Predsednički izbori na Filipinima – nastavak populističkog trenda i približavanje Kini

Devetog maja na Filipinima, ostrvskoj zemlji u jugozapadnom Pacifiku koja ima oko 108 miliona stanovnika, biće održani predsednički izbori.

Oni iz više razloga privlače pažnju stranih, naročito zapadnih medija. Prvi je taj što ubedljivo vođstvo ima Ferdinand Markos mlađi (64), sin diktatora koji je vladao tom državom u jugoistočnoj Aziji čitave dve decenije, od šezdesetih do sredine osamdesetih godina.

Mlađi Markos, koji za domaće i strane borce za ljudska prava i slobode predstavlja simbol oligarhijskog nepotizma, korupcije i vlade čvrstom rukom, ima ogromnu prednost u odnosu na najljućeg protivnika sadašnju potpredsednicu Leni Robredo, pokazuju istraživanja javnog mnjenja - u njega ima poverenje čak 56 procenta ispitanika, dok za Robredove koja važi za demokratsko, progresivno lice Filipina namerava da glasa oko 24 odsto učesnika ankete.

Mada ovo jeste pad u odnosu na februar ili decembar prošle godine kada je Markos umeo da prikupi podršku čak 65 odsto ispitanika, pobeda Robredove se čini nemogućom misijom.

Kuriozitet je to da je mlađi Markos po rušenju režima oca, poznatog po pljački državnih trezora, progonu i mučenju neistomišljenika, bio prisiljen da zajedno s njim prebegne u inostranstvo, na Havaje, budući da je Markos stariji, uprkos svim svojim ljudskim manama kao što je surovost, bio koristan Vašingtonu, kojem je odgovaralo što je ovaj nemilosrdno proganjao pobunjene komuniste i omogućavao baziranje američkih trupa na svojoj teritoriji.

Stariji Markos preminuo je u egzilu, a njegova supruga Imelda, poznata po svojoj kolekciji od 3.000 cipela i neutaživoj želji za trošenjem novca, i njihovo dvoje dece vratili su se u domovinu početko devedesetih, gde su tokom godina (uglavnom) uspeli da se odbrane od brojnih pravnih tužbi i kazni za pronevere novca, mučenje i nestanke političkih protivnika i ostvare zavidne političke karijere.

Imelda, koja je još uvek živa, tako je dugo godina bila senatorka, a i mlađi Ferdinand je odslužio mandate i u gornjem i donjem domu parlamenta.

On sada ima veliku priliku da zasedne na kormilo države, u čemu ima svesrdnu podršku odlazećeg predsednika Rodriga Dutertea, kojem zbog brutalnog rata protiv droge u kojem je bezbednosnom aparatu dao odrešene ruke za ubijanje i političkog, finansijskog i policijskog pritiska na medije koji su kritikovali njegov režim, prete sudski procesi, pa čak i eventualno izručenje Međunarodnom krivičnom sudu u Hagu, pa je zbog toga izuzetno zainteresovan da njegov bliski prijatelj i politički saveznik Markos trijumfuje.

Još jedan razlog zbog kojeg se izbori na Filipinima s puno pažnje posmatraju u Vašingtonu je i to što se Markos, za razliku od Robredove koja je verna dugogodišnjem vojnopolitičkom savezu sa SAD, čini se naginje ka tome da produbi ekonomsku i političku saradnju s Kinom, što je Duterte, kojeg su iritirale kritike iz Vašingtona u vezi sa ljudskim pravima, bombastično najavio na početku svog šestogodišnjeg mandata ali nije zaista sproveo.

Kina sa Hongkongom je najveći uvoznik filipinskih proizvoda i sirovina, ali i zemlja s kojom Manila ima teritorijalni spor u Južnom kineskom moru, pa su filipinske vlade u poslednjih desetak godina lavirale između želje da istaknu svoje pravo na akavatorije i morske resurse i potrebe za investicijama i ekonomskom razmenom sa najmnogoljudnijom zemljom sveta. U 2021. Filipini su u maticu Kinu izvezli oko 11 i po, a u Hongkong deset milijardi dolara robe, uglavnom elektronike, mašina, ruda, ribe i voća.

Da li je Markosova popularnost misterija?

Mlađi Markos, dakle, ne samo što koristi sopstvenu, obnovljenu mrežu moćnika na raznim nivoima, već uživa i pomoć Duterteove klike.

Domaći i strani analitičari specijalizovani za Filipinine, međutim, već mesecima se naprežu da odgonetnu i objasne zašto biračko telo prihvata propagandu tih oligarha i preferira nekog čiji su roditelji naneli puno zla narodu i državi, ko je bio deo njihovog korupcionaškog, diktatorskog režima i ko je očigledno u savezu sa sadašnjim predsednikom Duterteom, koji je godinama šokirao i domaću i stranu javnost svojom neodmerenošću i surovom ekstravagancijom.

Tako se govori da zbog neuređenosti države i puno kriminala Filipinci vole osobe koje deluju snažno i obećavaju vladavinu čvrstom rukom, jer jednostoavno ne vide da bi zakonitost, stabilnost i pravdu mogle da uspostave institucije sistema, nego nade polažu u predsednika koji bi uticao i na niže ešelone državnog aparata.

Kao još jedan faktor iza popularnosti Markosa mlađeg navode se fokus na ekonomiju i vešta, dobro isplanirana kampanja na društvenim mrežama - on recimo ima čak 5,8 miliona pratilaca na Tviteru.

Novinari i intelektualci iz redova opzicije lamentiraju i nad time što
narod izgleda ima kratko pamćenje, odnosno, što mlade generacije nehaju za prošlost, za ono što se dešavalo za vladavine starijeg Markosa, kada je njegov sin, tada star svega dvadesetak godina, takođe imao funkciju u vlasti, kao guverner provincije Ilokos Norte, odakle potiče čitav klan Markosovih.

Daleko iza Markosa i Robredove, kojoj čini se javna kolektivna podrška od 270 univerzitetskih profesora i ekonomista neće pomoći jer mase radnika i seljaka podržavaju njenog protivnika, nalaze se, sa samo jednocifrenim brojem pristalica, gradonačelnik prestonice Manile glumac Isko Moreno i bivši višestruki svetski šampion u boksu Emanuel "Mani" Pakijao.

Na Filipinima i predsednik i potpredsednik se biraju direktno na izborima, zbog čega je moguća situacija u kojoj te dve funkcije obavljaju figure iz suprotstavljenih tabora, što je i sada slučaj (Duterte je proteklih godina bio u "dvojcu bez kormilara" sa Robredovom, koja bi ga najradije smestila iza rešetaka da može).

Interesentno je da je Ferdinand Markos mlađi na prethodnim izborima za potpredsednika države 2016. godine za svega 0,6 poena izgubio upravo od Robredove, s kojom se sada nadmeće u kampanji za predsedničke izbore.

Markos i njegov tim, sudeći po istraživanjima javnog mnjenja, 9. maja bi trebalo da ostvare veliku, slatku osvetu za taj tesni, razočaravajući poraz. Taj trijumf bi produžilo trend povratka populista sklonih diktatorstvu primetan u različitim delovima sveta u poslednjih sedam, osam godina.