Nervoza u Seulu, novi pozivi za nuklearizaciju Južne Koreje

Predsednik Republike Koreje Jun Suk Jol ranije ove nedelje izjavio je medijima u svojoj zemlji da je sve teže ubediti javnost da će SAD svojim nuklearnim kišobranom zaštititi Južnu Koreju od eventualnog nuklearnog napada sa severa Korejskog poluostrva.

Ova izjava u Istočnoj Aziji se tumači kao poziv Sjedinjenim Državama da učine više kada je u pitanju odbrana pedesetjednomilionske dalekoistočne države. Ona, iako poseduje odlično opremljenu i uvežbanu armiju, ne poseduje nuklearno oružje i kada je u pitanju odvraćanje eventualnog neprijatelja već decenijama se oslanja na tzv. američki "nuklearni kišobran", odnosno, na premisu da će je SAD zaštititi svojim nuklearnim oružjem u slučaju da je njen opstanak ugrožen.

Naime, politički i vojni vrh Južne Koreje poslednjih meseci sve glasnije izražavaju sumnju da bi SAD bile voljne da zaista upotrebe svoje nuklearno oružje da bi zaštitile njihovu državu u slučaju rata sa Severnom Korejom, jer je ta komunistička zemlja uspešno razvila interkontinentalne rakete sa nuklearnim bojevim glavama koje mogu da dosegnu čitavu teritoriju SAD i time bi Vašington rizikovao da i sam bude meta termonuklearnih bombi ako bi se umešao u konflikt između dve Koreje.

Odnosno, značajna nuklearna pretnja iz Severne Koreje, brinu političari i vojnici južno od 38. paralele, mogla bi da navede SAD da se uzdrže od upotrebe svog nuklearnog oružja protiv Pjongjanga i tako "zarad San Franciska žrtvuju Seul".

Zato vlada predsednika Juna, koji je na kormilo države došao u maju prošle godine i koji je kao konzervativac poznat po svom izrazito jakom antikomunističkom stavu, vrši diplomatski i medijski pritisak na Vašington da omogući južnokorejskoj armiji pristup svojim nuklearnim bombama, odnosno, zajedničko upravljanje i staranje o njima – nešto što Vašington do sada nikada nije omogućio nijednom svom savezniku.

Zapravo, kabinet južnokorejskog predsednika već je (početkom ove godine) izdao saopštenje da dve armije razmatraju mogućnost zajedničkog upravljanja američkim nuklearnim potencijalom.

Penzionisani general američke armije i bivši komandant američkih trupa u Južnoj Koreji Vinsent Bruks u nedavnom intervjuu stanici Pi-Bi-Es podržao je ideju o zajedničkom planiranju upotrebe američkog nuklearnog oružja. To bi moglo da znači davanje ingerencije južnokorejskim oficirima da učestvuju u procesu odlučivanja o raspoređivanju američkih nuklearnih raketa i otvorilo put njihovom povremenom ili trajnom stacioniranju u Južnoj Koreji.

Pojedini američki novinari, međutim, ocenjuju da je nerealan scenario po kojem bi SAD zaista prepustile deo moći o odlučivanju u vezi rasporeda i upotrebe svog nuklearnog oružja južnokorejskoj armiji i ponovo unele svoje nuklearne bombe na teritoriju Republike Koreje.

Verovatnije je da će insistiranje predsednika Juna "da se moraju poslati jasne poruke onima koji često provociraju" i diplomatske aktivnosti njegove vlade privoleti SAD da dalje prodube konvencionalnu saradnju dveju armija.

To mišljenje ima osnova u ranijim izjavama američkih zvaničnika, poput one visokog činovnika Ministarstva inostranih poslova SAD (Stejt departmenta) zaduženog za Daleki istok Marka Lamberta. On je na reči sadašnjeg južnokorejskog predsednika da će tražiti od SAD dozvolu za zajedničko deljenje (američkog) nuklearnog oružja, izgovorene tokom predizborne kampanje 2021, odgovorio negativno tako što je primetio da oni koji daju takve izjave "ne poznaju američku politiku".

Južnokorejske vlasti ne kriju da se nadaju da bi, ako inicijative o zajedničkom odlučivanju ili ponovnom stacioniranju američkog nuklearnog oružja u njihovoj zemlji iz nekog razloga ne urode plodom, mogle da iznude dozvolu Vašingtona da proizvedu sopstveno nuklearno oružje, za šta imaju više nego dovoljno resursa, kao i podršku građana.

