Hercegovina, balkanska Kalifornija

Glumac Erol Kadić, već nekoliko godina radi u pozorištu u Mostaru i kaže da se zaljubio u taj grad: "Kada krenete iz Sarajeva prema Mostaru na prilazu gradu vi vidite neko neobično rastinje. Onda vidite kamenjar, plodna polja i još niste ušli u grad, niste videli prvu kuću, vidite da se nalazite u nekom nestvarnom svetu.

"Hecegovina spada u deo koji je krš. Koji je ekstreman, tvrd i da bi opstao tu, moraš biti jak. Kroz vekove, ljudi koji su tu rađani morali su biti jaki, da bi opstali, da bi se bavili bilo čime, jer iz kamena neće svašta da nikne, objašnjava Zlatan Nefić, član NVO "Ada Mostar".

Ivan Lalić, direktor "Mikser haus" festivala, koji je ove godine organizovao okupljanje Mostaraca u Beogradu, veruje da je klima u velikoj meri odredila "DNK regiona".

"To je jedna žestoka kultura, koja traži žestoku reakciju. Tamo se ljudi rađaju kao veoma vitalni i jaki genetski. To nije neki izmišljeni stereotip. Zaista je tako. Vrlo su žilavi, vitalni i spremni na sve", kaže Lalić.

Blagoje Babić, nekadašnji profesor univerziteta u Mostaru, objašnjava da su Mostarci u tim uslovima morali da rade mnogo više nego drugi.

"Morali su da se dovijaju mnogo više nego drugi i da razmišljaju mnogo više od drugih. Samim tim su postali i lukaviji od drugih", ističe Babić.

Mostarci su kao vulkan

Erol Kadić dodaje da su Mostarci kao neki vulkan: "Čas su predivni kad ne proradi, a kad proradi najbolje je da se povučete u neko kafanče i čekate da ta oluja prođe".
Mostarci imaju vrlo oštar smisao za humor. Daju sebi za pravo da se šale na svačiji račun.

Najduhovitije zovu - Mostarskim liskama. Teško onome kome se oni na dušu nakače.

Zlatan Nefić podseća da Hercegovci nikako ne vole kada ih neko naziva Bosancima.

"Ja nisam Hercegovac, ja sam hercegovački zet. Došao sam u Mostar davno, živim tu dugo, ali ja ja još dugo neću moći položiti ispit da budem deo njih. Jer su specificni", kaže Nefić.

Ni Džejms Bond ne bi bio toliko veliki da nije savladao jednog Hercegovca.

Milorad Kapor je u filmu "Skajfol" igrao rame u rame sa Bondom.

"Za takve filmove je potreban neko ko je visok, lep, inteligentan, a takvi smo mi Hercegovci", smeje se Kapor.

Kapor je Hercegovac čuvenog prezimena koji je rođen u Beogradu. Vrlo je ponosan na svoje poreklo na koje u Srbiji uglavnom gledaju sa simpatijama.

U Hrvatskoj je već potpuno druga priča. Tamo su Hercegovci predmet ismejavanja.

"Oni Hercegovce doživljavaju kao što se u Srbiji doživljavaju Crnogorci. Zauzimaju dobre pozicije po firmama, s tim što Hercegovci nisu lenji, nego su uspešni trgovci. Uvek su spremni na pregovore, na snalaženje", kaže Kapor.

Trgovački duh Hercegovaca

A, šta ih je napravilo drugačijim, sem reljefa? Ime Mostar prvi put se pominje kada tim područjem vladaju Turci.

Turci su izgradili čuveni most. Međutim, grad nije po njemu dobio ime.

Nego po mostarima, ljudima koji su ga čuvali. Karakter Mostaraca tada ozbiljno oblikuje trgovina, jer put iz Dubrovnika ide preko Mostara.

Dugo je trgovačka škola bila cenjena u čaršiji. A, duh trgovaca je poseban duh. Lako ćete Mostarci i kupiti i prodati, samo ako to požele.

Blagoje Babić, nekadašnji profesor Univerziteta u Mostaru, smatra da se za razliku od Beograda, koji je na raskrnici puteva i gde su svi osvajači ostavljali svoje slojeve i tekovine kultura, Mostar nije razvijao kao raskrsnica: Mostar je bio tačka u kojoj se susretale različite kulture, vere i civilizacije.

U Mostaru nije došlo do preplitanja, nego vezivanja u čvor i u tom čvoru je proklijao mostarski mentalitet koji se posle razvijao.

Trgovina je i na drugi način kalila Mostarce. Često su trgovci donosili kugu u Mostar, pa su darvinovski, ponovo samo najžilaviji, opstajali.

Slabljenjem turske vlasti, grad, pored 24 džamije, dobija pravoslavnu i katoličku crkvu.

Kažu da su ugledni Mostarci tada bili samo oni koji su rado pozivani i na kafu, i na kahvu i na kavu.

Doba Turaka ostavilo je dobre trgovce, kujundžije, ali i umetnike. Bezbroj je sevdalinki koje opevaju ovaj grad i ljubavi koje su u njemu plamtile.

I pesnici i buntovnici

Ali u Hercegovini ne plamte samo sunce i ljubav. Baš na ovom području digla se prva buna protiv Turaka.

Nije prošlo dugo od Nevesinjske puške, do konačnog pada Osmanlija i u Mostar se konačno probio zapadni duh.

Pod vlašću Austrougarske grad dobija zanimljive građevine, a Mostarci više ne žive samo u trgovačkom centru.

