Bečki kongres, od Svete alijanse do svetog haosa

Na talasu opšteg multimedijalnog uspeha prošlogodišnje stote godišnjice izbijanja Prvog svetskog rata, bečki muzej Belvedere je otvorio svoj prostor izložbi koja prati skupove, odluke i odjeke Bečkog kongresa iz 1815. godine.

Istorija ostaje atraktivna. Kako ne bi bilo zabune da se radi o događaju čije političko nasleđe živi i danas, u poslednjoj sobi posetioce dočekuje diplomatska niska bisera iz dvadesetog veka: Jalta 1945, potpisivanje austrijskog Državnog ugovora 1955, Kemp Dejvid 1978. i Dejton 1995. Posle Dejtona su još jedino vrata koja vode ka mediteranskoj staklenoj bašti princa Eugena, graditelja i prvog vlasnika kompleksa Belvedere.

Cilj izložbe nije da dokumentuje Bečki kongres, već da ga "oslika" kroz multimedijsko sučeljavanje slikarskih platna, crteža, geografskih karata, diplomatskih salona i balova, posuđa i nameštaja, odeće i modnih stilova.

Kustosi izložbe, Sabina Grabner i Verner Telesko, oboje specijalisti za 19. vek (pri čemu je Telesko internacionalno nešto poznatiji) odlučili su se za kompleksnu formu u kojoj se mešaju realizam, simbolika i politička moć.

Do te mere kompleksnu, da posetioci, bez obzira na istorijsko predznanje, na kraju nisu sigurni kako se to od bala u hofburškoj Reduten sali i kancelarije kneza Meterniha došlo do Jalte, Kemp Dejvida, Dejtona i pomorandži princa Eugena.

Zaljubljeni u godinu kada je "čitava Evropa bila u Beču" – kako glasi i naslov pratećeg kataloga – kustosi muzeja Belvedere odbijaju da taj događaj svedu na nekoliko glavnih linija, te na kraju pokazuju sve i ništa: Istorijsku salatu napravljenu od teško začinjenih ostataka Francuske revolucije, katalog materijalnih artefakata konzervativne političke ideje.

Da se i ovaj tekst ne bi našao u istoj opasnosti, najpre najkraće moguće o tome šta je Bečki kongres bio: Od rane jeseni 1814. do leta 1815. predstavnici svih evropskih sila, saveza, plemićkih kuća i gradova okupili su se u Beču da bi stavili tačku na političke promene otvorene Francuskom revolucijom četvrt veka pre toga i nastavljene Napoleonovim osvajanjima.

Tog trenutka, Napoleon je još bio živ, a Francuska revolucija na putu da postane temelj demokratskih formi vladavine, dok je Bečki kongres radio na upokojenju oba politička fenomena.

Prvi cilj: Restauracija

Gledano sa istorijske distance, najduhovitiji istorijski propust Bečkog kongresa je potpuno ignorisanje promena, nacionalnih ustanaka i oslobodilačkih revolucija koje su ne samo u tom momentu, već i decenijama pre toga potresale Osmansko carstvo. Kongres je tako postao "zastareo" pre nego što je i završen.

Iako se može govoriti o čak dve stotine učesnika bečkog skupa, glavni akteri bili su austrijski car Franjo I, ruski car Aleksandar I i pruski kralj Fridrih Vilhelm III, a najmoćniji igrači austrijski diplomata Meternih i francuski Taljeran: Njih pet delilo je Evropu kao saher-tortu u carskoj i kraljevskoj poslastičarnici "Demel" par koraka ispod carskog Hofburga.

Kako turske teritorije nisu smatrane delom tog političkog kolača o čijoj se sudbini odlučivalo u Beču, Velika porta je ostavljena uz porciju baklava na Bosforu, bez uticaja na tok evropskog skupa, ali i bez direktne pretnje po njen opstanak.

Ako se pogleda politička karta s Bečkog kongresa, vidi se vitalna, koloristički bogata gužva evropskih država i državica, a ispod nje u monotonom tonu neutralne sive prostrane teritorije turske imperije, na severozapadnom vrhu prekinute samo jednim nepravilnim i bezimenim trouglom u nijanski izbledele zemlje.

