Italijanski radnici upola manje plaćeni od onih u SAD

Mnogo je faktora kojima može da se objasni zašto se u poslednjih dvadeset godina italijanske plate nisu usklađivale sa povećanjem troškova života.

Prvi je to što italijanska privreda nije doživela rast, te na taj način nije moguće povećati plate.

Drugi problem je produktivnost rada koja je ostala nepromenjena poslednjih decenija: to znači da je prihod koji je svaki radnik proizveo u poslednjih dvadeset godina ostao više-manje isti dok se u drugim zemljama uvećao. Iz tog razloga su italijanske plate ostale na istom nivou dok su se nemačke, francuske i američke povećale.

Tu su i drugi faktori koji se tiču loše pripremljenosti preduzetnika i menadžera, obuke radnika i veoma sporog usvajanja tehnoloških inovacija.

Po podacima Italijanske federacije za zaštitu poreskih obveznika i potrošača (Federazione Italiana a tutela dei contribuenti e dei consumatori), oni koji pružaju 95 odsto radne snage u Italiji su kompanije sa manje od deset zaposlenih, upravo one koje jesu redovni klijenti Agencije za prihode i naplatu banaka.

"Sve dok država bude uzimala 70 odsto od zarade, plate će uvek biti dva evra po satu i broj siromašnih će rasti. Ta situacija će nas naterati da plaćamo mnogobrojne subvencije koje sprečavaju ulaganje u ekonomski razvoj zemlje. Manji porezi na rad znače i veće plate za sve, a manje subvencija znači ekonomski rast za sve", izjavio je Marko Pakanjela, predsednik Italijanske federacije za zaštitu poreskih obveznika i potrošača.

Ukazuje da osoba koja radi skraćeno radno vreme, zarađuje u proseku 700 evra mesečno, a 55 odsto ugovora danas su upravo oni, dok su osobe koje su najviše pogođene one koje imaju između 30 i 50 godina.

Italijanski radnici u proseku zarađuju manje od 15.000 evra godišnje od nemačkih radnika, 10.000 manje od Francuza i skoro polovinu od Amerikanaca.

Italijanske plate su decenijama iste, a problem je postao još izraženiji u ovom momentu visoke inflacije, tj. ogromnih poskupljenja koja osiromašuju zaposlene sa fiksnom platom.

Dakle, uzrok niskih plata u Italiji je činjenica da ekonomski sistem nije bio u stanju da se razvije i raste kao što se to dogodilo u drugim zemljama: u tom smislu, italijanske plate su i ogledalo onoga što se dešava u zemlji.

Šta se dogodilo od šezdesetih do danas

Od šezdesetih godina, bruto domaći proizvod koji meri proizvodni dohodak države i koji je, samim tim, i parametar koji pokazuje u kakvoj se situaciji nalazi jedna zemlja, doživeo je veliki porast u skladu sa onim što se dešavalo u drugim zemljama.

No nešto je krenulo naopako devedesetih godina, i od tada je ostao na istom nivou sem u periodu recesije 2008, 2009. i 2020. godine. Zbog izostanka rasta BDP-a nisu rasle ni plate. U prethodnih dvadeset godina, italijanska plata je porasla za 0,5 odsto dok je u Francuskoj plata povećana za 23,9 odsto a u Nemačkoj za 20,1 odsto.

Plate u Španiji su rasle malo, slično italijanskim – 0,7 odsto.

Mnogi stručnjaci koji se bave ovom problematikom u italijanskoj privredi smatraju da treba rešiti problem produktivnosti, odnosno povećati efikasnost proizvodnog sistema što je neophodno za ekonomski rast.

Što se više proizvodi u datom periodu, sa istim proizvodnim faktorima poput mašina i radne snage, to ste efikasniji i produktivniji. A produktivnija kompanija je i bogatija kompanija koja je, onda, u stanju da podigne plate svojim radnicima i da dodatno ulaže kako bi postala još produktivnija.

Međutim, ako se to ne dogodi, ni zarade se neće povećati, jer su plate radnika vezane za produktivnost poslovanja. Što je produktivnost u zemlji veća to će i plate moći više da rastu, a ta produktivnost zavisi od mnogo faktora: tehnologije, ulaganja u istraživački rad, edukaciju i formaciju zaposlenih, kao i od modaliteta uključivanja radnika u dinamiku kompanija i sl.

