Grčka između dva Uskrsa

Izlazak Atine iz evropske monetarne unije, popularno nazvan gregzit (Grexit – grčki "exit"), nije zvanična tema razgovora na evropskom nivou. Nezvanično, sudeći prema izveštajima i analizama medija nemačkog govornog područja, o tome se razgovara podjednako često kao i o visini nove pomoći za tu zemlju.

Novi spasilački paket za Grčku? Upravo je to razvoj situacije koju belgijski ministar finansija Johan van Overtfelt namerava da spreči. Nemački Špigel prenosi njegovu izjavu kojom Overtfelt relativizuje najnoviji grčki "spisak reformi", žaleći se kako je Atina "i do sada obećavala i nije izvršavala".

Podneseš spisak, dobiješ novac, to više ne vredi, izjavljuje belgijski ministar kao član evrogrupe, gremijuma kroz koji države evropske monetarne unije koordiniraju svoju poresku, budžetsku i ekonomsku politiku.

Sastanci evrogrupe su, istina, neformalni, ali njeni zaključci, koji se donose isključivo konsenzusom, imaju obavezujuću težinu za EKOFIN (Economic and Financial Affairs Council) , a od odluke EKOFIN-a zavisi dalja EU pomoć Atini.

Prema pisanju Špigela, za Belgijanca "se ne dovodi u pitanje" da Ciprasova vlada neće biti u stanju da vrati kreditnu ratu MMF-u idućeg četvrtka, pa stoga "ni Grexit nije više isključen".

U Nemačkoj su izjave o mogućem izlasku Grčke iz evrozone prvi put počele da kursiraju u leto 2012, nekoliko meseci nakon što je Unija pripremila drugi spasilački paket za Atinu u visini od 130 milijardi Evra (prvi u proleće 2010, 110 milijardi evra, od toga 22 i po od Nemačke).

Posle toga, tema Grexit-a je stavljena na led, da bi bila oživljena prošlog januara, kada je postalo izvesno da u Atini vlast preuzima u političkoj teoriji vrlo neobična levo-desna koalicija.

Zavisi od toga koga pitate: političari konzervativnog CDU-a bi se pre usudili da ulaze u taktička razmatranja o tome treba li Grčku preventivno baciti sa evrobroda, pre nego što se "zaraza" državnog bankrota proširi na Španiju i Italiju.

Nemačke socijaldemokrate ne idu toliko daleko, ali i oni nalaze jasne reči. Kako izjavljuje šef nemačkih Socijademokrata Sigmar Gabrijel za Rajnsku poštu (Reinische Post), vladi u Atini je ponuđeno zamrzavanje računa grčkih poreskih begunaca na čitavom prostoru Unije, "ali grčki finansijski organi moraju dati inicijativu u tom smislu – a oni to ne čine".

Grčka hoće još

Još je Čarls Dikens u Oliveru Tvistu pokazao eksplozivnu socijalnu moć subjektivne i objektivne procene nečije gladi. Od "Oliver hoće još", došlo se do formule "Grci hoće još". Koliko su zahtevi Atine moralno opravdani i koliko daleko je Ciprasova vlada spremna da ide ne bi li "dobila još" – do Moskve i Pekinga?

Situacija je, blago rečeno, katastrofalna. Između 14. aprila i 15. maja državne obveznice u visini od 5,2 milijarde evra (3 puta 1,4 milijarde, jednom jedna milijarda) dozrevaju za naplatu. Evropska banka je Atini već zabranila takozvano "premošćavanje", odnosno izdavanje novih državnih obveznica kojima se finansiraju stare dospele na naplatu.

Pored sume koju, teoretski, vraća idućeg četvrtka Međunarodnom monetarnom fondu, Atina na istu adresu treba da uplati još oko milijardu u prve dve nedelje maja.

Ciprasova poseta Moskvi iduće srede do te mere frustrira Uniju da po medijima nije teško tražiti jasne reči osude.

Predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc izjavio je za Hanoverski algemajne cajtung kako "Cipras rizikuje cepanje Unije" i kako mu "nije pametno da dodatno udaljava EU-partnere od sebe".

"Nije prihvatljivo ako se zajednička ruska politika stavlja na kocku zbog finansijskih protivusluga Moskve", kaže Šulc.

Gunter Krihbaum (CDU), šef Evropskog odbora u nemačkom Bundestagu, još je direktniji u izjavi Špigelu:"Ko hoće da i dalje prima evropsku pomoć, mora imati kompas koji pokazuje prema Briselu, a ne prema Moskvi".

Ta se situacija može gledati na više načina. Na adresu Evropske unije ide zamerka da ona ne rešava finansijsko-ekonomski problem Grčke tek tako, već bi preko njega rešavala i problem Ukrajine, ruskih sankcija, otvaranja za nove članice i nevolje s Kosovom.

