Vukovar - grad nemaštine

Drugi po bogatstvu u SFRJ, drugi u Evropi po broju telefona u odnosu na broj stanovnika. Grad u kome je radilo više ljudi nego što je u njemu živelo. Deceniju i po kasnije, Vukovar je grad ljudi koje, bez obzira na nacionalnu pripadnost, muči ista briga - nemaština.

"Teško se živelo, a i dan-danas se teško živi. Penzije nikakve, a narod ne radi. Ovo je bogato područje. Kamen da ubodete u zemlju, kukuruz bi nikao", kaže Miloš Jošić iz Vukovara.

Obnavljaju se zgrade, ali ne i privreda. Nekadašnji giganti "Borovo", "Vupik" i "Vuteks", u kojima je radilo dve trećine zaposlenih Vukovara, danas jedva rade ili su propali.

Od 23.000 zaposlenih u "Borovu", danas radi nešto više od 1.000. Najbolje je onima koji rade u policiji, zdravstvu i prosveti.

U jedinoj neobnovljenoj školi posle rata, srpska i hrvatska deca uče u odvojenim razredima, svako na svom jeziku i pismu. Oni koji su polazili u školu kada je počeo rat u Vukovaru, ne izlaze na ista mesta.

"Mi smo kao crnci i belci u SAD. Mi imamo svoje, oni imaju svoje, a jedino nas ovaj lokal spaja. Ovde dolaze svi Srbi i Hrvati", kaže Hrvat Alen Borić, koji radi u jednom kafiću u Vukovaru.

Srbin Dinko Baždar tvrdi da se odlično slaže sa kolegom sa kojim radi, a koji je po nacionalnosti Hrvat.

"Život jeste jednostavan, samo što ga čovek može zakomplikovati, sebi ili nekome drugom. Pa, svi koji živimo u stanu ili u kući, želimo da imamo dobrog suseda, ili komšiju, kako smo to pre govorili. To je moja želja. Ja imam dobrog suseda preko obale Dunava. Imam prijatelja koga sam upoznao prošle godine, a čini mi se kao da se poznajemo 50 godina. To je načelnik opštine Bač", tvrdi gradonačelnik Vukovara Željko Sabo.

Do Bača, trajektom, koji je poklon holandske vlade, stizaće se za pet minuta "Golubicom", koja će imati belo-plavu boju, kao simbol Vukovara, i žutu, simbol Bača.