"Prese": Brutalni zločini austrougarske vojske

Prese izveštava da na to ukazuju spisi Švajcarca Arčibalda Rajsa, ali i nova knjiga tima istoričara oko Hanesa Lajdingera, koja je nedavno izašla pod nazivom "Habzburški prljavi rat, istraga austrougarskog vođenja rata 1914–1918", prenosi Tanjug.

Tim istoričara se ovim delom suprotstavio tezi Kristofera Klarka o krivici za rat, koji tvrdi da postoji podeljena krivica čitave Evrope. Istoričari oko Lajdingera smatraju da je Austrougarska dosledno išla putem vojne konfrontacije fiksirajući se posebno na jugoistočne susede.

Prese prenosi da je Rajs, koji je u Srbiju otputovao 1914. kao neutralni posmatrač rata, ubrzo bio zaprepašćen zločinima Austrougara, i počeo u svoj dnevnik da beleži zločine – streljanja, uzimanja talaca i deportacije. Ti zločini, kako je ukazao list, nisu bili nikada kažnjeni.

"Beogradske bolnice su danas četiri puta bile bombardovane", napisao je Rajs u svom dnevniku dodajući da Austrougarska "želi da izbriše čitav srpski narod".

List naglašava da do danas istoričari nisu jasno dokazali da su ratni zločini bili organizovani, ali ukazuje da je radikalizacija rata na Balkanu i nesavesno delovanje trupa ipak primećeno iako se međunarodna pažnja okrenula napretku nemačke vojske kroz Belgiju i Francusku, gde je rušila sve pred sobom.

Prese ističe da su se mnoge zemlje u Prvom svetskom ratu olako odrekle pravila ratovanja, koje su nešto ranije usvojile, te počinile stravične zločine nad civilima a za koje su prethodno samo verovalo da su mogući od strane "srednjovekovnih" i "divljih" naroda na Balkanu, i sami su delovali po principu "Oko za oko, zub za zub".

Masakri, plod klišea mržnje

Nasilje nad civilima, kako dodaje dnevnik, bilo je na svim stranama, a pod izgovorom potrebe za bezbednošću radikalizovani su postojeći etnički klišei mržnje.

Već u avgustu 1914, podseća list, došlo je do više masakara nad srpskim civilima, sa ukupno oko 4.000 ubijenih. Ti masakri, kako se ukazuje, nisu bili naređeni, ali su bili prihvaćeni.

Prese naglašava da se nije radilo o "spontanoj žeđi za krvlju tokom sukoba" kod običnih vojnika, već je tlo za nasilničke akcije bilo ideološki pripremano od strane komandanata verbalnim radikalizmom.

Vojnici su trovani propagandom o stereotipima da su Srbi nasilni, fanatični i izopačeni u moralnom smislu.

Vojska nije delovala brutalno samo protiv Srba već i protiv sopstvenih habzburških podanika – na ruskom frontu ubijeno je više ukrajinskih i jevrejskih civila pod optužbom za špijunažu.

Nasilničko ponašanje vojske primetio je i car Franja Josif, koji je oglasio da ne podržava varvarsko vođenje rata i pozvao na strogo poštovanje pravila rata. Pokušaj da se austrougarska vojska obuzda ostali su neuspešni, konstatuje Prese, dodajući da je vrhovna komanda mogla da se poziva na posebna ovlašćenja kojim je sva politička krivična dela izvodila pred vojni sud.

Za sučeljavanje sa ratnim zločinima nije se našao nijedan pravi trenutak, te do toga nikada nije došlo, konstatuje Prese ukazujući da su izgovori bili da Republika, koja je zamenila dunavsku monarhiju, nije mogla da se krivi za zločine austrougarske vojske, a kasnije ni Druga Republika nije priznala zločine, kako ne bi nanela štetu carskom ugledu koji privlači turiste.

Lajdinger u svojoj knjizi konstatuje da je 2014, kao godišnjica početka rata, dobra prilika za to, kako iz istorijsko-naučnih, tako i kulturalnog pogleda.