaško-klerikalne desnice"

"Agresivni, puni mržnje i želje da cenzurišu umetnost, ostali su izolovani, sami i uplašeni u pozorištu i ispred njega, bez ikakvog postignutog efekta. Umesto da prodube strah, njihov ga je poraz smanjio. Euforija s kojom je publika dočekala izlazak glumaca na scenu, rekla je na kraju sve o nastojanju da se vratimo u srednji vek", napisao je Markovina u tekstu objavljenom na hrvatskom portalu Telegram.

"Ukratko, da bi se uopšte uspelo pristupiti pozorištu, trebalo je progurati se kroz tu masu modernih ustaša i otrpeti salve njihovih uvreda. Što zna biti posebno zabavno ukoliko ste javna ličnost i samom pojavom predstavljate crvenu krpu za okupljene".

Izdvojeni iz mase u kojoj su se osećali sigurno, na stranjk teritoriji i u prostoru u kojem, a to je bilo očito, nisu nikad ušli pre toga izgledali su mnogo manje sigurni.

Markovina, koji je svedočio tim događajima, kaže da prva stvar koju treba naglasiti u vezi sa divljanjem pred splitskim HNK-om i u njemu je da je protest doživeo potpuni debakl.

Najpre zato, kaže, jer mu je osnovna namera bila da se stvori atmosfera straha i spreči izvođenje Frljićeve predstave, a ni u čemu se od te dve stvari nije uspelo.

Štaviše, piše Markovina, način na koji je gotovo prepun teatar ismejao demonstrante mogao bi za duže vreme da smanji cenzorske namere splitske klerikalne i nacionalističke desnice.

Poredeći ova događanja sa onima od pre šest godina, kada je u Splitu održan prvi Prajd, Markovina kaže da se ponovio isti scenario samo sada sa mnogo manje učesnika.

A sve je, podseća, krenulo saopštenjima marginalnih stranaka, pa podrškom Crkve, a na kraju i jasnom podrškom Ministarstva kulture, uz konstantno podizanje tenzija lokalnih medija i mobilizacije mase.

"Tako da je na kraju praktično čitav grad znao što se sprema", naveo je autor i dodao:

Opisujući momenat svog ulaska u pozorište, Markovina kaže da je to bilo posebno živopisno.

Prvo su mu, kaže, poručivali da se vrati u Bosnu, pa da ga čeka krivična prijava, a potom mudro zaključili da je dobro što je pustio bradu, da bi se na kraju prepustili skandiranju:"Četnik".

Ipak, prema njegovim rečima, zabavniji deo "fašističkog folklora" se dogodio unutar prepunog pozorišta, kada su svi prisutni praktično ismejali demonstrante, što bi za duže vreme moglo da smanji cenzorske namere splitske klerikalne i nacionalističke desnice.

Markovina, naime, opisuje da je petnaestak osoba kupilo karte i ušlo u pozorište s namerom da prekinu predstavu.

Prvo su, kaže, već pri samom ulasku u zgradu, naglo promenili držanje i hod.

Iz zadnja dva reda partera i sa balkona, neposredno nakon početka predstave počeli su da pevaju: "Zovi, samo zovi", ali su umesto podrške ismejani.

"Reakcija publike ih je dotukla. Ne samo što nisu dobili nikakvu podršku, nego su i otvoreno ismejani, aplauzima i dečjom pesmicom: 'Kad bi svi ljudi na svetu', naveo je Markovina istakavši da je sve dalje bilo još zabavnije kada ih je policija jednog po jednog izvodila napolje.