Stoltenberg u misiji rušenja južnokorejske i japanske politike nemešanja u tuđe ratne sukobe

Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg posetio je dalekoistočne zemlje Republiku Koreju i Japan početkom ove nedelje u nastojanju da pridobije njihovu podršku u snabdevanju i opremanju ukrajinske armije koja se suočava s hroničnim nedostatkom oružja i municije.

Obe države su vojno-politički saveznici Vašingtona i proizvode naoružanje i municiju u skladu sa NATO standardima, te, s obzirom na svoju ekonomsku snagu i velike industrijske kapacitete, potencijalno predstavljaju moćan izvor za snabdevanje ne samo članica tog vojnog saveza već i ukrajinskih snaga koje se sve više oslanjaju na oruđa i opremu NATO porekla.

I Seul i Tokio do sada su, međutim, Kijevu slali isključivo humanitarnu pomoć i vojnu opremu poput šlemova i šatora, koja ne može da prouzrokuje gubitak života.

Inače, dve ekonomski i tehnološki visokorazvijene zemlje Dalekog istoka prošle godine su u Madridu prvi put učestvovale na samitu lidera članica NATO-a, a Južna Koreja je otvorila i sopstvenu kancelariju pri sedištu tog saveza.

Rastuće globalne ambicije NATO-a

Severnoatlantski savez ne samo da se nakon pada Berlinskog zida fizički proširio na celu Istočnu Evropu i ima ambicije da u budućnosti privuče centralnoazijske republike bivšeg Sovjetskog Saveza, već u sklopu svoje strategije opkoljavanja Rusije i Kine poslednjih godina pažnju usmerava i na produbljivanje vojnih veza sa tradicionalnim američkim saveznicima u Azijsko-pacifičkom regionu: Republikom Korejom, Japanom, Australijom i Novim Zelandom.

Tako se u američke i japanske patrole u Južnom i Istočnom Kineskom moru, uz obale najmnogoljudnije zemlje sveta, od 2020. uključuju i ratni brodovi evropskih članica NATO-a, Ujedinjenog Kraljevstva, Holandije i Nemačke, dok, na primer, Tokio počinje rad na razvoju ratnog aviona pete generacije u saradnji s Londonom.

To bi, skupa sa međudržavnim sporazumima o razmeni i privremenom stacioniranju ljudstva i opreme članica NATO-a u pomenutim zemljama azijsko-pacifičkog regiona, po tvorcima te politike trebalo da odvrati Peking od intervencije na Tajvanu i obuzda njegove pokušaje da ovlada čitavim Južnim kineskim morem i tako ugrozi slobodnu plovidbu kroz njega.

U Seulu Stoltenberg je, javljaju mediji u Istočnoj Aziji, od domaćina zatražio da upute direktnu vojnu pomoć Ukrajini. Smatra se da se ovo pre svega odnosi na granate kalibra 155 milimetara, koje koriste haubice NATO porekla, i davanje dozvole da se južnokorejski tenkovi i artiljerija koji će biti isporučivani Poljskoj u narednim mesecima upotrebe na ratištu u Ukrajini. Zauzvrat, ponudio je pomoć alijanse u obuzdavanju opasnosti koja Jugu preti od severnokorejskog nuklearnog programa.

Stoltenberg je u Južnoj Koreji, u nastojanju da domaćine ubedi da se odreknu svoje politike neuplitanja u tuđe konflikte i kroz isporuke municije i oružja praktično umešaju u konflikt u Ukrajini, izneo argument da su zemlje poput Nemačke, Norveške i Švedske, pa i Švajcarske, već odustale od svoje politike uzdržavanja od isporuke oružja državama koje su u vojnom sukobu, pa čak i šireg, višedecenijskog kursa opšte vojnopolitičke neutralnosti.

Nezavidni položaj Seula

Vreme će pokazati da li će ta iskrivljena logika, po kojoj destruktivne greške treba činiti jer ih je prethodno neko drugi (pod pritiskom) već počinio, proći na Dalekom istoku. Ono, što se, međutim, već sada može reći je da ta logika i Republiku Koreju i Japan stavlja u za njih vrlo nepovoljan diplomatski, politički, pa i bezbednosni položaj, kao i da je verovatnoća da će ona, uprkos velikom riziku koji u sebi nosi, biti prihvaćena danas veća nego pre.