Tek istorijska računica, sabiranje i oduzimanje datuma pokazuje: To je početak Srbije, onako kako se komad po komad pojavljuje iz Drugog srpskog ustanka, koji je izbio samo mesec i po dana pre nego što je Bečki kongres završio.

U proleće 1815. svima je u Beču bilo jasno da Osmanska imperija ne stoji na čvrstim nogama, ali je svejedno "evropsko pitanje" rešavano hirurški odvojeno od "osmanskog pitanja".

Sva logika je govorila u prilog tome da bi se moralo misliti unapred i barem evropske prostore osmanske imperije integrisati u politički poredak koji se rađao u Beču, ako ništa drugo kao ideju koja čeku realizaciju.

Ali, petorica velikih na Bečkom kongresu nisu mislili unapred, već unatrag. I pored sve moći, sjaja i glorije s kojom su se okupili, učesnici tog skupa nisu agirali kao vladari s vizijom, već kao preplašena deca iz otmenih porodica ukočena od straha pred demokratskim, liberalnim i oslobodilačkim idejama političke Moderne otvorenog ishoda.

U završnici, to nije bio skup na kome se tesao koncept evropske budućnosti, već osvetnički sastanak aristokratske plave krvi, koja je službeno brisala Napoleona, a neslužbeno sahranjivala političko nasleđe Francuske revolucije.

Drugi cilj: Legitimitet

Bečki kongres je stvorio dva politička sidra sa ciljem da osigura postrevolucionarni evropski poredak: Svetu alijansu i Nemački savez.

Prevedeno, to znači da se "evropsko pitanje" rešavalo odvojeno od "nemačkog pitanja", što je još jedna neravnoteža koja je vrlo brzo došla glave dogovorima iz 1815, i to ne samo tada, već se preko Prvog i Drugog svetskog rata vukla do ujedinjenja Nemačke 1990, a prosejava i danas u evropskom medijskom diskursu o tome "koliko se Nemačkoj sme dozvoliti da bude moćna".

Izvorno, Sveta alijansa je bila panhrišćanski savez katoličkog austrijskog cara, pravoslavnog ruskog cara i protestantskog pruskog kralja, nešto kao rani EU-radovi ili test-vožnja s Rusima.

Alijansi su u narednim godinama pristupili svi osim, razumljivo, Osmanskog carstva, Vatikana (zbog dominacije protestanata i pravoslavnih) i Velike Britanije (splendid isolation), ali ona svejedno nije bila dugog veka, ozbiljno je poboljevala još od grčkog ustanka (1821), a definitivno pukla za vreme Krimskog rata (1853-56).

Problem: Rusija se našla u poziciji da izvlači puno više koristi iz raspada Osmanskog carstva, nego ostali hrišćanski vladari Svete alijanse, pa je, ubzo nakon što je prvi put službeno postala deo evropskog novog poretka, prvi put i izgurana iz Evrope.

Zbog Krima: Politička istorija je očito kabare u kome se pričaju bajati politički vicevi, no u kome svejedno niko ne ide kući, jer zna da mu je ona verovatno opljačkana, spaljena, a ruševina osvanula na nekoj novoj granici.

Kad se danas evropski spor s Rusijom predstavlja ne kao sukob za političku dominaciju, već kao "sukob vrednosti", time se stavlja u pogon vrlo duhovita interpretacija tog, za modernu Evropu sudbonosnog perioda između Francuske revolucije i Bečkog kongresa: Ništa Evropi ne znači toliko njen politički i ekonomski uspeh, ako ga istovremeno ne vidi u ogledalu ruskog neuspeha.

Čitav model po kome je Evropa vodila menadžment jugoslovenskog raspada 1991-2008. postavlja se kao preventivni akt "amputirane" Svete alijanse koja je radije tolerisala useljavanje islamizma na te prostore, nego što bi dopustila Rusiji da izvuče neki pretpostavljeni, daleki i samo teoretski dobitak iz krvave ostavinske rasprave južnoslavenskih naroda (i narodnosti).

Treći cilj: Solidarnost

Bečki kongres je bio dinastičko i aristokratsko muško bratstvo. Unutar takvog modela podizan je i odgovarajući mehanizam uzajamne solidarnosti.

Politička mantra da "nema promene granica" rođena je posle Drugog svetskog rata, ali ideološki i emotivni dizajn potiče iz bečkih salona od pre dva veka.