Najveći problem Unije u poslednje vreme i jeste to što se ona, tehnički gledano, više ne bavi "problemima", u smislu odvojenim kompleksima, već tvrdoglavo insistira da ih sve rešava kao jedan, narodski rečeno, đuture.

S druge strane, i nema te sile koja grčki problem može rešiti "tek tako", bilo odvojeno, bilo promešano u gorkoj spoljnopolitičkoj salati Evropske unije. Grčkoj se i te kako pomagalo. Ona je bila prvi primalac pomoći iz Maršalovog plana posle rata. Decenijama je dobijala visoke subvencije i pomoć iz Unije.

"Godinama je Grčka od Unije dobijala 2-3 odsto svog neto ekonomskog proizvoda. Nažalost, nismo kontrolisali šta se radi s tim sredstvima i sad imamo asfalt do svakog maslinika", izjavljuje austrijski ekonomista Kurt Bajer, donedavno član Upravnog odbora Svetske i Evropske banke.

Nemački ekonomista Franc Ulrih Vileke iznosi konkretnu sumu – između 1991. i 2008. Unija je subvencionirala Grku sa 133 milijarde evra, godinama pre nego što su "spakovani" finansijski paketi pomoći (110 milijardi evra 2010; 130 milijardi 2012; sad se u trećem naletu razgovara o 30 milijardi ili više).

Osim što su se 2001. – istina uz profesionalne savetničke usluge američkog investicionog fonda "Goldman Saks" – prokrijumčarili u evrozonu bez ispunjavanja uslova, šta je to što Grci rade toliko pogrešno da je državni dug narastao na 320 milijardi evra, a nacionalni bruto proizvod se za poslednjih pet godina skupio za 22 odsto?

"Pravoslavna osovina" na delu?

Ima neke simbolike u tome da se Grčka našla u klopci između dva Uskrsa, što deo austrijske i nemačke štampe doživljava kao "dve stolice".

Već spomenuti nemački parlamentarac Krihbaum upozorava Grke da, "ako misle da će u Moskvi pronaći duševni spas, onda se klade na krivog konja". Kako je najveća vrednost kod svih hrišćanskih denominacija "spas duše" (Seelenheil) onda je jasno da Krihbaum šalje Atini slabo uvijenu religioznu poruku na ivici političkog prozelitizma.

I demonstrativno povlačenje personala MMF-a iz Atine preko pravoslavnog Uskrsa poseduje religioznu konotaciju: Ako Cipras i Varufakis odbijaju da razgovaraju na "svoj" Uskrs o tako prizemnoj temi kao što je novac, onda će i Unija odbiti da se bavi nečim tako ništavim za vreme "svog" Uskrsa (ovaj vikend).

Za slučaj da je neko u Evropi do sada propustio da uhvati suptilne unutarhrišćanske reference aktuelne EU politike, austrijski dnevni list Prese objavio je prošle nedelje analizu o "pravoslavnoj osovini" Atina–Beograd–Sofija–Moskva" kao prošireni komentar na Ciprasov skori susret sa Putinom.

U nekoj vrsti pseudoistorijske higijene, autor Viland Šnajder objašnjava zašto Unija ne može verovati Grcima, sa implicitnim zaključkom kako oni nisu nepouzdani zato što su rastrošni i haotični već zato što su pravoslavni.

Grci su bili, emotivno, protiv sankcija Miloševićevoj Srbiji, protiv NATO bombardovanja Srbije, protiv priznanja Kosova i protiv sankcija Rusiji, komentariše autor. Ergo, oni su nepouzdani jer njihova lojalnost teče po religioznoj, a ne političkoj liniji.

Pre nego što se sada bilo ko u Srbiji ili Rusiji razneži nad grčkom podrškom, nije na odmet podsetiti da su Grci poštovali sankcije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija iz maja 1992. protiv Miloševićeve Srbije (a da su Rusi glasali za njih), da su otvorili luku Solun za NATO operacije 1999, da su prihvatili sankcije protiv Putinove Rusije. Koliko im je pri tome bilo teško, koliko su se bunili je jedna stvar, a sasvim druga njihovo pragmatično postupanje.

Jedini pravi ustupak ostaje stav oko nepriznavanja Kosova – ali tu se Grci nalaze u mešovitom katoličko-pravoslavnom društvu (nisu ni Španija, Slovačka, Rumunija i Kipar).

Na osnovu toga prikupljati elemente koji dokazuju kako je pravoslavlje "strano telo" u evropskom korpusu političke kulture, ili kako treba biti veselo jedinstven kad se bombarduje jedna evropska zemlja, vrlo je smeo i nezahvalan poduhvat.

Gabi Cimer, šef frakcije Zelenih u Evropskom parlamentu ne drži previše do pravoslavlja kao sudbine i Ciprasov put u Moskvu naziva "normalnim pregovorima". "Pregovori s Moskvom" se u njenom komentaru, uopšteno govoreći, pojavljuju kao praksa koju je Unija okretanjem logike na glavu proglasila "nenormalnom".