U gradu se otvara gimnazija. Mostar od objekta umetnosti postaje njeno središte.

Kamen i voda i dalje inspirišu književnike, ali Hercegovci ne bi bili Hercegovci da su samo o ljubavi pevali.

"Ostajte ovde" i "Veče na školju", su samo neke od rodoljubivih pesama Alekse Šantića.

Blagoje Babić objašnjava da je Mostar bio grad u kojem je započeo kulturni preporod.

"Važni učesnici tog preoproda su Aleksa Šantić, Osman Džikić, Jovan Dučić. Hercegovina je bila otvorena prema moru. Imali ste utcaj italijanskog, garibaldijevskog za oslobođenje Italije, to je bila ta klima, a u relativno siromašnom kraju ljudi su prinuđeni da se bore i da uče i da se tako osposobe da zive bolje", priča Babić.

Lalić podseća i da je časopis "Zora", koji je počeo da se izdaje krajem 19. veka jedan od dokaza da je Mostar bio centar pismenosti, kulture, pesništva.

"Mostar se nalazio na liniji gde se spajaju Istok i Zapad. Ili gde se Evropa deli na hrišćansku i orijentalnu, na pravoslavnu i katoličku.

Sve te linije podele su išle kroz Mostar. Ono što je karakteristično te civilizacije u Mostaru nisu bile u sukobu. One su bile u međusobnom dodiru i pravom suživotu, kaže Blagojević.

Pesnici su bili različitih vera, ali u najvažnijem su bili isti - ljubavi prema Mostaru i u želji za slobodom. Ali, ne samo pesnici.

U mostarskoj gimnaziji svest razvijaju oni koji će zaista svet odvesti na put bez povratka - mladobosanci.

Prvi atentat mladobosanci su izveli upravo u Mostaru.

Bogdan Žerajić, inače bivši učenik mostarske gimnazije, je još 1910. godine pokušao da ubije austro-ugarskog cara Franju Josifa, prilikom njegove posete gradu.

Istu školu su učili Dimitrije Mitrinović, Vladimir Gaćinović, Špiro Soldo.

Profesor Babić podseća da je Mlada Bosna bila buđenje nacionalne svesti.

"Ona je stasavala najviše pod uticajem iz Srbije. Pre dolaska Austrougarske nije postojao sukob između verskih zajednica, pravoslavne katoličke i muhamedanske. I tako nije čudo sto su u Mladoj Bosni bili i pravoslavci i muhamedanci i katolici. Bio je tu Ivo Andrić, Vasa Čubrilović, Muhamed Filipović, koji su smatrani Srbima kao i Osman Đikić. Tako da je to bio talas buđenja nacionalne svesti.

S druge strane Lalić kaže da je pitanje Mlade Bosne suštinsko pitanje za identitet Mostara

"Taj pokret je vrlo avangardan, on je pred Prvi svetski rat propagirao ne srpski nacionalizam, što se ponekad pogrešno tumači, nego jugoslovenski nacionalizam. To je bio pokret za oslobađanje južnoslovenskih naroda iz autsrijske tamnice naroda i sve nacije su tamo bile zastupljenje", kaže Lalić.

Podneblje ekstrema

I zaista, u to vreme, Mostarci su bili prvo Mostarci, pa onda sve ostalo.

Zato je Aleksa Šantić mogao da bude zaljubljen u katolkinju, da piše o Emini, a bude sahranjen uz najdublje poštovanje sve tri verske zajednice.

Ali istorija je odlučila da deca oštrog hercegovačkog krša, otporna i spremna na sve, pokažu da su ekstremni, taman koliko i priroda koja ih je vekovima gajila.

Ekstremi su nakon Drugog svetskog rata za kratko ućutkani, ali ništa ih nije moglo zaustaviti devedesetih.

"Ja mislim da su sve dobre stvari, ali i loše stvari na ovim podnebljima potekle iz Hercegovine. Hercegovina je ljuto opako tle, koje rađa polaritete i opasne i one predivne", smatra Lalić.

Kadić kaže da na tako malom prostoru, tolika različitost može dati fantastične stvari, ali, kako kaže, i veliki belaj.

Naboj energije, istorije i različitosti srušio je na kraju i Stari most - samu dušu grada.

Most je kasnije obnovljen, ali ostala je nepremostiva podeljenost grada između Muslimana i Hrvata.

Srba gotovo da i nema. Most više ne spaja, ali sunce i dalje prži, Neretva hladi, a sevdalinke se ponovo pevaju.

Jedan mostarski bend pokušava kroz staru muziku Mostara da povrati dobar imidž Hercegovaca.

Dragi Šestić, član grupe, kaže da preko muzike pronosi dobar glas o Mostaru.

"Nekako se ljudi zaljube u Mostar preko našega benda. Mi smo svirali svuda u Evropi i gde god smo došli osete melanholiju koja je bila, ekstazu. Mi uvijek koristimo pesme koje su o Mostaru i oko Mostara. Evo recimo, 'Lijepi li su mostarski dućani'. Ta pesma, na stotinu puta smo je izveli u našem muzičkom repertoaru. Svi je znaju. Ali svaki put kad izađem negde prvi put kad je pevamo i kad krenu ti akordi, meni duša hoće da iskoči od sreće, od ponosa", kaže Šestić.

Da li je Fata bila naivna ili lukava, pa je završila zamandaljena u magazi sa Mustafom, to je rasprava koju više niko ne vodi u Mostaru.

Ali fakat je da su posle svega dućani i danas lepi, Neretva čarobna, a Hercegovci ponosni što su drugačiji.