Jedan od primera je i činjenica da se stepen obrazovanja u Italiji ne vrednuje na pravi način, bar ne kod mlađih od 30 godina. Naime, oni imaju više obrazovanje od starijih radnika ali je njihova zarada po satu za 39 odsto manja od plate radnika starijih od 50 godina, a za 26 odsto manja od onih koji imaju između 30 i 49 godina.

Sa stanovišta produktivnosti, Italija nije u dobroj situaciji: 2020. godine svaki sat rada je proizveo oko 55 dolara BDP-a, naspram 67 u Nemačkoj, 68 u Francuskoj i 73 dolara u Americi.

Jedan od uzroka smanjene produktivnosti je i činjenica da je većina kompanija u Italiji u porodičnom vlasništvu i one često, za razliku od velikih kompanija ne daju dovoljno prostora inovacijama.

Uloga sindikata

Mnogi ekonomisti i stručnjaci iz ove oblasti smatraju da veliku ulogu imaju i sindikati, i da to delimično objašnjava niže plate u Italiji nego u drugim zemljama.

Po njihovim podacima, skoro svi zaposleni u Italiji dobijaju posao na osnovu kolektivnog ugovora o radu, tj. standardnih ugovora o kojima na nacionalnom nivou pregovaraju sindikati, organizacije koje predstavljaju radnike i udruženja poslodavaca koja predstavljaju kompanije.

Ovi ugovori utvrđuju osnovne uslove radnog odnosa, kao što je broj sati, praznici pa i minimalnu zaradu za svaki nivo ugovora koja se obično razlikuje od pozicije i iskustva.

Postojanje kolektivnih ugovora je imalo za cilj zaštitu nisko kvalifikovanih radnika koji imaju dosta dobru srednju zaradu u odnosu na kolege u Evropi.

Uloga sindikata jeste od velikog značaja za zaštitu radnika, ali je ovaj mehanizam stvorio kolateralni efekat: sa obzirom na to da se većina zapošljavanja obavlja po gotovim kolektivnim ugovorima, skoro da ne postoji individualno pregovaranje između radnika i preduzeća koje bi bilo korisno kada bi se obuhvatili pojedini aspekti konkretnog radnog odnosa: ukoliko radnik ima visoko obrazovanje ili visoku specijalizaciju, trebalo bi da dobija veću platu od zaposlenog koji je manje kvalifikovan. Međutim, to se ne dešava, što za rezultat ima niske plate onih koji zaslužuju više.

Frilenseri koji rade sa poreskim identifikacionim brojem 

Još jedna od tema jeste i drama plata onih italijanskih radnika koji rade po sistemu partita IVA (poreski identifikacioni broj).

Po Italijanskoj federaciji za zaštitu poreskih obveznika i potrošača, samo 1,1 odsto prijavljuje zaradu veću od 100.000 evra godišnje, dok ostalih 95 odsto zarađuje 30.000 evra bruto godišnje. Tako, ako frilenser zarađuje 30.000 bruto godišnje, mora da plati i takse od 9.000 evra godišnje, nakon čega će morati da odbije od plate troškove za energiju, rentu te finansijske kredite, a to znači da bi trebalo da živi sa 30 odsto svoje zarade.

Stručnjaci kažu da će – ako se nastavi na ovakav način – Italija imati milion građana više kojima će biti potrebna pomoć.

Razlike u zaradama među italijanskim gradovima

Istraživanje koje je uradio Centar za studije "Taljakarne" analiziralo je srednju platu građana u Italiji između 2019. i 2021. godine.

Najmanja zarada je u Đenovi gde je godišnja bruto zarada 16.031,20 evra i ovaj grad se nalazi na desetom mestu. Gore od njega su plasirani: Pordenone, Verona, Trst, Torino, Trento, Kuneo i Kaljari.

Na devetom mestu je Vičenca sa 16.451,67 evra, na osmom Modena sa 16.572,83 evra, na sedmom Firenca sa 16.686,53 evra, na šestom mestu je Ređo Emilija sa 16.912,12 evra, na petom je Rim sa 17.774,30 evra, a na četvrtom mestu je Parma sa 18.175,33 evra.

Na trećem mestu je Bolonja sa 18.628,65 evra, na drugom Bolcano sa 18.942,08 evra dok je na prvom mestu Milano sa 30.464,86 evra – što je duplo više od srednje nacionalne vrednosti.