Strahovanja u Južnoj Koreji

Južna Koreja poslednjih godina uspešno je razvila sopstvenu balističku raketu koja se ispaljuje sa podmornice i može da odigra bitnu ulogu u eventualnim udarima na važnu vojnu infrastrukturu u Severnoj Koreji kao što su raketne baze.

Ona, takođe, radi i na novom balističkom projektilu velike razorne moći, sa bojevom glavom od tri tone eksploziva, koja u slučaju da je bačena sa velike visine, može da uništi i duboko ukopane raketne silose i podzemne bunkere i tako donekle ublaži severnokorejsku nuklearnu pretnju. Poseduje i krstareće projektile, koji su esencijalni ako se želi brzo paralisati protivnički sistem komandovanja i onesposobiti njegove raketne jedinice.

Međutim, s druge strane, Pjongjang već tri decenije razvija sopstveni raketni arsenal i pored niza balističkih projektila kratkog, srednjeg i velikog dometa, sada već, čini se, poseduje i klasične krstareće, pa i hipersonične projektile, razmeštene ne samo u nepokretnim bazama, već i na kamionima, vozovima i podmornicama, što ih čini izuzetno teškim za otkrivanje i uništavanje.

Naravno, najveća briga za Južnu Koreju je nuklearno oružje na kojem Sever radi više od dve decenije i koje sada već može da isporuči ne samo bilo gde na teritoriji Južne Koreje, već i na celoj površini njenih vojnih saveznika Japana i SAD, što znači da je u stanju da potencijalno u potpunosti onesposobi snage koje su decenijama Jugu davale veliku premoć u slučaju eventualnog rata.

Štaviše, Pjongjang je, veruju analitičari u Istočnoj Aziji, uspeo i da minijaturizuje svoje nuklearno oružje do te mere da ono može da se upotrebi taktički, za uništavanje velikih koncentracija ljudstva i opreme na bojnom polju ili u pozadini neprijatelja, bez da napravi humanitarnu katastrofu nesagledivih razmera poput moćnijih termonuklearnih bombi. To je opasno u smislu da je odluka da se upotrebi taktičko nuklearno oružje psihološki i etički lakša, što povećava verovatnoću njegovog korišćenja.

Vrhunac brige za državno i vojno rukovodstvo u Seulu je prošlogodišnji baraž severnokorejske armije od preko 70 različitih (test) projektila, koji je još jednom pokazao da komunistička zemlja, uprkos siromaštvu, poseduje dovoljne ekonomske i ljudske resurse za konstantno unapređivanje i masovnu proizvodnju raketnog naoružanja.

Treba dodati i da je strahovanje u Seulu poslednjih godina poraslo ne samo zbog ubrzanog naoružavanja Severa, već i zbog lakonskih izjava bivšeg predsednika Donalda Trampa, koji je svojim azijskim saveznicima, uključujući tu i Južnu Koreju, pretio povlačenjem američkih trupa ako oni ne povećaju izdvajanje za svoje vojske i američke trupe na njihovom tlu.

Zbog svega toga vlada predsednika Juna sada nastoji da izdejstvuje učešće u planiranju pozicioniranja američkog nuklearnog oružja, eventualno, njegovo ponovno stacioniranje na svojoj teritoriji, pa čak i dozvolu da sama krene putem razvoja tog najrazornijeg oružja.

Inače, SAD su na teritoriji Južne Koreje od kraja pedesetih više od trideset godina držale nekoliko stotina nuklearnih bojevih glava, najviše krajem šezdesetih (skoro 950), ali su ih povukle po okončanju Hladnog rata 1991.

Pozivi južnokorejske vlade da SAD jasnije demonstriraju svoju posvećenost odbrani te dalekoistočne zemlje od eventualne agresije sa Severa mogu poslužiti kao dobar izgovor Vašingtonu da svoje jedinice na Korejskom poluostrvu i u njegovom neposrednom okruženju ojača projektilima sa nuklearnim bojevim glavama i tako se svojim strateškim snagama približi ne samo Pjongjangu, već i Pekingu.

Takav potez, međutim, mogao bi do dovede do ishitrene reakcije Pjongjanga i do velikog zatezanja u odnosima sa Kinom u trenutku kada preti opasnost od sudara dve super sile na Tajvanu.