Naime, Republika Koreja se nalazi u teškom položaju jer se za svoju bezbednost u ogromnoj meri oslanja na SAD, ne samo kada je u pitanju prisustvo oko 28.000 američkih vojnika na njenoj teritoriji već i zaštita koju dobija od američkih nosača aviona i njihovih borbenih grupa, strateških bombardera, podmornica i tzv. "nuklearnog kišobrana" Vašingtona.

Takođe, ona je prošle godine, zahvaljujući dozvoli Vašingtona, uspela da sa Poljskom sklopi divovske ugovore o prodaji svojih haubica, tenkova, višecevnih raketnih bacača i aviona, koji se baziraju na američkim tehnologijama, ukupno vredne preko 20 milijardi dolara (RTS :: Poljska zasula Seul milijardama dolara za oružje, RTS :: Poljska šakom i kapom troši na južnokorejsko oružje), te sada ima otvoren put za dalji veliki upliv na tržište evropskih članica NATO-a.

To sve Seul čini zavisnim i ranjivim u odnosu na zahteve SAD i NATO-a, zbog čega je verovatnoća da će se saglasiti da direktno isporuči oružje i municiju Ukrajini ili dozvoli Poljskoj da Kijevu prosledi južnokorejsko naoružanje koje je kupila visoka.

Tu verovatnoću dalje uvećava činjenica da su u Seulu sada na vlasti konzervativci predsednika Jun Suk Jola, koji su u spoljnoj politici tradicionalno nastrojeni proamerički, te po pravilu zauzimaju čvršći stav ne samo prema severnom susedu već i Kini od svojih progresivnih rivala. Uostalom, prošlog novembra u južnokorejsku javnost dospela je vest da je zemlja prodala 100.000 granata SAD, i mada je vlada u Seulu tada tvrdila da je ta municija namenjena popunjavanju američkih rezervi, izvesno da ju je Vašington potraživao zbog Kijeva.

S druge strane, isporuka municije i oružja južnokorejskog porekla Ukrajini mogla bi da podstakne Rusiju da odgovori tako što će snabdeti Severnu Koreju sopstvenim naoružanjem, vojnim tehnologijama i znanjem.

Ima puno toga što bi Moskva mogla da učini za komunističku državu dinastije Kim. Njena najslabija vojna karika je izuzetno zastarela protivvazdušna odbrana i vazduhoplovstvo s mnoštvom aparata iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Ono, realistično gledano, nije u stanju da se odupre masovnom i preciznom bombardovanju iz vazduha koje može da zbriše ili znatno oslabi inače dobro razvijene severnokorejske strateške snage s nuklearnim potencijalom i tako poništi prednost koju Pjongjang ima nad južnim susedom.

Otud, svaka združena vežba vojski Južne Koreje i SAD, u kojoj učestvuju američki ratni avioni pete generacije poput F-22 i F-35 i teški bombarderi, izaziva snažnu anksioznost i reakcije koje se ogledaju u pokretanju mobilnih jedinica opremljenih balističkim raketama i probama njihovog lansiranja.

Odnosno, za Severnu Koreju protivvazdušni sistemi koje poseduje Rusija i koji važe za najbolje u svetu, ako ne skupi i najmoćniji S-400, onda bar njegov prethodnik S-300, kao i sredstva za zaštitu objekata i trupa poput "pancira" i TOR-a, predstavljaju nasušnu potrebu i zatvorili bi ogromnu rupu u odbrani te zemlje. Obuka severnokorejskih pilota i isporuka udarnih helikoptera i aviona četvrte generacije iz porodice "suhoj" i "mig" bili bi još jedna velika usluga koju bi Rusija mogla da učini svom komunističkom susedu u sklopu svog odgovora na eventualni neprijateljski potez Južne Koreje i Japana. Isto se može reći i za tehnološko unapređenje, čini se, relativno primitivnih severnokorejskih dronova.

Južnoj Koreji su potrebni dobri odnosi sa Rusijom, jer ona kao i Kina, ima uticaj na režim u Pjongjangu i ako to poželi može da ga više podupre ne samo vojno već i ekonomski, te u budućnosti može odigrati bitnu ulogu u pregovorima za formalno okončanje Korejskog rata i eventualno ujedinjenje dve Koreje.