Ne treba zaboraviti da su liberalni krugovi Evrope izvorno doživljavali Napoleona kao političkog mesiju, oslobodioca. Na kraju je razočarao, ali to je ionako sudbina svih osvajača. U jednoj vitrini izložbe u Muzeju Belvedere stoji naslovna stranica Betovenove "Eroike" (3. simfonija) sa posvetom Napoleonu; kompozitor ju je kasnije izgrebao, ali je posveta i dalje vidljiva.

Poenta: U Beču su 1815. standardizovani principi međusobne solidarnosti između vrednosno "sličnih", tada je do kraja formalizovan politički princip "naših" i "tuđih". Veštom diplomatijom Taljerana, Francuska se u Beču iz tabora "tuđih" preselila u grupu "naših", dok je Rusija prvi put ozbiljno puštena u klub "naših", ali je ubrzo potom ponovo isterana u "tuđe".

Gledano iz ugla političke teorije, tada su stvoreni uslovi da se pod plaštom političke solidarnosti postavljaju etički formulisani zahtevi za vrednosnom transformacijom "tuđih" koji nisu kao "mi". Današnja istočna ekspanzija NATO-saveza odvija se upravo po tako shvaćenim definisanim formulama solidarnosti.

Zato evropski političari, jednako kao i glavnina evropskih medija, nastavlja da doživljava ukrajinski građanski rat u formalnim principima političko-humanističkih vrednosti: Ukrajinci poštuju "naše" vrednosti a Rusi ne, pri čemu se gura pod tepih da Ukrajini jednako tako nedostaju institucije i tradicija liberalne demokratije kao i Rusiji.

Od Bečkog kongresa, princip "političke solidarnosti" je doživljavao polaganu, ali nezaustavljivu transformaciju, da bi se njegova aktuelna interpretacija skoro bez ostatka fokusirala na odnos prema Rusiji - ili si "solidaran" sa Evropom, ili s Rusijom, trećeg nema.

To je nekad opasno, nekad tragično, kad ginu toliki ljudi tužno, a nekad se možete smejati nedelju dana, a da vam ne bude dosadno. Izjava šefa nemačkih Zelenih Kema Ezdemira data pre desetak dana austrijskom Prese spada u ovu poslednju kategoriju.

"Namera Rusa je da Evropu posvađa unutar sebe. Nadaju se da sa Mađarskom i Grčkom imamo izgleda posla s dve zemlje koje su istovremeno i evropske i putineske".

Kovanica "putineska zemlja" ne postoji i nije u duhu nemačkog jezika, ali jeste u duhu italijanske kulinarike i izvesnih moralnih sudova koji se kriju u špagetama "putaneska".

A da bi se znalo šta znači "a la puttanesca", nije potrebno govoriti italijanski.

broj komentara 3 pošalji komentar
(nedelja, 22. feb 2015, 12:50) - anonymous [neregistrovani]

Sve pohvale ...

autoru clanka. Odmereno, obrazovno, nepristrasno, realno. Trebalo bi da RTS objavljuje slicne clanke i iz drugih oblasti zivota. Ovako cemo otupeti od poplave clanaka "takozvanih novinara", skorojevica, sveznalica, prepisivaca, onih koji veoma cesto kupuju licno misljenje, pamet, i td.

(nedelja, 22. feb 2015, 11:17) - devajtis hrast anonymous [neregistrovani]

ljudsko bratstvo svetsko bogastvo

kada bi ljudi celog sveta negovali međusobno bratstvo svet bi bio prebogat. Zamislimo kolko smo potrošili na stvaranju oružja (toljag,sekira,luk i strela,mač,puška,top,tenk,bojni otrov,bomba,ratni avion,nuklearno oružje), pa da smo to uložili u stvaranju boljeg života mi bi smo danas živeli u raju. Nije kasno, još uvek možemo da se dogovorimo, da ne bi bilo ČOVEK ČOVEKU JE ZVER.

(nedelja, 22. feb 2015, 10:18) - dragan cvetkovic [neregistrovani]

sjajan clanak

Sa uzivanjem sam procitao clanak.Vrlo ozbiljno i precizno,politicki neopredeljen i iznad svega autorka izvanredno poznaje zakulisne igre mocnih.Na zalost ista igra jos uvek traje, samo su se igraci promenili...Svaka cast,Bilo je uzivanje procitati ga.