I Japan između čekića i nakovnja

Razvoj situacije u kojem bi Rusija na isporuke naoružanja američkih istočnoazijskih saveznika Ukrajini odgovorila pružanjem velikog doprinosa vojnom jačanju Demokratske Narodne Republike Koreje u bezbednosnom smislu, naravno, ne bi odgovarao ni Tokiju.

I sam Japan se nalazi u nezavidnoj situaciji, jer se, kao i Južna Koreja, za svoju bezbednost umnogome oslanja na SAD, a istovremeno ima i teritorijalni spor sa Rusijom u vezi sa ostrvima iz južnog dela Kurilskog lanca, te ne želi da se odrekne nafte i gasa koje dobija iz projekata na ruskom ostrvu Sahalin u koje je puno uložio u protekle dve i po decenije. Odnosno, ako bi da bi odobrovoljio SAD i NATO, Japan poslao svoju municiju i oružje u Evropu, on bi dalje erodirao svoju ionako slabu pregovaračku poziciju u sporu sa Rusijom i rizikovao jednostrani raskid sahalinskog ugovora.

Zvanični Tokio naišao bi i na nemalo protivljenje domaće javnosti, jer uprkos tome što mediji u Japanu skloni preslikavanju po Rusiju izrazito nepovoljnog izveštavanja anglosaksonskih medija o Ukrajini, u društvu postoji snažno uvreženo uverenje da zemlja ne treba da se meša u konflikte u inostranstvu i treba da ostane verna principima posleratne pacifističke politike.

Ipak, činjenica je da je dalekoistočnoj carevini, suočenoj sa brzim jačanjem mornarice, raketne artiljerije i vazduhoplovstva Narodne Republike Kine, treba snažan savez sa Vašingtonom, te da joj odgovara prisustvo vojnih brodova evropskih članica NATO-a u regionu. Takođe, ona je još za vlade pokojnog bivšeg premijera Šinza Abea počela odstupanje od svoje tradicionalne posleratne pacifističke politike, time što je ublažila ili uklonila ograničenja u vezi sa izvozom naoružanja, angažovanjem vojske van sopstvenih granica i nabavkom ofanzivnog oružja.

Tu politiku sada nastavlja premijer Kišida, koji je u Abeovoj vladi služio kao ministar inostranih poslova i koji je ušao u projekat dupliranja izdvajanja za armiju i masivnog naoružavanja projektilima koji mogu da pokriju teritoriju Severne Koreje i dosegnu obalski pojas Kine.

Širenje NATO-a na Tihi okean?

U Zemlji izlazećeg sunca, pored uobičajenih ideoloških floskula o tome kako "autoritarne Rusija i Kina predvode reakciju protiv međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima" i ocene da bi "pobeda Rusije poslala poruku autoritarnim režimima da mogu da ostvare svoje ciljeve brutalnom silom", koja u Tokiju produbljuje anksioznost da bi moćni sused Kina mogla da, kako vojni vrh u Vašingtonu sugeriše poslednjih godinu dana, pokrene operaciju za zauzimanje Tajvana i pritom ugrozi japanske teritorije nedaleko od tog ostrva, Stoltenberg je domaćina darovao i osudom najmnogoljudnije zemlje sveta, nazvavši je "siledžijom koja maltretira susedne zemlje".

Japanski premijer Fumio Kišida je na zajedničkoj konferenciji za štampu izjavio da će njegova zemlja otvoriti kancelariju pri NATO-u i redovno prisustvovati njegovim sastancima, a sudeći po zvaničnom saopštenju, Japan će sa najvećim svetskim vojnim savezom sarađivati u oblastima kao što su kibernetska bezbednost, informacioni rat, projekti vezani za vojne satelite i razmena naprednih tehnologija.

Igrajući na kartu straha od Kine, ali i svog velikog tržišta, NATO, koji sada već očigledno ima ambiciju da se protegne praktično preko cele zemljine kugle, nastoji da se približi Južnoj Koreji i Japanu i, nudeći im saradnju u pariranju Pekingu i Pjongjangu, uvuče ih u konflikt u Ukrajini, što im se može vratiti na način na koji oni to ne žele.

Kako bi ograničili štetu koju može da izazove pristanak na saradnju, Seul i Tokio bi mogli da izaberu opciju da udovolje zahtevima NATO-a ne tako što bi svoje oružju i municiju direktno uputili na ratište, već tako što bi posredno, popunjavanjem vojnih skladišta članica tog saveza, njima omogućili da svoja postojeća sredstva predaju Ukrajincima.